детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГОСПОЈИНСКИ ЗБОР КОД МАНАСТИРА 

Кад први пијетлови најавише раздање над Змијањем, не часећи часа, ђипи из кревета Рајко Јарић, већ узбуђен што освану недјеља и велики светац Госпојина. Данас ће на збор, највећи и најважнији у години, код манастира Гомионица. Помисли хвалим те, Господе, што свану, прекрсти се три пута па изађе пред кућу да небо и земљу осмотри и да види има ли каква знака какво ће вријеме бити .

По трави блиста роса, небо чисто и модро, а благ повјетарац се игра лишћем брезе што је он посадио да му шапуће пред кућом. Крупна црнокоса момчина од 23 године, са лијепо извајаним лицем са очима модрим, савршеним носом испод којег су уредни бркови на које је сваки момак поносан. Крену ка штали да Вранцу напуни струњицу зоби. На десетак корака од штале осјети га љубимац ждријебац Вранац који зањишта слутећи да је освануо дан велике трке. А коњ лијеп, витак црне длаке са бијелим биљегом на челу, престаде грицкати дјетелину, коју му је синоћ Рајко накосио, тихо њишти јавља се и радује. То су њихови поздрави само њима познати. На зиду штале од дебелих храстових брвана висиила је коњска опрема: кожно официрско седло, узда, дизгини, стремен и мамузе, што их много плати, али се не каје, јер такве опреме на цијелом Змијању нико нема, а ни оваквог Вранца липицанера, по којег је, док је још ждријебе био, чак у Славонију ишао да га купи.

Некако му у мисли дође упоредба овог његовог Вранца и Лујиног бака Јаблана, данас ће Вранац част породице бранити, а он је дубоко убијеђен да ће одбранити и побједу однијети. Напуни му зобницу зоби, помилова истимареног коња којег је синоћ два сата тимарио па загеледао сјаји ли се длака и има ли му се још шта средити и дотјерати. Сјети се и Дората коња којег му је покојни отац јахао а који се у њиховом домаћинсту и ождријебио, који је послије газдине смрти осам дана ко сапет стајао уз свјежу газдину хумку, одбијао храну и њиштао и тако и крепао са главом на газдиној хумци, и то се по цијелом крају прочуло и о томе се и данас може чути та прича. Био је сточни трговац па селима крстарио и стоку куповао. Нек им је лака земља и оцу и Дорату, помисли у себи. Ево, он је сада као отац а овај Вранац као вјерни Дорат. Послујући око спремања коња, Рајко се у себи Господу молио да овог збора љета господњег 1931. побиједи и славу у кућу поврати. “Даће Бог милостив је Господ”, шапутао је у себи, дубоко вјерујући у то. Када се увјери да је коњ и опрема онакo какo жели, врати се у кућу, мајка већ устала а са врата га дочека мирис домаће погаче коју је пекла. Мајка је управо мијешала цицвару, а на столу је чекало и других јела: сир, кајмак, суво месо, јер данас је њеном једињку важан дан, па да га мајка нахрани и одјене као што великом Госпојинском збору и приличи. Прије неколико дана из Бањалуке је донио нове јахаће чизме које му је направио најбољи обућар, надалеко познати мајстор Малиновић. Угледа их онако сјајне и лијепе па им се осмјехну, као да је желио рећи:

-Виђећете данас да ћу побједу однијети.

Сједе да доручкује па упита мајку: “Када ће по тебе наићи тетка и тетак? Ја ћу прије ићи, ви ћете колским путом, а ја ћу преко брда и ливада, да коња сачувам тврда пута и прашине .

-Наиће по мене обе сесте и зетови, а и твоја сеја ће данас доћи манастиру, поручила ми Милица да ће сви доћи. Имаћеш свога рода: тетке, сестре, зетове и сестрића, све троје. Боже мили, колико би ти се покојни отац радовао да те види у трци. Он је за трке, да кажем, живио и увијек на зборове одлазио, а ево данас ћеш ти наследник, једино му мушко дијете његовим стопама”, говорила је мајка као да се вајка а глас јој некако сјетан, али не и тужан.

