|
|
|
КЊИГА КАО МЕСТО ПРОШИРЕЊА И МЕТАМОРФОЗЕ РЕАЛНОСТИ  | Милена Благојевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Књига као место проширења и метаморфозе реалности, откривања неистражених светова у бићу читаоца и извор критичког мишљења
Милена Благојевић
Књига је најлепши и најдрагоценији споменик историје човечанства почев од давне прошлости и зачетака писмености, будући да је утемељена на речи, која је опредмећење језика, односно логоса, што се налази у самој сржи стварања света. Језик надвладава свет и човека, јер је надвремен и нематеријалан, али човеку припадају речи у њиховом литерарном виду, као основна градивна материја књиге. Речи у својој разноврсности носе одблесак светлости језика, који недосежан и безвремен, обасјава свет. [1] Језик и свет су две одвојене категорије, пошто језик бивствује у вечној садашњости, а свет је смештен у времену, у стању континуиране промене. Међутим, саставни чиниоци језика су неопходни да би свет могао да буде описан. Нарочиту лепоту, која се, сходно посматраном повесном периоду у мирном протицању векова поима на разноврсне начине, почев од древних записа на глиненим плочама, преко папируса и пергамената, похвала боговима у виду панегирика и пеана [2], дела створених потезима пера умоченог у мастионицу, по до првих штампаних романа, збирки поезије и прича и иних писаних докумената, има књижевна реч. Свеобухватно сагледавање историје људске писмености, разликује литерарну реч од писане речи, јер литерарна реч поседује већу екстензију и сеже до самих почетака човековог стваралаштва и најстаријег пронађеног књижевног дела, сумерског „Епа о Гилгамешу” [3], уклесаног на клинописним плочама. Ово одређење опомиње да је човек прво користио природне материјале, чија чврстина и постојаност подразумева трајност, што је на метафоричком нивоу повезано са исконским, темељним значењем речи. Стога се језик и писмо одвајкада налазе у фундаменту образовања, а најбоље њихово садејство је књига. Књига омогућава стварање нових, неистражених светова, као и израз осећања писца коме у реалној егзистенцији не може да се пронађе адекватно одређење. Свакако, књига у свом потпуном смислу, што далеко надилази оквире предметне видљивости, постоји, осим као завршено и целовито дело писца, одраз његове маште и размишљања, и кроз рецепцију читалаца, и са сваким новим читаоцем открива се понеки додатни смисао, преломљен кроз призму критичке анализе. Она може бити, у зависности од извесних параметара, попут узраста или степена образовања, као и искуства читаоца, мање или више стручна. Ипак, сваки читалац неминовно поседује спектар утисака о прочитаном литерарном делу, односно, својеврстан естетски доживљај који је заснован на ономе што је књига пробудила у њему током читања. Такав естетски доживљај може се подударати са виђењем осталих у извесним појединостима које се сазнају каснијом пажљивом анализом и уочавањем места сагласности поводом структуре књиге, њене радње или неких мотива расутих по литерарном ткиву, као и других заједничких тачака посматрања, али као целовит припада само том нареченом читаоцу. Читањем, он у својој души открива неиспитане области које су раније биле скривене маглом непознанице. Свет који се распростире пред њим на страницама књижевних дела често се одликује много већом разноликошћу и узбудљивошћу у односу на стварност, а уверљивост и афинитет према одређеном делу омогућавају да се читалац, као појединац, саживи са ликовима и да му постану драги и блиски. Проживљавајући њихове судбине, он истовремено истражује сопствене унутрашње лавиринте, што изазива бројна преиспитивања и неретко води спознаји истинских жеља и настојања. Што се тиче књижевног света у кореспонденцији са реалношћу, он поседује много шири опсег и дистинктивне специфичности. Наиме, појаве из древних предања које, гледано у границама човеку познате, у епистемолошком виду достижне стварности, припадају реону необјашњивог, у књижевној реалности задобијају своју појавност и егзистенцију, у бесконачном подручју нестварног, или у психолошкој игри перцепције и фантазије. Ова чудесна створења су непорециво сачињена од елемената који се налазе у оквиру стварности, али су преображени у нове конструкције које су, здраворазумски посматрано, незамисливе per se као саставни делови доступног видљивог света. [4] Неретко књиге подразумевају и антиципацију проналазака будућих времена, те се предвиђања у некадашњим делима научне фантастике испостављају веродостојним. Међутим, и реалистичке књиге се битно разликују у односу на стварност у датом хронолошком периоду, управо због богатства језика усложњеног у реченичне пејзаже и живописне дескрипције, а доживљајност и естетска дистанца доприносе лакшем прихватању представљених догађаја, чак и када су тешки и мучни. С друге стране, лепота природе и културних споменика чини се још изражајнијом у књижевности, управо због игре речи и непресушне уобразиље писца, а сличан је доживљај стварних личности, оличен у сликовитим описима и психолошким портретима. Књига је најбољи пријатељ човековог ума, јер обогаћује машту, изоштрава видике и омогућава критичко посматрање и анализу прочитаног садржаја, што налази важну примену унутар граница реалности.
[1] - Драгомир Џамбић, Језик, Београд: Приватна издања Драгомира Џамбића, 2010. [2] - панегирик, грч. πανηγυρικός - празнични, свечан говор, написани јавни говор у славу неке
личности, похвална беседа; пеан, грч. παιάν - врста грчке хорске песме, химне, прво се
певала Аполону, а потом и другим античким хеленским боговима, херојима и славним
људима. [3] - Еп о Гилгамешу се сматра најстаријим познатим писаним делом. [4] - „… али узор коме они треба да личе, растурен међу свима производима природе, налази се
управо свуда и нигде. ” Дени Дидро, фр. Denis Diderot, О пореклу и природи лепог, Београд: Издавачко
предузеће „Рад”, 1962, стр. 44
|
