детаљ слике: КРК Арт дизајн

Заљуљани свет

Кад људи прелазе из једног света у други, њихове душе су као мала непалска божанства – кумари – лебде тик изнад земље. Спусте се на узглавље оних који остају и на тренутак се чини да приповедач зна о чему говори. Кроз црне рупе у свемиру струје још питања: Ко сам?, куда идем?, зашто?

Шта је то између живота и смрти, каква непремостива нит која нас стално нагони да се загледамо у тај имагинаријум добра и зла?

Мој први губитак десио се кад сам имала седам година и три недостајућа зуба. Деда је отишао тихо; бар ја нисам била упозната са галамом која је окруживала његов одлазак. Осетила сам само струјање ваздуха кроз прозоре и прислонила руку на његове груди. Дуго сам посматрала сребрнкасто-плавичасте капке и тражила доказ о његовом постојању. Око мене се ширио мирис кафе као руке нарицаљки које су оплакивале бабу, 'лебац' и проклетство рата. Шта ти мислиш?, питала сам у мислима, у простору у ком још увек живи и знам да ме чује.

Други пут сам се суочила са смрћу кад је умрла баба. Заправо, дошла је по њу оног момента кад је деда отишао. И даље је осетим у полумраку собе. Надима се испод чаршавâ којима су прекрили реликвије заједничког живота: ТВ, огледало, слике.

Са нестанком једне државе у којој су градили будућност и породичне вредности, нестало је есенције њиховог бића. Са њиховим нестанком, нестало је мало мене. И сад ми се чини пуно, прође као ваздух кроз места којима недостаје зуб, одговор, љубав.

Мој доживљај смрти тада је био попут доживљаја звезда кроз дебело стакло дурбина. Величанственост призора била је превелика за моје поимање света. Повлачила сам се иза стакла хватајући се за слике, ТВ, огледало – опипљива сидра стварности. Делила нас је мембрана. Верујем да се она са временом тањи, а да је искуство непосредне смрти пре налик на искуство аустронаута кад досегне Месец, помало надреално и надасве опијајуће. Па ипак и између њега и нове, неистражене територије, и даље постоји баријера у оделу, ваздуху, перцепцији.

А ми? Зар не тражимо све ове године начине да јој се приближимо, да је одгонетнемо, да је победимо? Чак и безазлени моменти лелујања над тлом дођу ми као излети из стварности, дечја радозналост која стреми ка небу. Да ли само у игри, кад се заљуљамо најјаче што можемо, или за озбиљно, у удобној фотељи са којом се врти цео свет; ми желимо да смо изнад: ситуације, саговорника, себе. Јер све што је доле, на земљи, плод је ниских страсти и не би смело да упрља скривено божанство у нама. Зато се неоскрнављена светлост душе, обзнањена кроз девојчице – кумаре – брани тако што се оне до пубертета носе како не би додирнуле тло.

У ком смо стадијуму смрти не зависи само од старости тела нити од тога колико пута недељно остављамо за собом запрљане путеве на двоточкашу. Смрт и слобода се не подносе. Што се више опиремо гравитацији, изазивамо магнетна поља и хемијске реакције, то више живот диктира путању. А најуспешнији своју потрагу завршавају молитвом.

Волела бих да своје губитке прерадим у молитви, не екстремно као што то чине монаси египатског манастира Аба Јоханис, исклесаног у стенама у небеским висинама. Њихова је пожртвованост толико велика да сваки дан прелазе опасан пут до овог неприступачног светог места. Али у подвигу је жртва. Нека је сразмерна мојим могућностима у тренутку. Смрти и Богу не желимо да ласкамо.

Пут до Бога кроз медитацију, мантре и молитву не мора бити одлика само монашког живота. Кад бисмо чешће посећивали просторе губитка и шупљине, ослушкивали поруке са друге стране, лакше бисмо пребродили растанке. Зар није сваки пут у унутрашњост, до себе, замршен до непрепознавања – лавиринт? Па тако се и верници у Катедрали у Шартру отискују на овај пут симболички и стварно крећући се круговима исцртаним под великим сводом, док старозаветни краљевићи лебде око њих. Свест без мисли или неконцептуална свест, назвали би је будистички монаси, можда је једина капија на прелазу између два света, једини начин да нам стопала заиста увек буду спремна за лет.

И кад нас поведе у ћорсокак, приповедач зна шта ради. На прелазу из једног у други свет трепери светлост упозоравајући: на тој великој љуљашци од дна до висина поздравићемо једног дана смрт, а да ли ћемо у тој игри подједнако анимирати и дух и тело, зависи од тога шта струји тамо где недостају зуби. Мене прате Отац, Син и Дух.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: