|
|
|
ТРИ ПЕСМЕ МАРКА ТОДОРОВИЋА  | Љиљана Павловић Ћирић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Три песме Марка Тодоровића
Љиљана Павловић Ћирић
Поетски свет Марка Тодоровића у збирци Љуска изграђен је на искуству губитка, одсуства и неповратности, при чему је интимни бол пренет у кратку, готово афористичну форму. Неке минијатуре су у својој сажетости блиске модерном лирском фрагменту, али се темељно ослањају на архетипске мотиве мајке, смрти и природе. Песма ,,Одсуство мајке'' грађена је у форми кратког дијалога који на први поглед делује једноставно, али у себи крије снажан егзистенцијални набој. Песник тражи од пријатеља идеју за песму о мајци , али добија одговор. ,,Немам је''. Тај одговор није само одбијање стваралачке сарадње, већ открива и дубљу и трагичну истину: пријатељ нема мајку, нема искуство које би било предуслов за изражавање поетске теме. Управо тај недостатак постаје идеја песме. У овом минималистичком изразу остварена је вишеслојност: одсуство мајке постаје и лична судбина, али и универзални симбол празнине, губитка, немогућности изражавања. Мајка се појављује као архетипска фигура која није само биолошки извор живота, већ извор језика и песме. Парадоксално, немање постаје тема и уметнички чин обликовања трауме.
Одсуство мајке
Од пријатеља сам затражио идеју за песму о мајци.Немам је,Одговорио је пријатељ.
Песма ,,Мајчина смрт'' представља један од најснажнијих лирских момената у циклусу. Основни поступак јесте контраст: уместо мајчине руке, која је симбол нежности, заштите и утехе, јављаје ,,рука Смрти'' као њена замена. Контраст је утолико снажнији што је у питању колевка, симбол почетка живота, детињства и невине заштићености. Уместо љуљања које умирује и уности сигурност, јавља се гротескни обрт: смрт присваја улогу мајке и постаје фигура која покреће људски живот. Песма је једноставна у структурном смислу, али садржински изузетно снажна.
Мајчина смрт
Уместо мајчине рукеРука СмртиКолевку ми љуља.
У песми ,,Смрт је велика непознаница'' лирско ја на губитку гради филозофску мисао. Посвећена брату, ова песма повезује мотив природе са људским животом: дрво које је дало своје стабло за сандук наставља да живи, човек бива сахрањен. Контраст између природног циклуса и људске коначности наглашава трагичност људске судбине. Завршни стих који смрт смешта у поље највећих непознаница пружа универзални закључак о границама људског знања и искуства.
Смрт је велика непознаница
БратуДрво које ће за сандук твој посећиОплакало је своје стабло –И живи даље са тим сазнањем.Када са њим у земљу те положеСети се –Да га никада ниси упознао.Смрт је велика непознаница,Увек нас изненади.
Оно што повезује ове песме јесте снажна симболика. Марко Тодоровић гради поезију у којој нема реторичког украшавања, већ је свака реч усмерена на дубљу егзистенцијалну истину. Управо у тој једноставности открива се тежина и бол, али и уметничка моћ да се лична траума претвори у универзално искуство. Ове песме сведоче о поетици збирке Љуска која из крхотина живота обликује густу, значењски слојевиту поезију. Аутор користи једноставан, разговорни језик, али иза њега стоји снажнарефлексија. У том смислу, ове минијатуре носе елементе модерне лирске медитације, у којој је сваки стих истовремено лично сведочанство и општи исказ о људском постојању.
|