|
|
|
ОД ЧИКА ДОЦЕ БОМБОНЕ, ОД ХРИСТА ИСЦЕЉЕЊЕ  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Од чика доце бомбоне, од Христа исцељење Александра Ђорђевић
Пре свега неколико сати седела сам са мајком у дворишту, у крилу своје девојачке куће. Ђулијано ми се привио на стомак, мачори вуцибатине га дотерали до дувара, а мама и ја, уз кафу и чај, оплеле о животу, обичајима, парадајзу и луку. И нема краја јер добацује кум са чардака, комшиница иза бедема, тетка преко плота... И све пада око нас, ко гирланде грожђа, а не претекне. И овде је све лепо, зелено, набубрело, али нешто недостаје; а није ни птица ни дрво.Право са авиона навукох нову кожу, нешто дебљу и храпаву, те се упутих лекару. Зашто ниси овде ишла на преглед? – чудила се мајка – а нешто у мени звони да Немачка има најбоље лекаре. Кад већ живим тамо, лечићу се по њиховим стандардима. А доживљавала сам да ме шаљу кући јер одлично изгледам, јер кад је човек на одмору, досадно му, па га све нешто боли, јер сам млада. А ја бих радо била и стара, и витална, и добро изгледала, једног дана као и сад, наравно у складу са временом и бројевима. И радо бих мењала болове за трудове, радо бих се напрезала, радо корачала... Једино их не бих мењала за човечност, па нека су ми подсетник.Изложим своја слаба места, а сестра ми каже да се појавим за месец дана. За месец дана? – чудим се. Након што сам шест недеља патила. Па ходате – проговара скенер. Ходам, размишљам, не предајем се. Ако треба, идите код лекара опште праксе по лекове против болова. Ако треба, добује у мени. Па не треба јер лек који свима нама треба не може ниједан лекар да препише. Потребан је исцелитељ, а он је само Један. Онај који сагледава целину и опходи се према целом. Потребно је умеће мајстора који ће наштимовати делове да би лутка ходала како треба и визија ствараоца вртлара који ће удахнути душу у посао како би се биљка обновила од корена. Да ли се може очекивати ова готово натприродна способност од лекара, човека? А некада, сасвим природна, божанска моћ обитавала је у њему.Дошла си због колена, не питај ме за раме, каже ми потомак горштака, и нуди шарене бомбоне: бромазепам, диклофенак, кафетин. Разумем, волим, опраштам. Само они који су падали на колена, (са)осећају и знају шта значи волети и кад вас неко разочара, разљути, изневери. А они су мој шепави добављач хлеба и анђео са грбавим леђима, у која су урасла крила. Они су групица картароша, породица која губи и надокнађује своје чланове, увек подједнако весела и увек прикривено тужна. Одрасла сам с њима, тим људима са ломљеним срцима, ногама, носевима, крилима. Нападали су их и богови и ђаволи, неки су посустали, предали се, а неки опстају и питам се није ли управо алкохол убио у њима све, како живот, тако и смрт. Они су ходали на раскрвављеним коленима и знају како је кад човек одврати поглед. Е данас бирам њих спрам господе у белим капутима. И видим Бога. Смеју се учени кад га видим у облаку и травци и кажу да свако види оно што жели да види. Захваљујем. Слажем се. Желим да га видим и дато ми је. Желим да га чујем и дато ми је. Желим да га осетим и дато ми је. Више ме брину они што виде наказе и црно тамо где их нема, они што у огледалу живе и упиру прстом мислећи да јуре пробисвете. Тачно је, свако види оно што жели да види. Да ли је до интелигенције или је до вере?Освешћивање може да се догађа на нивоу опипљивог, рационализацијом, и у том ходнику светлост је усмерена. Њиме корачају ојађени и мала је разлика између поклеклог и празног. Не видим лавине и мећаве далеко изнад нас, осећам оне које надолазе изнутра. Поред вештачких кукова и трепавица, највише ме брине интелигенција. И то не она створена, већ управо људска, која све више подсећа на вештачку. Уморни смо и презасићени, а гладни. „Хранимо се шећером не схватајући да хранимо слабости и привид“. За наше глади и мракове потребна је дифузна светлост. Нисмо усамљени зато што нема људи око нас, већ зато што нас алгоритмови, (могуће и лекари), хране бомбонама.Научени да симулирамо емоције, не препознајемо више оно што је испод. Колико нас је способно да опише своје емотивно стање користећи се са више од три емоције: срећа, бес и туга? Да ли разликујемо срећу као стање од осећања радости, а збуњеност, безнадежност, спокој? Или је све заменило једно једино стање – обамрлости. Не волимо да нам ико дође, напорно нам је да изађемо после дугог дана на послу, мрско да позовемо пријатеља. Изражено речником филозофа, „стварамо пустиње симулакра уместо вртова разноликог плода.“ Иако нам је свима користила та велика лекција о постављању граница, повлачимо их већ на кућном прагу и чини ми се да више нико неће изаћи у свој врт, а камоли у врт другога, а тиме смо поништили основу љубави – сусрет. Некада смо падали и устајали плашећи се родитеља, садашњег и исконског. Некада су наше реакције биле условљаване. Били смо уцењивани, прекоревани, изопштавани. Поштовали смо правила. А шта радимо данас са трансплантатима? Шта радим ја у ходницима и на шалтерима осветљеним вештачком светлошћу? Вештачко колено не боли, бар не очигледно, у моменту пада. Данашње методе лечења су суптилније. Наше реакције бивају аутоматизоване. Уклонивши димензију свести и савести, уклонили смо разлику између успона и пада. И у том бездушном процесу, нешто је изгубљено, а није ни птица ни дрво.Пре свега неколико сати седела сам са мајком у дворишту.У крилу света који нестаје.
|