Заврши Рајко доручак па се обуче: на ноге јахаће чизме, у које стави ногавице уских јахаћих хлача, па бијелу кошуљу са модрим змијањским везом по прсима. Опаса се широким кожним каишем за који задјену прелијеп нож са туцетом свјетлуцавoг драгoг камења, које му је од оца остало, који, како се причало, вриједи пар добрих волова. Нож је специјално исковао најбољи варцарски ковач уочи оног Великог свјетског рата по наруџби његова оца. Овакав нож је амајлија и не носи се више од два-три пута годишње, само великим свецима око Божића кад се пали бадњак и на уранак на Васкрс и на збор код манастира. Дуго је остао у штали седлајући коња, полако као да олтар иконопише, све доведе у ред па га изведе пред шталу да га види под јутарњим сунчевим зраком, да му се диви и њему и опреми која га украси. Када све добро сагледа, бљеснуше му очи, јер је све онако како треба да буде.

-Мајко, молим те благосови па да идем”, повика Рајко. Из куће изађе старица, ведра лица приђе сину, ухвати га за обе руке, привуче себи, пољуби га и три пута шапну:

”Господ те драги благосовио, сине, са срећом.

Крену Рајко из дворишта, водећи Вранца, и убрзо замаче у густ љескар испод куће. Ишао је одмјереним кораком, а кад изађе на чистину, загледа се тамо ка манастиру куд је намјерио и поче у себи да ствара слике: народа на збору и трке која га чека и вуче да што прије стигне. Није ишао колским путем, већ све неким пречицама преко ливада кроз поља и послије сат и по хода угледа обрисе манастирског комплекса Гомионице, највеће светиње поносног Змијања.

Лице му доби озбиљнији израз, јер није шала тој светињи ићи баш данас на Госпојину, јер ће цијела удолица око манастира данас киптити од људи, зборача, из цијелог овог планинског краја. Ухвати сам себе како непримјетно шапуће молитву, осмјехну се а лице му сину. Куд год погледаш, виде се људи који хрле манастиру, шкрипе воловске и коњске запреге, однекуд се чује пјесма парајући ово свето Гопспојинско јутро.

Када се спусти уз бистар поток, који уз манастир тече, узјаха коња и лаганим касом дојаха до зидина који опасују светињу. Народ пристиже а манастирска звона позивају на литургију која ће ускоро почети. Свеза коња за криву јошику, пољуби врата светиње, прекрсти се па ступи у порту. Управо су свештеници излазили из конака, предвођени светим владиком, и упутише се ка цркви. Народ из поштовања утихну, а јека звона милозвучно објави да литургија почиње. Из мале цркве се зачуше прве ријечи свештеника. Ускоро из цркве се осјети мирис тамјана који се прошири на голему порту манастирску, а из цркве се чула литургијска служба. Рајко помисли:

“Хвалим те, Господе, гледај како ови моји врлетни Змијањци нијемо слушају молитву. Ко би то рекао, да се овако преобразе, од оних грубих и пријеких људи у јањце божије кад у цркву уђу и кад свештенство молитву чита. Помисли како је овај манастир, уствари, олтар коме се клањају, несвјесни колико га воле и поштују и никада о том, као ни он не размишљају, али знају шта треба чинити и како се Господу поклонити. Потраја литургија подуго, а њему се учини тако кратко да се зачуди када заврши, толико се био у молитву занио. Пред цркву изађоше владика, свештеници и сеоски кнез који се огласи.

-Браћо и сестре, Бог вам помогао, вама и свима другима ма гдје били. Ево да вам кажем да смо се, захваљујући нашем Светитељу, и ове године окупили око овог нашег храма да славу манастирску прославимо, да се у здрављу и срећи Господу молимо за сав наш народ. И ове године ћемо имати трку коња. Биће доље уз поток, стаза је као и предходних година и нека се коњаници припреме за старт за пола сата. Молимо вас јахаче да трка буде фер и да се достојно понашате и нек вам је свима од Господа благословено!

Убрзо из цркве изађе повећа група младића, претпостављам оних који ће у трци учествовати, и упутише се коњима који су повезани у хладу, око потока грицкали из зобница. Рајко приђе свом Вранцу, помилова га по врату и сапима, притеже колане, намјести стремење, притегну и кускун, па га узе за узду и крену према мјесту старта.

Око светиње са свих страна слијеже се много свијета, а кад угледаше коње који су на старту, кренуше по навици према циљу трке. Чули су се разни коментари, два брката горштака се кладе да ће баш његов миљеник побиједити, викали су и били сигурни у побједу изабраног. Јахачи приђоше стартној црти, из секунда у секунд расло је узбуђење, пратио сам Рајка, био је миран, прибран а Вранац је стајао мирно мало ко незаинтересован за догађаје који слиједе. Трен касније из порте изађоше свештеници предвођени владиком, који са дивљењем осмотри коње и јахаче, а на лицу му осмијех што га је Господ наградио да види те поносне Змијањце, тврде и пркосне, а опет благе и разумне поређане по стартној линији.

-Јунаци, ево вам мегдана а на њега сте и ви и сви ваши стари навикнути, борите се јуначки, поштено, крећете када игуман да знак. Ко побиједи, остали да му приђу и честитају. Ово је борба у којој ће само најбољи јахачи и коњ побиједити, а ви покажите сада ко је најбољи међу вама. Са дугом сиједом брадом игуман упита јахаче:

-Дјецо моја, јесте ли спремни за трку?.

Игуман се склони устрану па даде знак да трка може почети. На лицима јахача нестаде оног ишчекивања, сада су већ у мислима били дио трке. Ждријепци јурнуше, у трену се подиже облак прашине са сувог пута, а њиме су јурили у грчевитој борби најбољи јахачи и коњи цијеле Крајине. До прве мале кривине или, отприлике, четвртине стазе јахали су сви у групи, још нико није имао предност. Замакоше иза кривине, одоше према окретишту а народ истеже вратове да би видио ко ће се први појавити. Одједном иза кривине се појавише три коња, упоредо по ширини стазе, па онда само за коњску дужину или двије и сви остали. Тражио сам очима Рајка, видим га у првом реду, крајњи десно. У наредних 200-300 метара сви су јахали као и на појављивању иза кривине, а остало је само још четвртина стазе. Рајков Вранац ближећи се циљу, поче се издвајати за цијелу дужину од осталих коња, а када пројурише крај капије, богами био је у вођству за двије коњске дужине. Иза њега крупан бијели коњ и јахач који је готово стајао у седлу су се трудили да га пристигну. Одупре се Вранац насртају и Рајко први стиже на циљ. Зачу се неописива галама, цика, вика и радовање оних којима је он био одабран да би могао побиједити, ликовали су, радовали се, вриштали, а богами се чуше и пуцњи из кубура. Како је нагло почело узбуђење, не смири се тако брзо, радовали се Рајкови навијачи, кружила од руке до руке флаша змијањске шљиве и зачу се отегнута змијањска ојкача у част побједника. “Oj Змијање, не би те волио да се нисам на теби родио.

-Е аферим свима а теби, јуначе, који побиједи, честитам. Сада, ако сте коње одвели у хлад и раседлали, сједите под ладару, освјежите се и чујте ријечи нашег владике”, рече Игуман који их дочека пред ладаром. Јахачи уђоше па посједоше на широке клупе један до другог, ћутали су и чекали владику, који се појави у пратњи игумана и свештеника.

-Соколи моји, до малоприје сте били љути противници, а од сада и за сва времена будите и пријатељи и браћа, јер имајте једни друге, ви сте ниска бисера коју чини више бисера, а ви сте бисери овог нашег напаћеног Змијања. Хоћу да вам кажем да је јединство народа највећа потреба за сва времена, то упамтите. У то име живјели и хвала вам што величате ову нашу светињу и вјерујем да ћете срцем цијели живот бити уз њу. Благослов свима вама а побједнику и награда. Господ да вас чува и вас и ваше породице”, изрече Владика, а они поустајаше и прилазе руку да му пољубе.

 Игуман манастира као старијешина светиње побједнику трке дарова красан крст израђен монашким рукама, свилену кошуљу и везен пешкир са мотивима плавог змијањског веза.Одмиче дан, већ је било и подне када Рајко, окићен даровима, пронађе мајку, сестру, њезину дјецу, ујаке, стрине и тетке, који су на простртим поњавама нашли хлада уз поток надомак сеоске школе. Жене поставиле уштипке, пите, печење, суво месо, а стрина и печено пиле да буде на центаралном мјесту, јер је овдје најстарија од фамилије. Кад приђе Рајко, сви скочише да га грле, љубе, жене богами и заплакаше од среће. Стара мајка сина стисну у загрљај па шапуће му нешто само њој знано. Посједи Рајко мало са њима, презалогаји па устаде да иде збором прошетати како им рече. Шета Рајко кроз народ, загледа се у дјевојке, а уз њега сав народ, јер је данас то својом побједом заслужио а богами и изгледом и држањем.

Одмах уза зид манастира спази групу дјевојака, а међу њима угледа једну црнокосу љепотицу што јој је као рука дебела плетеници низ леђа падала. Задржа поглед на њој, а она као да га осјети полуокрену се, те јој видје и прелијепо округло лице. Нешто из њега као да му рече ево ти Рајко суђенице и животне сапутнице, ум га њој повуче а ноге укочене кораке ка њој слуте. Смогну снаге да се одупре наглој жељи јер трпити је научио, продужи, али се три пута окрену да је запамти. Даље је између народа пролазио, који му је на сваком кораку честитао, а он је мислио само на ону дјевојку, хоће ли је гдје угледати, силан народ је овдје, можда је више нећу ни видјети, мучила га је мисао. А онда сунце му грану јер му у сусрет иде она, како помисли, суђеница, са још једном ситном дјевојком. Погледа је онако испод ока. Она стаде и тихо прозбори:

-Честитам, јуначе!

Не одговори одмах од силног узбуђења, само му се лице у широк осмијех развуче а очи му бљеснуше. Сабра се па изусти :“Хвала, љепојко, како ти је име?

-Ја сам Анђелија , ако хоћеш да знаш. А ти, ко си и одакле си , реци ми?.

-Ја сам Рајко Јарић из Голеша Доњих, ако си за то село икада чула”, изрецитова већ охрабрени момак.

-Како да нисам чула, имам доље удату тетку у Дамјановиће, и била сам са матером код ње”, рече Анђелија гледајући га нетремице у очи.

-Кад си ишла тетки, прошла си крај моје куће, наше су куће доле испод Дамјановића, одмах изнад ријеке Сутурлије, у оном пристранку, како ти је име тетки у Дамјановићима ”, упита Рајко док су шетали. Придружи се њој и колегици која рече да се зове Зорка па наставише упоредо шетати кроз силни народ.

-Ено ми тетке и тетка знаш ли их”, показујући руком према потоку гдје су на простртој поњави сједило двоје људи са дјечаком од три-четири године.

-Знам га, он је мој комшија и пријатељ, само је три година старији од мене, збуњен рече Рајко.

-Видим да га знаш, па хајде да се поздравимо с њима, стидљиво предложи Анђелија.

Приђоше, човјек крупан и кошчат, скочи на ноге ширећи руке да Рајка загрли а одмах уз њих се и Анђелија грлила са тетком.

“Ма откуд вас двоје заједно? Славим те, Господе, најбољи момак из мог села и најљепша и најчеститија дјевојка на збору, моја јој је жена тетка, једрим гласом, као да рапортира, говорио је онај коме приђоше.

-Сада смо се упознали, видим кршна дјевојка, па ми се допаде”, тихо на ухо пријатељу рече Рајко, док су се Анђелија и тетка и даље присно грилиле и нешто шапутале.

Понуди их домаћин да сједну, што обадвоје са радошћу прихватише, и ево од тада до данас сједе заједно за својим столом са старом мајком и њихово троје дјеце: Миодраг, Радован и најмлађа Веселка, а минуло је осам година од дана сусрета на Госпојинском збору код манастира. Промисао Госpподња, како би то стари Змијањци рекли, споји што нико раставити не може, хвала ти, Господе!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: