детаљ слике: КРК Арт дизајн

Даиџа

Даиџа је био млад и лијеп,

онај који је тек закорачио у живот,

студент у Зеници, граду челика и дима,

али у његовим књигама живјела је свјетлост.

На страницама биљежница остале су мисли

писане у вријеме када је рат бацао гранате,

а он, тврдоглаво, носио знање као штит против таме.

За дјевојчицу, он није био само даиџа —

он је био кум, заштитник, свијетла рука која ју је дочекала на рођењу.

Њене прве успомене везане су уз њега:

од прве плате, скромне и чисте,

купио је ципелице њој и њеној сестри близанки.

Два пара, два мала свемира,

у којима су ходале као принцезе,

док је он гледао поносно и водио их за руке.

Улице су тада биле позорница:

двије слаткице које је водио,

а иза њих осмијех младог мангупа

који је знао шармирати дјевојке,

онако успут, као случајно,

с топлином у очима и пркосом у држању.

Био је живот, био је обећање будућности.

Али тада — смрт.

Нагла, сурова, у саобраћајној несрећи.

Отац је тихим гласом рекао:

„Можда ће даиџа остати у колицима.“

Дјевојчица, с пркосом у гласу, одговорила је:

„Не, не желим. Он је млад и лијеп. Није фер.“

И тада, падала је најтежа реченица:

„Шути, кћери, молим те… даиџа је умро.“

Ријечи оца биле су крај.

Први дани били су дани шока и невјерице:

на прозоу је стајала чаша с водом,

јер су вјеровали да ће душа доћи и напити се из чаше,

 дјевојчица је вјеровала да ће његова душа доћи,

напити се, вратити се у тијело и закуцати на врата.

У њеним молитвама није било сумње,

само дјетиња вјера да правда постоји.

Дошла је и његова заручница,

млада жена сломљеног погледа,

у којем су горјеле године које се никада неће догодити.

Њена бол била је нијема, али дубока,

рана која је ушла у породично сјећање.

Дјевојчица је расла,

а даиџа је остао млад у њеним мислима.

Годинама касније, кад је и сама постала студентица,

мајка троје дјеце,

отворила је његове књиге из Зенице.

Папири пожутјели, биљешке рађене у сјени рата,

али ријечи су биле живе.

Његове борбе и њене спојиле су се у један пут,

као да су испите полагали заједно,

он под гранатама, она под теретом свакодневнице,

али обоје вођени истом снагом.

А онда — други ударци.

Тетка, која је живјела на Пофалићима,

отишла је двадесет година након даиџе.

Рођена као трећа дјевојчица,

у породици која је чекала сина,

носила је од рођења бреме недостатка.

Дјевојчица ју је видјела као најмање вољену,

као да је пажња увијек измицала њеним рукама.

Своју чежњу пребацила је у породицу свог мужа.

Њена смрт била је наставак туге

која је прекривала читав низ година.

Годину послије, преминуо је и дјед.

Стуб породице, рука која је држала све,

човјек широких видика и отвореног ума.

С његовим одласком, нестао је посљедњи ослонац,

а породица је тонула у тишину

која је била тежа од иједног плача.

Дјевојчица, сада жена,

носила је све те успомене.

Носила је ципелице из дјетињства,

осмијех младог мангупа који их је водио,

бол младе заручнице,

тишину Пофалића,

ширину дједових погледа.

Носила је књиге из Зенице,

у којима је даиџа остао жив.

И сваки корак њеног пута био је исписан њима,

онима којих више нема,

али који трају у сјећању и љубави.

Тако је настала дјевојчичина пјесма:

пјесма туге и пркоса,

пјесма сјећања и наде,

пјесма у којој смрт никада није крај,

него почетак новог присуства —

у књигама, у дјевојчичиној дјеци, у мислима, у љубави.

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: