детаљ слике: КРК Арт дизајн

Бамбула

Била је влажна летња ноћ. Завеса на прозору те бременита од ветра, те утањи у струку и претвори се у девојче што се увија над њеном главом. Ако је пала киша, па макар само и да осенчи земљу, лакше се дише.
Месец је шетао над комшијским крововима, жут кô дуња, кад је рука инстинктивно пошла за телефоном.
„Бамбула.“
Протрља очи и погледа по соби. Зидови попуцали, кише и ветрови их потписали. Хармоника у ћошку јој дође некако већа. Не види она добро. Огледала упила мрак и несечине, па се преливају кô реке.
„Шта ће ти толика, побогу“, приговорила је мајци.
„Бамбула.“
Гледа у екран: три сата по поноћи. Поруку је послао у 00.50. Последњи пут онлајн пре два сата. Погледа у дете крај себе и задене му плахту за појасом да не прехлади. Лице му се пресијава кô површина огледала, а груди одижу у ритму завесе.
Покуша да заспи, ал’ не да јој бамбула. Шта може бити? Јуче кад га је пратила, стрпала у кола пелцера за бабу да он не види. Она воли, ал’ не може, а пуна јој башта цвећа.
„Ма једва стане на ноге“, тресе оне три длаке на усијаном челу муж, образи му се трескају кô пихтије, љуби је у главу и одлази.
Где може баба од деведесет у башту, мисли док знојаве прсте утискује у волан. Па треба и њој нека занимација, помоћи ће јој комшинице, нека је, прати га мишљу и погледом, свог ухрањеног човека по несигурном друму. Прекрсти се и уђе у кућу.
Мора да је због пелцера, све је у новине умотала, ал’ можда се претумбало у путу, па испрљало пртљажник. Ух, гори је од жене. Зато он њој пише усред ноћи.
Пребаци руку преко детета, склопи очи, па размишља како јој се све добро запати — слоново уво и дебела кока... Ал’ бамбула јој не да спавати. Хвата се опет за телефон, допола устала, и откопчава спаваћицу. Тек оросило, сад испарава. Напреже очи, а онда је стрефи: О жалости, макар ју је видео још једном. БА за баба, М се откинуло, остало УЛА од умрла: Баба нам умрла. Мора да је то.

У брзини и њој прогута слова. Не може више лежати. Навршило четири сата, још пола и свануће.
„Бамбула: баба умрла.“
Приставиће кафу, сачекаће мајку.
„Бамбула: баба нам умрла.“
Њега неће звати да не ремети. Дигли су се они тамо већ сви на ноге. Треба организовати хладњачу, прибавити сандук, наручити цвеће... Она ће с мајком размислити о даћи.
„Бамбула... умрла.“
Прекрсти се, па полако умије, опере зубе, обуче црнину.
„Умрла!?“ – гледа је мајка. „Покој јој души. Нека одмори.“
„Него, шта да кажем детету?“
„Па шта ћеш, то је што је. Зна и оно да је старамајка била стара.“
Устаде дете, румено и гладно. Баба га приви на крило, а мајка милује погледом:
„Сине, умрла баба.“
Дете се трже, па кô да нешто засмрде, начичка носић.
„Која баба?“
„Прабаба. Татина баба.“
Зари мајци главу у груди и прошапута:
„Ја сам гладан.“
„Ајде, ајде...“
„Кад доручкујемо, па да јавим коме могу, а позваћу око поднева.“
Дан се разви у лепотицу, дугокоси облаци закрилише сунце.
Муж сео под мушмулу и развукао мех. Ори се песма преко плотова и жичаних ограда:
„Нисам те се нагледао, нисам те се наљубио...“
Ташта, жена и дете гледају иза чардака и призивају Бога.
„Попио, јелда?“ – главом ће мајка на ћерку.
„Шта ће?“ – поравнава ћерка сукњу, а дете је вуче.
„А што пева?“
Отрже се жена, па усправна кô војник, с ноге на ногу ће мужу.
„Бамбула?“ – питају два сузна ока.
А муж насмејан, заруменео се под сукњом мушмуле, па потврђује баритоном:
„Бамбула, бамбула, јес’...“
„А што свираш?“
„Дошло ми.“
„А како је бамбула?“
„Па не знам како. Из талијанског ваљда.“
„Ма шта ти је то!?“ – подиже сукњу, мачор јој прође кроз ноге.
„Па питала си ме за ону реч на југу. Сећаш се кад је тетка рекла да изгледа кô бамбула, сва набубрела и округла, а ми се згледамо, не знамо шта значи. Е па питао је ја како иде да ти кажем. Па реко’ да не заборавим, послах ти ноћас.“
Жена се прекрсти по трећи пут у истом дану и упути се ка ожалошћеном праунучету и мајци. Испрати је музика:
„Тако брзо све је прошло...“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: