О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ОД БИБЛИЈСКЕ ЧИСТОТЕ ДО АПОКАЛИПТИЧКИХ ВИЗИЈА

Слађана Миленковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОД БИБЛИЈСКЕ ЧИСТОТЕ, ДО АПОКАЛИПТИЧНИХ ВИЗИЈА

 

(Перица Марков „Сјај и одсјај”, Београд: Граматик, 2023)


 
Слађана Миленковић
књижевна критичарка
 
Перица Марков (1958) у књизи „Сјај и одсјај” гради густо, готово херметично поетско ткање, у којем су метафоре и симболи згуснути до тачке да се значење прелама на више нивоа истовремено. Голуб, месец, светлост и тама, сваки од ових мотива пролази кроз различите трансформације — од идиличне, готово библијске чистоте, до апокалиптичних визија прогонства, смрти и распада.
То што је Марков Банаћанин, битно је за његову поезију јер је увек посебан начин на који је он интерпретира говори врло гласно и јасно, проживљено, са покретима руку и тела, са оним бећарски нахереним и паорски украшеним банатским сугласницима ш и ж, подсећа нас Ненад Грујичић у једном тексту. Како је Грујичић описао његове збирке, оне су „невелике обимом, танких и трошних корица између којих, међутим, сија одлична поезија, тако је и са овом књигом. Мала, са голубом на корицама, међутим из ње снажно просијава стих.
Марков посеже за ритмичким, каткад еруптивним понављањима („АААААААХХXXXXXX”, „Не!Не! Да!Да!”), која разбијају наративну линеарност и уводе елемент перформативне поезије, речи се не само читају, већ се осећају у телу. Најбоље их интерпретира песник сам, што је необично за ауторе, али њему то полази за руком и свака изведба је оригинална и непоновљива.
У стиховима Марков гради сложену мрежу песничких мотива који се прожимају и понављају у различитим контекстима, тако јр голуб вишезначан знак и носилац мира, и посланик смрти, и чувар огња и сведок пропасти. Он је централни мотив, вишеструко симболичан: од библијског гласника мира и Духа Светога, до метафоре крхкости, страдања и смрти („умире голуб на гвожђу и камењу”).
Месец често „тмуран, крвав” хладни је посматрач, али и учесник у људској трагедији. Постаје симбол судбине, космичког реда, али и хладног посматрача људске патње. Светлост и сјај, везани су за трансценденцију, Божје присуство и духовно уздизање, у контрасту с тамом, распадом и „похлепом” која квари свет. Религијско-митолошки мотиви су фигуре попут Оца, Мајке, Светог Духа, Лилит који стварају есхатолошке слике и повезују личну и колективну судбину са ширим митолошким и духовним оквиром. Стапају се са пејзажем и животињским метафорама, творећи хибридну митологију. Мотиви природе су: дуд, храст, река, птице, ветар, прашина, који су повезани са циклусима живота, смрти и обнове. Љубав се помиње ретко, али када се појави, носи тон заборављене, потиснуте силе.
Марков се обилато служи стилским фигурама које стварају херметичну и визуелно богату поезију, готово свака слика је метафорична („тмуран, крвав месец дише”, „ризницом од патњи”). Ишчитавамо персонификацију, кад неживе ствари и појаве попримају људска својства („месец дише”, „гвожђе грли камен”), бројен епитете, често вишеструке и појачане („тмуран, крвав”, „недремано око”, „пакленом долином”). Понављања и рефрени одлика су његове поезије и у другим збиркама, тако је и овде — и на нивоу речи („Не!Не! Да!Да!”) и фраза, ради појачавања емотивног набоја. Доста се служи анафором — понављање почетних речи или синтагми у низу стихова („А Голуб долази — све ређе и...тише”) оксимороном — спајање супротних појмова („светлост и тама”, „живот и смрт” у истој слици). Акростих — један од делова текста формира акростих од првих речи/стихова је овде истакнут и наслов је последње песме. Акростих гласи: стварност и голуб, а тихе стигме. Ономатопеја и звучне имитације („АААААААХХXXXXXX”) које уносе перформативни, готово сценски елемент присутне су на почетку, негде у средини и на крају збирке.
Песнички језик је густ и архаичан, песник користи старе облике и синтагме које носе литургијски призвук („недремано око”, „ископило писмом”). У језику се сударају архаични изрази, литургијски тон и савремена фрагментација синтаксе, што ствара утисак „светог хаоса” где свака реч може бити пророчанство или ламент. Синтактичка фрагментација доводи до тога да ни стихови често нису граматички линеарни; уметнуте реченице и заграде разбијају ток и дају осећај унутрашњег монолога или визије. Наглашена симболика постигнута је и кроз одсуство дескриптивне „равне” реченице; све слике имају вишеструко значење. Због наглашеног литургијског и апокалиптичног тона, песме звуче као мешавина молитве, прорицања и ламента.
Марков пише у густим, дугим стиховима, где се слике преливају и понекад намерно загушују читаоца, као да га уводе у транс. Ритам се не ослања на строгу метрику, већ на пулс понављања, звучне ударе и паузе. Песник не даје разрешења, већ нуди фрагменте визија и унутрашњих монолога. Постоји снажан осећај опасности и неизвесности, али и трагови наде — у птици, у светлости, у сећању на претке.
Како је у рецензији објављеној у Марковљевој књизи оценио Мирослав Алексић, овај песник гради „сонетну поему” која спаја два плана: „Комуникативни слој” — где отворено саопштава мисли о судбини народа, вери и љубави, често цитирајући или парафразирајући библијски и литургијски језик, експлицитно указујући на стихове Милана Ненадића „Цео нам је народ процесија једна! ” које је узео за мото целе збирке. „Пророчки слој” — херметичан, симболичан, саткан од слика које се не тумаче до краја: крвави месец који дише, голуб који све ређе долази, гвожђе које грли камен. У овом другом слоју Марков је, како Алексић примећује, „можда најближи” свом суграђанину Вујици Решину Туцићу, али остаје самосвојан: песник за „којег верујете да стоји уз оно што саопштава све до перја, до костију”.
„Сјај и одсјај” је помало омаж Ненадићу, али и потпуно самосталан лирски свет у којем се судбина српског народа сагледава и историјски и космички — као процесија која иде ка суду и спасењу. Збирку гради око Голуба, као средишњег симбола, он је и Свети Дух и гласник наде, и рањени сведок пропасти. Кроз њега песник говори о Христу, „Једином Победнику”, али и о народу који лута „у свету који му ради о глави”. Оценио је Алексић да су овде два сонетна венца у не баш тако строгој форми и два магистрала, што отвара питања за нека даља тумачења.
Поезија је дубоко укорењена у хришћанској вери, али не бежи од приказивања таме: похлепе, насиља, издаје. Управо у тој напетости између светлости и таме лежи снага збирке. „Сјај и одсјај” је поетски рукопис који тражи стрпљење и вишеструко читање. Његова снага није у лакоћи приступа, већ у дубокој, архетипској резонанци. То је поезија за оне који воле да се пробијају кроз густу шуму симбола и да у тој шуми траже сопствену стазу.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"