|
|
|
СИЛОВИТ ЗАМАХ У ИЗРИЧАЈУ БИЋА  | Милица Јефтимијевић Лилић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art
СИЛОВИТ ЗАМАХ У ИЗРИЧАЈУ БИЋА Твоја песма! У боји младе кајсије Обојила сиво море, (Лидија Јовановић) Мр Милица Јефтимијевић Лилић
Да ли се поезија судбински оглашава у појединцу или је околности призову? Тешко да се може наћи прецизан одговор. Оно што је сигурно јесте да, „удар нађе искру у камену/ без њега би у кам очајала“, како је давно уочио највећи српски песник Његош, апострофирајући утицај спољашњих околности на човека који у себи већ носи стваралачки потенцијал. Збирка Лидије Јовановић, Јутро се о љубав спотакло, иако је наслов прилично необичан за збирку, (по формалистима, онеобичавање је један од важних стваралачких поступака) потврђује управо такав стицај околности. Тренутак кад се „спотакнемо“ о љубав, или неку другу препреку која нас суочи са самима собом, са нашим потенцијалима који чекају да буду формулисани и опредмећени. А онда крене бујица, све оне клице које су тихо бујале и сазревала похрле да искажу биће, да оголе душу, да конкретизују мисаоне капацитете, да се кристализују у смисао, слике, лепоту, побуну или јаук. Све то под утицајем снажног набоја и тренутних „удара“ одјекнуло је у песамама које чине ову компактну збирку насталу из нужности да ауторка “исприча“ своју „причу“, да застане и исплаче се, јер само у прихватању пораза лежи обнова, устајање са већом снагом и упорношћу: Све се у твојој природи буди,схватиш да велика је љубавКад кажеш то је само оно нашеБог је један, нека Он суди!И онда, одједном...Ново се јутро пробудило јесте!Љубав мирише на лаванде пољаОвај дан благу нежност иште! „Оно наше, Бог је један / нека он суди.“ У овом кратком инсерту из прве песме у књизи, уочавамо неколико момената, ново јутро је оличење новог искуства, нових могућности и нове наде, а помињање Бога и његовог суда, знак је помирености са вишом правдом и истином, суочавање лирске јунакиње са околностима и доживљај смирености коју је донела песма која је „блага нежност“. Унутарњи живот се одједном преобразио кроз стваралачки процес. Сва незадовољства и дилеме подстакнуте животним драмама, бивају стишане, њима се овладава на најлепши могући начин, духовношћу и поимањем суштине битисања у чијем средишту је Он који и суди и награђује. Ова поезија је израз такве награде, јер се “спотицањем“ пало у средиште себе, свог дара, ума и карактера који је борбен и творачки:Јасно је у песми свимаМоје сузе, баш моје!На онај камен у мору капљу...Што на сред песме га имаПадају дуго и тихоДа га никадау временуне избаци плима.Јака ауторска свест проговара из наведених стихова. Зрело сучавање са собом доноси растерећење, могућност за изричај, за критички поглед и на себе и свет, за спремност ка преображавању и успињању из крша покиднаог сопства које се повијало под теретом неправди, судара са окрутним силама моћи. Окретање ка оном узвишеном доноси извесност да обожен човек није ни беспомоћан ни сам, да има поуздање у брижним очима које све виде:Мој је АнђеоОблаку сјајно СунцеВечан у временима.Киша жедним зумбулимаНа јутарњим окнимаКад росни заличе на слепе очи.Водич душе поднебесима.Мој је АнђеоМелем за љуте ранеШто личе на убоде оса.Да отрове спере, расточи.Да кућу држи отворенуВрлу,радоснустамену.Поезија коју сусрећемо у првенцу Лидије Јовановић, по екстатичности и дубини мисаоности, долази као катарза, као растерећење из душевне и духовне тескобе коју је условило помно посматрање живота и времена у којем смо. Сви друштвени суноврати, ерозија морала, одсуство смисла у општем и личном постојању, поетесу су усмерили ка вишем смислу, ка божанском и ка разумевању да се поезијом може утицати на друге, да она може бити путоказ за излазак из беспућа у које се тоне.Рече ми будно ново јутро:"Ко се о љубав спотакнуо нијеЖивот му сломљени калеидоскоп...Црног трња испреплетан сноп!Све се прима, изнутра и спољакада је Љубав, одувекЈеднога воља.“ Способност уопштавања животне грађе и подизање на ниво универзалности, завичајну трагику Лидије Јовановић измешта из простора и времена, али са јасним назнакама, сеобе, божур, камен, те се тако сви који широм света имају исту судбину могу препознати у овој поезији што јој даје посебну вредност. Затим је ваздух постао сув.Мирисало је на претке,На Божију правдуШто у олији бродиАуторка користи бројна изражајна средства, од којих се најчешће уочава контраст, потом поређења, метафоре и симболи. Читав рукопис је у знаку индивидуације, пребољевања личних и колективних падова и успињања на виши ниво егзистенције, покушај мењања задатих околности, што је својство храбрих и зрелих, оних што знају да су у вишој милпости и да их та снага води и усмерава: Господе!Ти који крепиш!Твоји се плановимере вековима!Границе понизностиНашеМериће сеНедостижним дубинама У овој поезији смењују се светлост и тама, звукови природе, киша има посебну симболичку вредност јер се јавља као израз прочишћења и обнове живота, све нас придиже „реч Господа и радост палог брата“ јер само смо „прах са душом жељни спаса“ а песма, макар била и Залудна, јесте излаз и спас. Преношење личног у свеопште, бола у стваралачку радост, кроз њу се изнова рађа и лучи светлост у свеошти мрак који зауставља кретање, обнову: Причаш ми да ми доносиш дар,Сновима сатканзлатни низ... јарком сунцу достојан, сличан.Причам ти какоРањени птић је поново чио,Да шири крила да полети;Кажеш да љубав зацели рануДа вреди због тога живети... мрети Снага жене, женске енегрије која рађа и твори излачи се у први план, сходно српској традицији у којој су мушкарци били ратници, жена чувар поретка и огњишта. А песма као круна сазревања и отварања себе за духовно и узвишено долази као потврда стапања са божанским, исконским и вечним: Жена је...Влажна Земља.Љута Ватра.Заслепљујућe је бела!Као боја Месецаусред небашто је велика водакао хладнусветлост примаЗбирка Јутро се о љубав спотакло, Лидије Јовановић, правника по струци, је у знаку снажне афирмације живота, његове лепоте, упркос патње, вере у свемоћ Господа и сврховитост сваког бића. Магија која подстиче стваралаштво покретач је оног исконског игривог и творитељског у човеку које га просветљује и васкрсава, обнавља.Слутећи по снази исказа у овој поезији, видимо да пред Лидијом Јовановић стоје небројене могућности за вредна литерарна остварења. Честитамо на озбиљном искораку из своје струке у литературу.
|