детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТРАГОВИ МОГА ПОРЕКЛА

СИМО ЈЕЛАЧА

Где су нам корени?

Ослањајући се на наводе историчара, као Словени, доселили смо се на Балканско полуострво из предела између река Лабе и Висле, у седмом веку. Константин Порфирогенет (905-959) пише да су се Словени овамо доселили по дозволи цара Ираклија (610-641). Даље порекло указује да смо се доселли из Ирана, из дела који се звао ‘’Бела Индија’’.

Из података о династијама владара југословенских народа наилази се на податак да је Стефан Драгутин, српски краљ (1276-1282), син краља Стефана Уроша I, а унук Стефана Првовенчаног и праунук Стефана Немање, морао абдицирати на престо 1282 године, због пеха који му се десио приликом пада са коња код места Јелача, којом приликом је осакатио ногу. Такође, да је деспот Стефан Лазаревић био ожењен византијском принцезом Јелача, а помиње се и Вук Бранковић са женом Милицом Јелача. У истим Династијама владара даље налазимо да је Стрфан Томашевић, деспот српски (1459-1461) и и краљ босански (1461-1463) био ожењен ћерком деспота Лазара Бранковића Јеленом Маром Јелача, 1 Априла 1459 године. Након погубљења Стефана, Мара је живела до 1498 године. Рођена сестра Јелене Маре Јелача била је Ирина, звана Проклета Јерина, удата за Јована Кастриота, Скендербеговог сина.

Нека презимена средњевековне Србије модификована су, као буњевачка Јелачић преименовано у Јелача. Има података да су нађене породице Јелача који потичу из Херцеговине, као избеглице са Косова. Насељавања Срба у Босну почела су за време владавине Цара Душана, од 1305 до 1351 године и настављена током следећих три стотине педесет година.

Др Јован Ердељановић у књизи ‘’О пореклу Буњеваца’’ у издању Српске Краљевске Академије 1930 године, детаљно разматра порекло једног од највећих југословенских племена Буњеваца. Па наводи да су бројне православне породице покатоличене око 1700 гидине. То покрштавање трајало је систематски и дуготрајно. Отуда су и дан-данас бројне породице у Лици и католичке и православне вере. Др Ердељановић по абецедном реду наводи око 500 буњевачких породица, међу којима и Јелачиће, за које тврди да датирају из 13, 14, 15 и 16 века, док за бројне породице такође постоје подаци да потичу из 17 и 18 века. За Јелачиће он наводи 112 буњевачких породица, које су примиле католичансзво и задржале презиме. Др Ердељановић наводи податак о постојању око 400 хиљада Буњеваца, од којих су 250 хиљада живели у Далмацији, око 50 хиљада у Лици и око 100 хиљада у Подунављу. Др Ердељановић на страни 119, своје књиге, цитира православне породице Јелачиће и Јелаче из Лике и Далмације, за које наводи да су живели у Ђеврскама, Кистањи и Вариводама.

Из публикације Јована Цвијића ‘’Насеља и порекло становништва’’, у издању Српске Краљевске Академије, 1925 године, на страни 345 наводи да су Јелаче (12 кућа) живеле у селу Закопани, код Бјелајског поља, а на страни 346 цитира 17 кућа Јелача који су славили Ђурђевдан. У делу књиге где обрађује насеља крупског среза Јован Цвијић детаљно наводи све породице по местима где је ко живео. Међу осталима он помиње 5 кућа Јелача који су доселили у Јасеницу из Заклопца (Лика) 1865 године, који славе Ђурђевдан. То су наше Јелаче. Он цитира и Мајкиће, из Мајкић Јапре, одакле је порекло моје мајке, који су такође славили Ђурђевда.

Када сам 2014 године посетио Вариводе и Кистање, у Вариводама сам нашао кућу, саграђену од камена, чак и кров јој је од камених плоча. Била је обележена Јелача. Двориште те куће окружавале су две-три куће, такође од камена. А мало даље од тих кућа срео сам и упознао тадашњег становника Милана Јелачу, у новој кућ, који је ту боравио привремено, на годишњем одмору, док живи у Аустралији. Ту су до Миланове куће и његове прве комшије, такође, родитељи Далибора Јелаче, који живи у Ријеци, а у Вариводама они имају виноград, који сваке године обрађују. И једни и други причали су ми историју Варивода, како су је они знали.

Одакле смо дошли

Према сазнањима Петра Јелаче, нашег ближњег рођака и моје сестре Саве, у Вариводама је живела удовица Јела Јелача, са пет синова и две кћерке. Процена је да је Јела рођена око 1730 године. За Јелину децу немамо података о њиховим именима, изузев другога сина по редоследу рађања, који се звао Илија, и за којега смо дошли до података да је био врло јак. Он је у Вариводама био ожењен са веома лепом женом. Током једне летње жетве жита, десило се да је наишао турски Бег, са пратњом, која га је штитила. Видевши ту згодну младу жену он ју је силовао, на очиглед свих присутних жетелаца. Повређен, њен супруг, зарекао се да ће убити тога напасника, Бега, и не прође дуго времена, он је своју заклетву извршио. Убио је Бега, а да би избегли освету Турака, сва породица је избегла у Лику. Информације показују да су избегли у околину данашњег Госпића и Грачаца. Јелин син Илија, рођен је негде између 1755 и 1757 године. Он се убрзо отселио у Босну, и по сазнањима кратко је боравио код Босанског Новог, а затим се настанио у селу Бенаковац. Други податак указује да им се ту родио син Гајо. За Гају, док је био млад недостају подаци, где је живео све док није одрастао и постао пунолетан, када се доселио у Јасеницу, суседно село до Бенаковца, где се настанио Илија.

Милан Берић ми је причао више пута да је њему причала њњегова баба, удата за Јелачу, да су Јелаче из Варивода.

Према подацима из књиге Јована Цвијића 1925 године, произлази да се Гајо доселио у Јасеницу око 1795 године,. Доласком у Јасеницу, Гајо је нашао празну кућу породице Црнобрња и привремено се уселио у њу. Ту је преноћио, а затим убрзо кренуо пешке у Бихаћ, код дервиша Бишчевића, да од њега тражи дозволу за уселење у ту кућу, коју је нашао празну. Тада је код дервиша била свадба, па је Гајо морао да чека три дана и да се крије по оближњим шумама. А када је примећен, од дервиша Бишчевића је добио одобрење за уселење у кућу Црнобрња, са наредбом да ће морати Турцима плаћати трећину од свих прихода, а земљиште је добио докле је могао добацити камен. За Гају, нашег родоначелника постоје приче да је он ишао пешке у Опленац на свадбу Краља Петра Карађорђевића, када се женио са кћерком Књаза Николе Петровића. Друга прича односи се на његово пешачко путовање у Цариград, да би се поклонио Надбегу. Помиње се да му је то путовање трајало 60 дана.

Када се Гајо стабилизовао, убрзо се оженио из Јапре са девојком из породице Стековић. Како је Гајо био писмен, а први је доселио у Јасеницу, њега сматрамо родоначелником породице Јелача. Гајо је стекао синове Тривуна и Спасу и кћерке Деву и Тривуну. Други син Спасе, ожењен Ружом, са којом је имао сина Јову (то је наш деда). Јово је са супругом Маријом имао три сина: Ђуру, Лазу и Душана и кћерку Саву. Лазо је наш отац. Ђуро и Лазо су боравили у Америци, а Ђуро је постао амерички држављанин и служио је војску у Америци. Године њихових рађања и умирања углавном сам забележио са надгробних споменика. Ми деца Лазе и Милке, рођене Мајкић, смо: Марија, Сава, Јово и Симо. Остале рођаке изостављам, споменућу само имена наших кћерки и њихову децу, наше наследнике. Моје кћерке су Анастазиа и Маја, а унуци Александар и Даниел, синови Анастазије, а Софија и Марко деца Мајина. Све сам их помињао у другим приликама.

Доживљаји мога оца у Америци

Наш деда Јово и бака Марија послали су свога најстаријег сина Ђуру у Америку, да би избегао служење војске за Аустрију, а и да би зарадио новац потребан за изградњу куће. За средњег сина Лазу (нашега оца) нису никада ни спомињали да би и њега слали код брата. Лазо је од ране младости чувао овце и био задовољан тиме.

Стигавши једног предвечерја кући са овцама, отац Јово га дочека и доста тихо му рече: ‘’Иди у кућу, окупај се, сутра идеш у Америку’’. ‘’Шта’’, зачуђено га упита Лазо. ‘’Да, да, истиина је, од Ђуре ти је стигло писмо и шипкарта (Ship card)”. И да не дужим причу, исто је детаљно написано у роману ‘’Животна прича мога оца’’, отпутова Лазо са неколико другова, најпре у Загреб на лекарски преглед, где их лекар прегледа и Лази рече: ‘’Ти си још малолетан, 15 година, нисам сигуран хоће ли те Американци примити да радиш, на теби је да се одлучиш, нека ти је са срећом’’. Кад’ су стигли у Ријеку, заиста нису га примили на брод, а један другар из комшилука сугериса му је: ‘’Иди у Трст, слажи их на броду да идеш код родитеља, они за твоје родитеље не знају ништа’’. И оде Лазо сам за Трст, некако се снашао за воз до Трста и у луци пронашао брод за Њујорк, Капетану је заиста слагао да иде код родитеља, а пошто је имао бродску карту капетан га прими. Након два дана стигли су у грчку луку Пиреј (Piraeus), па даље на Сицилију, па кроз Медитеран и Гибрелтар до Касабланке, где су се задржавали дуже због попуне брода. А онда су настале ветровите и мрачне ноћи преко узбурканог Атлантика. Исцрпљен и гладан Лазо је стигао у Америку, где га је дочекао Ђуро. Ђуро му је купио нову одећу, а његову спалио, због вашију на броду. Обишли су Њујорк, а затим се упутили возом за Мејвил (Mayville), где је Ђуро радио.

У Мејвилу је Ђуро убрзо нашао запослење за Лазу код једнога Немца, код кога је са коњским колима развозио лед по кућама, пошто тада још није било фрижидера. Истовремено га је уписао у вечерњу школу, где је учио енглески језик. Развозећи лед од куће до куће, Лазо је упознао готово све становнике Мејвила, а и они њега. Више су га упознале жене, јер су оне биле у кућама док су им мужеви радили. Неке су га жене и частиле, а неке и заволеле. Ни он им није остајао дужан. Радио је код тог Немца око четири године, а затим једну годину провео радећи као дрвосеча код извора реке Мисисипи. Ту им је било веома хладно, али је зарадио више новца. За време док је он радио у шумама, Ђуро је служио војску, и то као амерички добровољац. Тиме је Ђуро стекао право да добије америчко држављанство. Тих година Лазо се забављао са девојком, пореклом из нашега краја, Анђом (Angie) Стипановић. Њих двоје су се истински заволели и намеравали су да се венчају, када је Ђуро, после отслужења војнога рока, приморао Лазу да се преселе у Детроит и запосле у Форду.

У Форду су обојица имали веће зараде и ту су радили око четири године. А када је Ђуро видео да од зарада имају доста новца за изградњу кућа у Босни, он је почео убеђивати Лазу да се врате кући. Лазина девојка Анђа преселила се такође у Детроит, да би била са Лазом и често су се виђали током викенд-дана, а Ђуро је био ожењен у Босни, и логично је што је он инсистирао на повратку кући. Лазо се томе све време опирао, али га је Ђуро, коначно, приморао. Враћајући се бродом преко Атлантика Лазо је често молио Бога да им се брод потопи, како се неби вратио у Босну, док му је Анђа остала усамљена у Детроиту.

И, тако, проћи ће многе године, Лазо се није успео вратити у Америку, временом су његове везе са Анђом постајале све ређе, а затим и нестале. Он се у међувремену оженио, направио кућу и изродиле су децу. Дошао је рат, све је пропало, док је Лазо провео многе ноћи плачући за Анђом и Америком. А десиће се 1956 године, да му Анђа, не најављено, дође у посету у Босну. Тада је недељу дана био најсрећнији човек на планети, а када се Анђа вратила очи су му непрестано биле пуне суза. Ми, деца, знали смо зашто.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: