детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

БЕРУЋИ ГЉИВЕ

Те, 1996 - e године, јуни је био топао и умјерено кишовит. У бројним шумарцима у којима је било довољно сунчеве свјетлости, одувијек је у то врiјеме и тачно се знало на којим мјестима било бијелих гљива које је народ називао млијечницама, а између њих би се нашлo и oних ситних гљива, обично у пару, изразито жуте боје и њима би се берачи посебно обрадовали.

У брање гљива одлазили су и одрасли али најчешће су то чинила дјеца, ваљда што је већ био распуст, али и због великог задовољства које осјете кад их понесу кући знајући да ће им се мајке обрадовати и да ће се убрзо кухињом ширити заносан мирис печених гљива.

Једног пријеподнева, два другара кренуше у прилично удаљену шумицу с истом жељом и већ су осјећали тај омиљени мирис не слутећи да ће се брзо вратити кући и мимо своје воље.

-Хеј, Дугачки! Дођи да видиш нешто!

-Ама, шта је сад?! Досадан си к'о шуга! Баш сам наишао на неколико крупних бијелих, а ево видим и понеку жуту. Само да их видиш!

-Ма, пусти сад гљиве! Дођи, молим те! Укочио сам се од страха. Не смијем се помјерити ни за прст.

-Кад си толико навалио, ево долазим! Баш ме занима какву си то алу угледао?

Кад Дугачки приђе, погледа у друга, затим у мјесто на коме је стајао, па рече:

-Ау, Смотани! Ти си баш неки баксуз. Док ја берем гљиве, ти... Како ја видим, овдје ће брале бити посла за многе... Пожуримо!

   ***

-И, момци, шта је даље било? - озбиљним тоном обрати се исљедник дјечацима испред себе који су сједили један поред другог и повремено се помјерали на столицама, као да су једва чекали да кажу  шта имају, па да иду за својим послом.

-Ја, господине, оставим гљиве гдје су и биле и кренем према Смотаном...

-А ко ти је тај Смотани? - опет ће исљедник.

-Па, овај овдје. Тако га зовемо јер некако, никад не зна шта и како треба нешто урадити...

-А како тебе зову?

-Сви ме зову Дугачки. Видите колики сам! Моја баба Петра каже, да је то зато што је била кишна година кад сам се родио.

-Гле, гле! Па, ти си и неки шаљивџија, али сад немамо времена за шалу, него, да чујемо! Све по реду.

-Велим, оставим гљиве и приђем Смотаном, кад имам шта и видјети...

-Шта?

-Он стоји, к'о кип. Укочио сесав у страху к'о мало дијете, па не мрда, а гледа испред себе. Погледам и ја, а пред његовом десном ногом к'о да смо у биолошком кабинету.

-Каквом сад биолошком кабинету?

-У оном гдје нам наставник предаје науку о грађи човјека. И мени су мало клецала кољена кад сам први пут тамо ушао.

-Хоћеш ли ти хумористо већ једном рећи оно што те питам?

-На земљи, баш пред његовом ногом, нема ни лишћа ни траве, а ни гљива...

-А шта има, побогу брате?!

-Ма, господине, из земље вире кости шаке с дугим прстима, само што нису онако бијели као на нашем „мршавку“.

-Јел' то мислиш на човјечији скелет?

-Мислим, ал' га ми у школи тако зовемо.

-Да ли се сјећате мјеста гдје сте то видјели?

-Како се не би сјећали? Ваљда је и Смотани нешто запамтио, а ја и сад жалим што сам ту у близини морао оставити необране гљиве. А усадио сам у земљу и мој омиљени штап. За сваки случај, aкo затреба...

-Браво момче! - рече исљедник устајући иза стола. - Само, ја бих тебе назвао Замотани. Док ти одмоташ све што мислиш да требаш рећи, човјек се баш начека. Има нас вала, што би сигурно рекла твоја баба Петра, од сваке феле - закључи гледајући у дјечака, па погледавши у своје сараднике озбиљним гласом рече:

-Кренимо колеге! Ко зна чија судбина треба да изађе на видјело? Ко год да је, има право на то.

***

Крајем августа исте године, једног раног поподнева, на главној улици мале вароши зачу се гласно дозивање:

-Господине! Господине! Станите!

Човјек се окрену, погледа у два дјечака поред којих је управо прошао, па изненађено рече:

-О, то сте ви! Смотани и Дугачки.

-Јесмо. Главом и брадом, као што видите - одговори Дугачки.

-Како сте момци, и којим добром сте ту? Школе још не раде, колико знам.

-Ма, раде. За овакве као што сам ја. Био сам на поправном.

-Ко би рекао? А дјелујеш ми као бистар момак.

-Ма, бистар сам ја, али то није довољно. Мора се мало и учити.

-А из чега си имао поправни?

-Из биологије.

-И, јеси ли положио?

-Јесам. Добио сам четворку. Извук'о ме „мршавко“.

-Мршавко? А, да! Сад се сјетих одакле ми је то познато. А како баш он да те извуче?

-Па, лијепо брате. Послије оног догађаја у шуми кад смо брали гљиве, док сам учио биологију за поправни, одлучим да „мршавка“ тотално савладам.

-Како мислиш, савладаш? Ниси се ваљда с њим рвао?

-Ма нисам, Боже сачувај, него сам научио све дијелове човјечијег скелета, до задње кошчице, а баш то данас извучем, и све сам знао.

- Честитам. Као што видиш Дугачки, никад не знаш шта ти кад може бити од користи.

-Кад смо код тога, господине...

-Немој то, господине... Ја сам Гојко. Тако ме зови.

-Добро, чика Гојко. Ви онда нисте дозволили мени и Смотаном да гледамо оно ископавање у шумици. Рекли сте: - „Идите кући. Ово није за дјецу“. Шта сте тада нашли?

-Е, мој Дугачки. Стрпи се мало. Отада су прошла само два мјесеца, па ћу поновити: Боље је да не знате, јер ви сте ипак још дјеца, али ћу вам радо рећи, шта би требало да знате.

-Реците! Реците, чика Гојко! - први пут проговори Смотани. - Дугачки мисли да све зна, као и оног дана...

-Шта је то знао, оног дана?

-Па, говорио ја њему да не идемо у ону шумицу, па макар нас тамо чекала читава тона гљива. А он навалио...

-Браво, Смотани! Баш сам то желио рећи. Не идите далеко од својих кућа, и не лутајте по шумама. Рат се тек недавно завршио. Дјеца, а ни многи одрасли, не знају гдје су биле, а, и остале линије раздвајања територија. На њима се, на несрећу многих свашта догађало, што никако није за дјечије очи и уши.

Значи, момци, не идите тамо, већ чувајте ноге и главе, јер има терена гдје умјесто гљива многи пронађу мине, а онда им гљиве никад више не замиришу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: