детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

ДУШИЦА ФИЛИПОВИЋ:Метохијски сфумато читамо кроз Ђурђине очи

Овонедељни саговорник Књижевне радионице Кордун-Књижевни ЕСНАФ  је проф. др Душица Филиповић, доктор књижевности, професор Факултета савремених уметности у Београду.

У овом богатом и искреном интервјуу, Душица Филиповић, дели своје виђење живота, културног наслеђа и духовних вредности које нас обликују.Љубав према породици, традицији и својој земљи огледа се у њеним речима, као и у посвећености очувању националног идентитета кроз књижевност и уметност. Разговор пружа увид у њену личну филозофију живота, улогу културног наслеђа у одржавњу наших вредности, као и важност духовног унапређења будућих генерација.

Књижевни ЕСНАФ - 25.09.2025.

Реазговарала: Неда Гаврић

Технички уредио: Илија Шаула

Како бисте описали "Метохијски сфумато" кроз суптилно спајање прозе и поезије? Како та интеракција жанрова обогаћује читалачко искуство?

Моја пријатељица, добра вила ове књиге, Љиљана Ђукић, рекла је баш оно што и ја осећам, али лепше и прецизније него што бих ја рекла: Метохијски сфумато је проза поезијом писана. Искрено, и мене је ова књига, када сам је склопила - изненадила. Језик, стил, па и форма ове књиге изнедрени су из дубоке распарчаности моје личне историје, од крхотина којe су се распршилe након једне моје драматичне унутарње експлозије. Писала сам ову књигу из главе, али много више из стомака и из крви. Мислим да је то сјајно дефинисао мој земљак, колега и пријатељ, др Владимир Димтријевић у делу наслова свог приказа књиге Путописи кроз утробу… рекавши да је Метохијски сфумато „словенска књига“, и „путовање кроз сопство у потрази за праисконским врелом битија“. Додала бих „на начин дима“, од италијанске реч fumo, fumare…

Што се тиче другог дела питања … Па, та жанровска интеракција није дошла као плод неког теоријског промишљања или пуке потребе за неком иновацијом, неком новом формом. Не. Ова књига се некако отела жанровској класификацији. Она је пре свега плод мог живота, мојих путовања, физичких и оних у духу, али  и сазревања мене као жене, а тек потом као приповедача. Не знам да ли ће у то ико поверовати, али ја никада нисам маштала да будем писац. Него професор књижевности. И после ове књиге осећам се и даље као професор, не као писац. Као неко ко је у тренутку пуне животне зрелости, у наслагама детињства открио матерњи језик, његову мелодиозност, првенствено кроз бајалице, шапталице, гатке и молитве мојих баба. Не знам како сам толико упамтила, али очигледно да је то била прамелодија, матерња мелодија. Све се то одједном вратило, из ко зна којих потиснутих делова мога бића. И то тек кад сам дошла на Косово и Метохију. Ту се тај првозавичајни језик сударио са језиком Косовског Поморавља, измешали су се ликови из давнина и дубина мог раног детињства којих сам се сећала као кроз маглу или као кроз неки вео, са ликовима Косоваца и оних у вечност пресељених наших предака.

Све је било порозно, неухватљиво. Требало је створити целину. А почела сам да пишем тек две деценије након првог сусрета с Косовом.

Морала сам ја да сазрим и да језик у мени сазри. Ништа се не дешава у писању тек тако. Ипак постоји неки временски след. Можда зато што сам имала сетно детињство, ја сам рано изоштрила чула и врло опрезно отварала ту сензибилну, а ипак пропустљиву мембрану ка светлости и песми. Упркос непрестаним губицима који су се у мом животу понављали и радостима које су надолазиле, ткиво књиге коју сам писала постајало је слагање слојева, ткање смисла видљивим и невидљивим нитима, потрага за одговорима на многа питања која су ме од детињства мучила. То путовање још траје, иако је књига завршена.

Е сада, има ту још нешто: кад пишете из чисте љубави, из дубоког унутрашњег порива и призива, без икаквих калкулација и кокетерије са примаоцима ваших књижевних порука и идеја (а мислим да је једино тако исправно), ви сте ослобођени свега. Немате потребу да подилазите укусу публике или критике. И зато се не оптерећујем формом нити рецепцијом форме и структуре романа од стране стручне јавности. Ипак, као неко ко солидно познаје науку о књижевности, могу рећи да је Метохијски сфумато роман интерне фокализације, чији је фокализатор углавном главна јунакиња Ђурђа. Роман читамо кроз њене очи, не само у описима простора и људи, већ и у начинима како она доживљава стварност – као слојевиту, мистичну, магловиту и чудесну. У Ђурђиним очима огладају се очи њених баба, очи Мона Лизе, али и Симониде Грачаничке. Притом, ово сам закључила тек када сам склопила цео роман и дошла до закључка да он није само „збирка кратких и дугих прича“, како сам у радном наслову била назначила. Заправо, та интерна фокализација није била само техника приповедања Ђурђиног света, већ, како се испоставило, алат за постизање унутрашње симболике и доживљаја који се стално измешта из реалног, управо ка сфумату, сликарској техници коју роман тематизује. Јер, као што Леонардо у сликарству размазује границе између бића и предмета, светлости и сенке, тако и Ђурђина перспектива брише јасну границу између живих и мртвих,  времена и простора, сна и јаве.

А како се сплела та прича о Сфумату као поетској прози, то стварно не знам. Али знам, поуздано, да сам на Косову, 90-их година прошлог века, када сам дошла, упркос озбиљно руинираној свакодневици и општем урбанистичком, политичком и сваком другом хаосу, свуда чула песму и свуда видела светлост. Живела сам у старом језгру Приштине, на путу ка Цркви Светог Николе, између две џамије и старе Сахат куле… Између звоника и минарета, откуцавали су моји сати. Да свега тога није било никад не бих могла написати ову књигу... Тада сам само водила дневнике, спремала испите, читала лектиру. А ову књигу почела да пишем, као што рекох, након више деценија од напуштања Приштине. Почела сам да себи причам приче. Морала сам да их сместим на бабину преслицу и прабабин разбој. А кад бих пријатељима, до чијег ми је мишљења било стало и чији сам књижевни укус и списатељске вештине ценила послала делове овог романа у настајању, већина би ми писала: Каква песма! или Ово је чиста поезија! Та песма се отела, не мојом вољом. Заправо, ја сам приповедала приче уз хук народне песме, која је долазила кроз дубине детињства, али заправо из дубине колективног памћења. Често ми читаоци коментаришу неке приче речима: у оној песми … кад на крају песме кажете… А ја кад погледам у текст, за мене је то прича. Не знам одакле извире то, искрено, нисам тога свесна. Свега неколико песама сам написала у животу. Осећам се као приповедач-приправник, и не схватам озбиљно кад ме неко назове поетесом. Нек ми не замере због тога.

Мислим да је ова књига обогатила мене као личност, али да је постала и читаоцима драгоцена. Књига-утешитељка. Не морамо бити песници да бисмо чули песму: јер сваки човек је носи негде дубоко у себи.

На који начин мењање нараторских перспектива у овој књизи, нарочито кроз глас главне јунакиње Ђурђе и других протагониста, додаје дубину и комплексност самој причи?

У Метохијском сфумату постоји више компонената наративности. А то је опет лепо запазила др Марија Јефтимијевић Михајловић, у Поговору, говорећи о поливалентности Метохијског фумата. Када говоримо о наративности текста, мени је некако најближа теорија Џералда Принса, који наратив  дефинише као степен у којем дискурс имплицира основне елементе приповедања: догађаје, временски ток, узрочно-последичне односе, ликове, развој радње. У Метохијском сфумату постоји више компонената наративности. У првом реду то су догађаји. Радња се одвија кроз сећања, документарну грађу, новинске написе, писма, телефонске поруке, митове и легенде, предања. Друго, темпоралност - догађаји се одвијају у времену (имају редослед); треће - узрочност, јер су у питању узрочно-последични односи (рецимо, бабино савијање Ђурђиног пупка у раном детињству, повезано је доцније са потрагом за том пупчаном тачком, са доживљајем Косова и Метохије као центра, завичаја). Потом за наративност су битни ликови – њихове трансформације, начин како ликови перципирају у догађајима пре и после последњег  рата, како напуштају своја станишта или у којим условима настављају живот у њима или ван њих. Најзад, битна компонента наративности је трансформација (људи, предела, језика, обичаја). Ја сам ту трансформацију доживела када сам први пут дошла на Косово. Ту се све у мени померило. Располутило. Путовала сам свуд по Косову и Метохији, од тачке до тачке. Слушала приче. Сећам се, кад сам први пут отишла на Ново Брдо, било је страшно ветровито… Чула сам хук и чула сам мук. Заправо, отворила сам слух за ишчезло време. Пустила корак. Као моја баба кад је пешачила од Јежевице до Чачка. Или моја мајка из Доњег Дубца до Виче, километрима, док је од куће до школе пртила пут. То је та динамика човека, времена и светова, који су нестали и који се враћају, кроз нас.

Метохијски сфумато је пешачко и минско поље. Те експлозије се дешавају у читаоцу, кад се најмање нада. И он постаје пешак, који често, када стигне до одређене тачке у роману, не иде напред, него осећа потребу да се врати назад. То је колико урањање у љубав, толико и поновни сусрет са смрћу. Тако су ми, рецимо, неки читаоци писали да их наратив вуче напред, а нека реч или реченица враћа назад, по неколико корака/страница. То ми је дало велико охрабрење и наду у нове читаоце књига. Да многи не журе да стигну до краја (једне обимне књиге), него да што дуже остану у њој, да траже своје путеве на којима ће најбоље разумети смисао Ђурђиног пута. То је највећа похвала, не писцу, него књизи.

С друге стране, има и оних читалаца којима је био несавладив обухват приповедања, и то не само простора, времена, ликова, догађаја, већ начина на који су они приказани. Ја на то, опет, гледам као на ширину и дубину приповедачке грађе. Јер поред наративног обухвата, треба пратити и ликовни, и тематско-мотивациони, и временски и просторни. А данашњем, просечном читаоцу, тешко пада све што је ван линеарног приповедања. И не мора да значи да ако нисмо у стању да испратимо све наративне токове у роману, треба да квалификујемо писца као преамбициозног, или нејасног. Иако има и оних који мисле да је роман обиман и недовољно прегледан, ја се не могу сложити с тим становиштем. Можда тако мисле они који овај роман виде као колаж. Али он то није. Мислим да је озбиљно структуриран и да је све дубоко мотивисано чак и у неким ликовима који делују као кроки. Најзад, и недовршеност има снагу целине. „Све зависи од тачке погледа“, како каже један лик у роману. Др Луна Градиншћак, млада научница, која је написала озбиљан приказ Сфумата за Летопис Матице српске, квалификује га као роман-мозаик. За сада, та констатација је можда  најближа ауторовој замисли.

Ипак, не пише се роман да би био надахнут сваки читалац. Нити да би му баш све било нацртано и понуђено као на тацни. Књижевност је откривалачка. А пише се једнако и за оног изузетног читаоца, који успева да сагледа колико „света“  улази у текст и како је он пулсира у времену, простору, идеји, као и за оног сасвим једноставног, који узима књигу након напорног дана решен да прочита пет до десет страница. На крају којих долази до поуке. И утехе. Поштујем и једног и другог. Метохијски сфумато може да чита и један и други. Свако. Пешачке чинове, који су ликовно-теоријски, читалац може прескочити, ако су му мучни. То неће умањити разумевање приче која иза сваког пешачког чина следи. Али ће и спознати мање, јер ће тако прочитана прича имати нешто оштрије ивице. Са пешачким чином, чија је функција не да објасни, него да упути и сфуматира, прича добија нове обрисе у оку читаоца/посматрача. Нови тон који није тако оштар. Јер живот је довољно оштар. Сфумато техника у сликарству и у књижевности помаже да безболније прелазимо границе речи, предела, бола…

У чему је кључ за читање овог романа?

Кључ за читање овог романа једнако је у егзистенцијалном колико и у естетском. У напору читаоца да склопи мозаик Ђурђиног пута и оних на њеном путу.  Без обзира што је Ђурђа аутофикционални лик, ипак не треба да буде посматрана кроз призму естетизације (моје) личне историје, које у овом роману има доста. Ђурђа је актер и сведок више испреплетених временских планова. Њима се тематизује страдање Срба током 90-их година прошлог века на Косову и Метохији, а сфумато техником слика се и један шири временски период: на основу документарне грађе, сведочења, новинских написа, легенде и мита.

