детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАДАЈМО СЕ...

   - Добар дан господине начелниче!

   - Добар дан младићу! Којим добром?

   - Јављам се на распоред. Ја сам нови...

   - А, да! На упражњено мјесто у одјељењу за криминалистику. Како се зовете? - упита нетремице гледајући младића у лице, па настави: - Некако ми је ваш лик познат...

   - Ако кажем надимак, можда се сјетите и одакле.

   - Реците... А, да! Смотани! Је ли тако бјеше...?

   - Тај сам господине.

   - Добро нам дошли! Сједите! Шта сте завршили колега...?

   - Зовем се Станко, а завршио сам право и криминалистику...

   - Је ли то због дјечачке радозналости или заиста волите то занимање? Знате, није вам то исто што и брати гљиве. Често се мора завирити и испод земље, а некад и дубље закопати.

   - Због свега помало господине начелниче, а и „копање“ ми иде од руке, нарочито оно по досијеима...

   - Па, лијепо богами! А гдје је онај други...?

   - Мислите на Дугачког?

   - Баш на њега! Дуго сам памтио оне његове опширне и духовите одговоре приликом наших сусрета деведесетшесте године. Био је веома занимљив и духовит дјечак. А гдје је он, и шта ради?

   - При крају је студија за глуму.

   - Глуму?! Прије бих помислио да је уписао медицину, или право. Сјећам се, с колико је одушевљења, додуше, и с пуно хумора говорио о „Мршавку“ из школског кабинета за биологију, а опет, занимало га је и шта смо нашли у шумици гдје сте брали гљиве. А, зашто је отишао у глумце?

   - Дуга је то прича господине.

   - Свеједно. Да чујем! Баш ме занима.

   - Обојица смо уписали право, али он запео на једном испиту и кад је требао обновити годину, рече:

   - Жао ми је Смотани, али се ипак морамо растати.

   - Зашто?! - уплашено упитах.

   - Ма, не брини! Остајем у истом граду, само прелазим на други факултет. Није ово право за мене. Бубаш, бубаш... Проблем је, што ту нема ничег живог, веселог... Ја сам ти брате други тип и не држи ме мјесто за такве ствари.

   - А знају ли родитељи за то? - упитах.

   - Сазнали су и било је повуци - потегни, нарочито с татом, ал' ми је помогла моја баба Петра, Бог јој дао...

   - Како баш она? - упитах мало збуњено.

   - Ма, вели мени отац: - „Слушај ти, дугачки! Да нећеш можда, да те мало скратим?! Бићеш адвокат ил' ћу те се одрећ' преко новина! Не желим да мој син буде циркузант, па да ми се народ смије...“

    „Ма, пусти Стево дијете! - оштро му се обрати баба Петра. Адвоката има ко гљива послије кише. Ако се надаш, да ће ти он, кад заврши за тог адвоката помоћи да на суду добијеш Мићу Јовиног за ону међу, у парници која се никада неће ријешити, јер нико не памти кад је и зашто помјерена, узалуд се надаш. А шта, ако сачувај Боже, добије да брани неког лопова што је покр'о државу, ил' још горе, да брани неког убицу, и шта ти ја знам кога још, е неће вала, док је мене живе.“

     Као што видиш другар, послије толико сликовитих и убједљивих аргумената своје мајке, мој отац оста без текста, озбиљно ме погледа, слеже раменима и изађе напоље. Кад сам био сигуран да је отац затворио врата пришао сам баки, чврсто је загрлио и рекао: - Е, хвала ти бако до неба! Одох ја, право у глумце!

    Она се мало одмакну, озбиљно ме погледа, па заповједнички рече: - „Ал' пази! Хоћу да будеш добар глумац! Бог је дао па си лијеп и стасит. Али те молим, буди као неки од оних смијешних глумаца, да се народ брате развесели и насмије.“

  - И ви га брате, одужисте с том причом - рече начелник устајући иза стола.

  - Тако ми је испричао Дугачки. Признајем, уживао сам слушајући га, а и он је,кaкo рече, задовољан својим избором.

   - Надам се да ће и баба Петра бити задовољна, а ми да пређамо на наше дужности и обавезе. Уз жељу за срећан почетак и успјех у послу који вас чека, желим вам и нешто предати, наравно, уз неколико реченица.

     Дакле, млади колега, прије тринаест година, на мјесту гдје сте с Дугачким тражили гљиве, десио се ратни злочин за који још нико није одговарао. За неке осумњичене није било довољно доказа, неки нису били доступни правди, или они који трагају за њима нису били довољно истрајни да их пронађу... А, како кажу, и ако је истина, да за правду никад није касно, НАДАЈМО СЕ млади колега да ће те ви имати више среће и открити починиоце злочина над недужним цивилима.

    Док му је предавао позамашан досије, начелник није могао ни наслутити колико је снажно куцало срце у грудима младог човјека испред њега, и колико је био одлучан да открије тајну о којој је размишљао протеклих десет година.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: