О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


БЕРУЋИ ГЉИВЕ

Ружица Кљајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art


БЕРУЋИ ГЉИВЕ


 

Те, 1996 - e године, јуни је био топао и умјерено кишовит. У бројним шумарцима у којима је било довољно сунчеве свјетлости, одувијек је у то врiјеме и тачно се знало на којим мјестима било бијелих гљива које је народ називао млијечницама, а између њих би се нашлo и oних ситних гљива, обично у пару, изразито жуте боје и њима би се берачи посебно обрадовали.
У брање гљива одлазили су и одрасли али најчешће су то чинила дјеца, ваљда што је већ био распуст, али и због великог задовољства које осјете кад их понесу кући знајући да ће им се мајке обрадовати и да ће се убрзо кухињом ширити заносан мирис печених гљива.
Једног пријеподнева, два другара кренуше у прилично удаљену шумицу с истом жељом и већ су осјећали тај омиљени мирис не слутећи да ће се брзо вратити кући и мимо своје воље.
 
-Хеј, Дугачки! Дођи да видиш нешто!
-Ама, шта је сад?! Досадан си к'о шуга! Баш сам наишао на неколико крупних бијелих, а ево видим и понеку жуту. Само да их видиш!
-Ма, пусти сад гљиве! Дођи, молим те! Укочио сам се од страха. Не смијем се помјерити ни за прст.
-Кад си толико навалио, ево долазим! Баш ме занима какву си то алу угледао?
Кад Дугачки приђе, погледа у друга, затим у мјесто на коме је стајао, па рече:
-Ау, Смотани! Ти си баш неки баксуз. Док ја берем гљиве, ти... Како ја видим, овдје ће брале бити посла за многе... Пожуримо!
 

   ***

-И, момци, шта је даље било? - озбиљним тоном обрати се исљедник дјечацима испред себе који су сједили један поред другог и повремено се помјерали на столицама, као да су једва чекали да кажу  шта имају, па да иду за својим послом.
-Ја, господине, оставим гљиве гдје су и биле и кренем према Смотаном...
-А ко ти је тај Смотани? - опет ће исљедник.
-Па, овај овдје. Тако га зовемо јер некако, никад не зна шта и како треба нешто урадити...
-А како тебе зову?
-Сви ме зову Дугачки. Видите колики сам! Моја баба Петра каже, да је то зато што је била кишна година кад сам се родио.
-Гле, гле! Па, ти си и неки шаљивџија, али сад немамо времена за шалу, него, да чујемо! Све по реду.
-Велим, оставим гљиве и приђем Смотаном, кад имам шта и видјети...
-Шта?
-Он стоји, к'о кип. Укочио сесав у страху к'о мало дијете, па не мрда, а гледа испред себе. Погледам и ја, а пред његовом десном ногом к'о да смо у биолошком кабинету.
-Каквом сад биолошком кабинету?
-У оном гдје нам наставник предаје науку о грађи човјека. И мени су мало клецала кољена кад сам први пут тамо ушао.
-Хоћеш ли ти хумористо већ једном рећи оно што те питам?
-На земљи, баш пред његовом ногом, нема ни лишћа ни траве, а ни гљива...
-А шта има, побогу брате?!
-Ма, господине, из земље вире кости шаке с дугим прстима, само што нису онако бијели као на нашем „мршавку“.
-Јел' то мислиш на човјечији скелет?
-Мислим, ал' га ми у школи тако зовемо.
-Да ли се сјећате мјеста гдје сте то видјели?
-Како се не би сјећали? Ваљда је и Смотани нешто запамтио, а ја и сад жалим што сам ту у близини морао оставити необране гљиве. А усадио сам у земљу и мој омиљени штап. За сваки случај, aкo затреба...
-Браво момче! - рече исљедник устајући иза стола. - Само, ја бих тебе назвао Замотани. Док ти одмоташ све што мислиш да требаш рећи, човјек се баш начека. Има нас вала, што би сигурно рекла твоја баба Петра, од сваке феле - закључи гледајући у дјечака, па погледавши у своје сараднике озбиљним гласом рече:
-Кренимо колеге! Ко зна чија судбина треба да изађе на видјело? Ко год да је, има право на то.


***


Крајем августа исте године, једног раног поподнева, на главној улици мале вароши зачу се гласно дозивање:
-Господине! Господине! Станите!
Човјек се окрену, погледа у два дјечака поред којих је управо прошао, па изненађено рече:
-О, то сте ви! Смотани и Дугачки.
-Јесмо. Главом и брадом, као што видите - одговори Дугачки.
-Како сте момци, и којим добром сте ту? Школе још не раде, колико знам.
-Ма, раде. За овакве као што сам ја. Био сам на поправном.
-Ко би рекао? А дјелујеш ми као бистар момак.
-Ма, бистар сам ја, али то није довољно. Мора се мало и учити.
-А из чега си имао поправни?
-Из биологије.
-И, јеси ли положио?
-Јесам. Добио сам четворку. Извук'о ме „мршавко“.
-Мршавко? А, да! Сад се сјетих одакле ми је то познато. А како баш он да те извуче?
-Па, лијепо брате. Послије оног догађаја у шуми кад смо брали гљиве, док сам учио биологију за поправни, одлучим да „мршавка“ тотално савладам.
-Како мислиш, савладаш? Ниси се ваљда с њим рвао?
-Ма нисам, Боже сачувај, него сам научио све дијелове човјечијег скелета, до задње кошчице, а баш то данас извучем, и све сам знао.
- Честитам. Као што видиш Дугачки, никад не знаш шта ти кад може бити од користи.
-Кад смо код тога, господине...
-Немој то, господине... Ја сам Гојко. Тако ме зови.
-Добро, чика Гојко. Ви онда нисте дозволили мени и Смотаном да гледамо оно ископавање у шумици. Рекли сте: - „Идите кући. Ово није за дјецу“. Шта сте тада нашли?
-Е, мој Дугачки. Стрпи се мало. Отада су прошла само два мјесеца, па ћу поновити: Боље је да не знате, јер ви сте ипак још дјеца, али ћу вам радо рећи, шта би требало да знате.
-Реците! Реците, чика Гојко! - први пут проговори Смотани. - Дугачки мисли да све зна, као и оног дана...
-Шта је то знао, оног дана?
-Па, говорио ја њему да не идемо у ону шумицу, па макар нас тамо чекала читава тона гљива. А он навалио...
-Браво, Смотани! Баш сам то желио рећи. Не идите далеко од својих кућа, и не лутајте по шумама. Рат се тек недавно завршио. Дјеца, а ни многи одрасли, не знају гдје су биле, а, и остале линије раздвајања територија. На њима се, на несрећу многих свашта догађало, што никако није за дјечије очи и уши.
Значи, момци, не идите тамо, већ чувајте ноге и главе, јер има терена гдје умјесто гљива многи пронађу мине, а онда им гљиве никад више не замиришу.
 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"