Даље, кретање, пешачење, сеобе књижевних ликова, то су чворишта приповедања. Човек је биће-на-путу. Он се стално креће, од тачке рођења ка тачки смрти. Цео наш живот је путовање. И то није неко ново сазнање. Али спасава се онај ко претрпи на том путу. Трпи се од почетка до краја пута: непрекидна је борба против демона, ала, чума и баука, а натежа је она битка коју бије свако од нас у самоме себи.  Писац чини ми се, особито. Али наше коте, где смо застајали, где смо се рвали са демонима, где смо доживели љубав или били на ивици физичке или духовне смрти, спуштали сидро у дубину, упирали поглед у висину, осећали мирисе, чули говор, сретали људе – постају места одакле црпемо сокове живота. Места љутих окршаја постају места неописиве лепоте, васкрсења. У бици се пролива крв, без тога нема разговора старог са новим, коначног са бесконачним. Ту се рађа песма. А она мора да буде, како рече философ,  цела лепа. То је закон хармоније. Покушала сам да уравнотежим причу о том Ђурђином путовању, да усагласим слику и реч, осећање и мисао, боју и тон, потку и основу. Не знам колико сам у томе успела. Јер, Ђурђа путујући пешачким кораком са својим човеком, препакује своје успомене и истовремено гради нови живот и нови свет. Она кроз многе смрти ближњих, па потом кроз смрти својих сународника по Косову и Метохији, кроз испраћај кћерке у туђину, испитује линије бола и крхкост људског постојања. Ђурђа се креће, али њено кретање није линеарно, већ заветно, према бабином исказу да „нико није умро ко је умро“ и да је Косово „неђе у дубоко“. Размотава бабино клупко између Драгачева и Драганца, између Лувра и Грачанице, између Ђоконде и Симониде. Кроз то Ђурђино путовање читалац открива себе, своје даљине, заборављене претке, народну веру.

Успели сте дочарати атмосферу која се креће између свакодневног, реалног, архаичног, историјског, имагинарног и митолошког у "Метохијском сфумату".?

Трудила сам се, а радујем се ако мислите да сам успела. Мислим да је за ту слојевитост приповедања али и атмосфере задужена семантика ткања у којој се крије тајна мога приповедања. И то је тако лепо запазила и рекла проф. др Валентина Питулић, говорећи на промоцији Сфумата у Грачаници. Захвална сам јој на томе.

Моје бабе су биле бојарице и ткаље. Видела сам их јасно, тек на Косову, кад су једном приликом заиграле младе девојчице и девојке у колу, у народној ношњи Косовског Поморавља. Тада сам, кроз тај косовски вез,  почела да сагледавам своје претке, али кроз густе велове времена. Кад ме моја баба учила да предем, говорила је „утањи, не прекини“, показујући ми како да упредам нит вуне између три прста. Друга реченица била је: „Човек се, дијете, са три прста покрива. Ко у брдо, ко у нит“. Она је живела са мало, скромно, скоро убого; оно што је имала гледала је да утањи, да развуче од једне до друге дедине „инвалиде“, и  да јој никад у кући не нестане брашна, соли и шибице. И стално је себе осењивала часним крстом, са три прста. То ме тако потресло када сам већ била жена, мајка. Схватила сам, одједном, све: у предењу нит пролази кроз три прста; оловка се у руци држи са три прста; сликарска четкица се држи такође са три прста. Па то је Свето Тројство! Дакле, нема уметности док се не споје три прста! У основи ткања је, опет, крстолика форма - хоризонтално и вертикално, потка и основа. Човеков живот је вечно на том разбоју, а човек је биће крста. Стално се разапиње између хоризонталног - земље, и вертикалног – које је горе, у небу. Он се стално хвата за ту нит вечног. Та нит је танка, хоће да се прекине, као и човек, док се из земаљског протеже ка небу. Тањи се човек, и затеже, али се не прекида, као и Христос на крсту што се није прекинуо, него успео на небо. А само на небу и у небу, само у вечности може се сагледати смисао земаљског пута, онога чиме дејствујемо у хоризонтали простора и датог нам времена.

Ето тако је створена та атмосфера у књизи: кроз густо ткање спознаје, након једне посете манастиру Драганац, 2012... Желела сам да то приповедање буде нежно, меко, витко и вијорито…као монашке мантије. Тако се рађао Сфумато…

На који начин је та вишеслојност обогатила ваше читалачко искуство?

Митови, легенде, бајалице са усана баба, разни молитвеници, неки искрзани и пожутели, из којих је баба једва срицала, јер је имала само један разред основне школе. Успомене на сакупљање биљака за бојење пређе, уз оно мало што сам непосредно упамтила, до реконструкције њихових судбина из прича деде, мајке, тетке, стрине, стрица…. Бабе су носиле у себи то морално начело изнад свих категорија учености, знања. А то је Бог. Свеприсутан, који милује нежно и удара силно. Али су знале да је све по Његовој вољи. Све је то неумитно определило начин писања ове књиге.

Бабе су свет спознавале и интуитивно и искуствено. Када сам почела свој повратак у прошлост, у њихове животе, а тада сам већ била и супруга и мајка, мислила сам - умрећу. Ако је искуство читања Црњанског саткало, донекле, лирску природу овог романа, онда су епску, приповедачку, зачиниле и замрсиле моје бабе. Ја сам из авлије свог детињства извукла ћуп пун злата: али то злато је било од суза, растанака, смрти, војски, ропства, глади, физичке глади … Осетила сам да имам све, да ми је дато преко сваке мере, и да треба да дам нешто онима који немају, не знају, који никад нису имали и можда никад неће имати. Да ме гледају моји преци са небеса. Хтела сам да из бездана бола, патње, греха и крвавих међа извучем те њихове животе. Да свако спусти душу у тај мој, наш, златни ћуп. Да се замисли, да се покаје, поправи… Зато је и последње поглавље Вео за пепео оплакивање грехова мојих и свих наших предака. Без тога, нема Вечности.

Све је то описано у овој књизи. Мој рецензент, песник Мирослав Алексић, када је први пут читао поглавље Ђурђин пупак, сећам се, рекао ми је:  „Овакав осећај имао сам само кад сам читао Данојлићеву књигу Година пролази кроз авлију“… Много су ми значиле те речи, његови савети и подршка… Захвална сам му, веома…

Како доживљавате улогу носиоца Ордена Мајке девет Југовића, и на који начин та почаст обликује Ваше вредности и поступке у свакодневном животу?

То је заиста велика почаст за мене. Сама чињеница да у свом поседу имам два ордена, сребрни и златни, који ми је доделила Епархија Рашко-призренска, обавезује ме да увек будем мајка, и кад клонем, и посустанем а то се често дешава. Обавезују ме да живим и сведочим Косовски завет својим животом. У супротном, то ордење може бити само украс у витрини. Можда ће некад мојој деци значити, говориће нешто више о њиховој мајци него што су то сада, у процесу сазревања и припреме за разне животне улоге, у могућности да схвате.

Да, свакако сам поносна на та одличја. Али се не гордим. Чак ми је, ево, и сада непријатно док одговарам на то питање. Јер не мислим да је моја жртва и материнство нешто веће и изванредније него у других жена, које су родиле једно или двоје деце, или нису родиле. Најзад, нису мајке само оне које су родиле, биолошки се оствариле кроз потомство. Мајка је свака жена која у себи носи зрно милосрђа за болне и убоге, несрећне и напуштене, која ствара уметност, науку, која се подвизава у манастиру, у некој врлети, устаје у глуво доба ноћи и моли се за све у свету… И кад биолошки није остварена, жена је увек мајка. Најзад, сама помисао да једно одличје које имам у свом поседу носи име мајке Југовића некако призива велико поштовање, дубоки наклон. Над болом мајке, пре свега. Јер бол мајке Југовића је свебол матере за сином. Њен бол је као и бол који осећамо гледајући Микеланђелову пијету Оплакивање Христа. Једна оплакује Спаситеља света, друга својих девет синова, и мужа, настардале у Боју на Косову. Мајка, жена, носилац је највећег бола и највеће љубави. Њена деца свакодневно воде неки бој, и она увек мора да буде спремна да је деца обрадују и да је ражалосте. Мајке носе радост њихових победа и пакао њихових пораза. Зато жена држи свет. Јер подиже пале синове и кћери. Непрекидна је мисија жене у свету. 

На који начин дефинишете своју улогу као мајке, и како преносите научене лекције на своју децу ради њиховог просперитета и моралног развоја? Како то обликује Ваш лични и породични идентитет?

Мислим да сам великим делом на то питање већ одговорила. Мајка сам увек. И одувек. Све што сам стварала, стварала сам из улоге мајке. Ту, у мом крилу и наручју, са децом, расле су и одгајане речи. Не зато што сам тако желела. Него зато што нисам имала избора. А после је то време одредило мене.

Знам такође да су наша деца гледала своју мајку свуд по кући са  расутим књигама;  видели су ме у улози професора у основној школи, будући су ме често чекали у холу да завршим наставу и поведем их кући. Пре тога би их из вртића у хол школе довео неко од помоћног особља. Седели су у холу и играли Човече, не љути се, или цртали нешто, сећам се. Морали су да буду стрпљиви. После су чували једни друге. Недостајала сам им, често. Али није било другог начина. Касније смо се код куће играли, спремали ручак за сутра, припрему за часове. Па су они чули мене како изражајно говорим неки текст из читанке, па како пишем уводну реч за отварање неке књижевне манифестације. И то су опонашали. У нашој кући је била увек нека дечија радионица, увек неки студио, са полазницима различитих узраста… Када је почела експанзија интернета и мобилних телефона, често су ме крадом снимали, правили своје инетерне WhatsApp групе, а сада, на неком заједничком ручку, знају да извуку те снимке и пусте. Онда се смејемо, а богами, некад се и наљутим. Заправо наљутим се на слику себе, која је наравно, несавршена и није за похвалу. Обично у тим снимцима носим кецељу, стојим за шпоретом, гунђам себи у браду, негодујем због нереда или држим подужи монолог, од чега се ужаснем. Али опет, све је то лепота и драж живота. Лепота у несавршености.

Деца од нас уче и како треба и како не треба. Заправо, учимо једни кроз друге и једни од других. Могу рећи да смо ми у породици бодрили једни друге и оштро се супротстављали једни другима. И често повређивали једни друге. Па се извињавали, кајали, плакали… И тако укруг. Нема ту неког рецепта. Све мора да тече, и да се прелива из једног у друго: кућа у посао, посао у кућу. Заправо, ми смо непрекидно у неком суодносу, динамици, обликујемо једни друге. Родитељии се огледају у својој деци и деца у својим родитељима. И нема гаранта да сте све чинили исправно нити можете знати да нешто што у одређеном тренутку изгледа савршено постављено и беспрекорно васпитно осмишљено, неће бити ваша највећа васпитна грешка. Често о томе мислим. Али се исправљам, увек, кад погрешим. Извиним се, покајем, искрено. Трудим се да не поновим исту грешку. Тако и они.

Посматрате ли породицу као темељ стабилности и подршке у данашњем друштву? Које кључне вредности сматрате есенцијалним за њено очување и јачање?

Мислим да сам на ово питање одговорила гостујући код дивне Марине Рајевић Савић, у емисији Док анђели спавају. Свако ко је погледао ту емисију зна о чему говорим. Не знам да ли бих ишта ново могла да додам, иако је отада прошло неколико година. Рећи ћу само ово: породица је главна препека „новом светском поретку“. Њу треба дестабилизовати, минирати, изврнути наопако. Уништити матицу. Све савремене стратегије иду у том правцу. Децу нам усисавају сајбер простори, из њих зјапе отворене чељусти пакла. Кад то кажем својој деци, они кажу Боже, мама …. Мисле да ја живот или романтизујем или драматизујем. Има у томе истине. Али својим животним искуством, осећам зло света. И зло и добро. Хармонија света је давно нарушена. Па тако и породице. Есенција породице, као заједнице, јесте, у првом реду  - оданост. Оданост значи приврженост идеји добра коју родитељи стварају. Родитељи морају бити добри, морају се трудити да остану добри - и кад су деца непослушна, заблудела, лоша. Друга есенцијална ствар је поверење. Поверење је првенствено поверење у Божији план, чак и кад све изгледа наопако, кад имате утисак да су вам руке везане у чвор и да вас дете не чује, не види, неће да послуша, срља. Треће: безусловна љубав. Она љубав коју показујемо једни према другима у часовима највеће среће, а још више у часовима клонућа и сваког пада. Дајемо је без постављања услова и примамо без ограничења. Само љубављу можемо једни друге да сачувамо од зла и вратимо са погрешног пута. Јер многи путеви су погрешни били, и наши. Сетимо се тога када критикујемо своју децу.

Ипак, оно о чему мало ко код нас или кад говори не разуме чини ми се довољно, иако нас са свих страна бомбардују некаквим поукама које долазе од разних стручњака који знају све о свему, а заправо мало о понечему - то је појам динамике и динамизма људских релација, породице, целог света. Ништа није коначно и вечно, сем Божије милости над нама. Она је бескрајна и свеприсутна. Дакле људски, породични односи су динамични. Не нужно хармонични. У хаос не улазимо из хармоније, или ретко када, већ из неразумевања, из неспоразума. Из вечне динамике света чији смо део. Ништа од онога што видимо када је породица и наши односи у питању није такво да не може да се промени, на боље или на горе. Колико ме то плаши, толико ме и храбри. Опет ћу цитирати моју бабу: Све док је човек жив, може да (се) поправља. Само морамо бити будни. Бити спремни. Олује дођу, нагрну, протутње, разруше. Онда се све утиша. И разведри. О томе сам размишљала летос, на мору. Јутро је изгледало тако као да је цео дан пропао: небо се стуштило, море згужвало, ветар узвитлао. За два сата све се променило, синуло. Опет смо раширили пешкире и мазали заштитни фактор. Толико је сунце било јако. Такав је и живот. И породица. И љубав. И све. Имајмо поверња у Бога.

Како бисте дефинисали "културно наслеђе" и зашто је битно да га чувамо као део нашег идентитета? Како можемо промовисати и неговати културно наслеђе кроз уметност, књижевност и образовање?

Културно наслеђе је све: грађевине, историјски комплекси, уметничка дела, рукописи, али и вера, усмена традиција, обичаји, веровања. Дакле све оно што се може видети, додирнути. Можда најважније, оно што живи у људима, језику, памћењу, народним обичајима и уметности. Тешко ми је да одговорим на овај део питања који се односи на чување и неговање материјалног и нематеријалног културног наслеђа, јер ми се чини да не зависи све од нас. Токови света су такви да се тежи укидању малих народа и њихових идентитетских оса. Али ипак, код народа са јасном визијом и дефинисаном културном политиком, и наравно, код оних који нису имали по три рата у једном веку, чува се, негује и штити стечено. Ту опет долазимо до питања континуитета. Компликовано је. За мене лично, језик и вера су основа идентитета. Свети Сава,  цар Лазар, Његош и укупна косовска мисао. То је наше Свето Писмо.

Који кључни фактори, према Вашем мишљењу, доприносе очувању српског идентитета кроз књижевност, и на који начин можемо подстицати стварање дела која негују наше културно наслеђе и вредности?

Језик је чувар идентитета народа. У језику живе генерације наших предака. Језик ће пренети поруке предака потомцима. Ланац језика, и његова матерња мелодија су чувари идентитета, заједнице, нације.   

Kоје су основне вредности које, по Вашем мишљењу, треба да пренесемо млађим генерацијама како би изградили чврсте темеље за бољу будућност, и како можемо подстаћи развој тих вредности у друштву и образовном систему?

Ја могу на ово питање да одговорим само и искључиво из свог живота, из свог искуства. Јер ми вредности преносимо начином на који деламо: у породици, у професији, како испуњавамо своје обавезе према ближњима. Човек је позван да сведочи личним примером. Како? Тако што ће ићи светом као икона Божија. Проповедати Љубав свагда. Говорити с мером, кад треба и где треба. Говорити лепо. Бити љубазан. Не осуђивати никог. Волети ближње и оне који нам то нису. Ићи на Свету Литургију недељом и празником, радосног срца. Сећати се упокојених. Кајати се и праштати. Све нам је дато у нашем слатком православљу. То је корен свих вредности, које неће нестати, ма како луд овај свет био. Ако одсечемо тај корен, не можемо даље расти. Једно здраво зрно спуштено у земљу, даће рода. Претребиће сама земља она кварна зрна. Не бринем зато за младе генерације. Просто, верујем. Све док је у нашем темељу, у нашем корену завет језика, вере и предака, пропасти - нећемо.

Душица Филиповић,

У Београду, 25. 9. 2025

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: