|
|
|
 | Сања Лукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art
Акхтар
Отишла је тихо, бас онако како је живјела, нечујно, спокојно . Црте лица су јој биле благе попут рађања јутарњег сунца, првог мјесечевог зрака, молитве. Ја сам био она и она је била ја. Сјећам се дана кад би је наљутили моји несташлуци које би увијек опраштала молећи самог Бога да ме сачува. А Бог ко Бог, сачувао ме је од свега само не од бола. Бола који ме је тргао на честице, спајао и расипао у безнађу пролазног живота. Учио ме је шта значи волети, волети душом, волети толико да ти никад није доста, баш те љубави која попут крви струји венама, тијелом, срцем, мозгом . Као вир у ријеци, талас у мору без почетка и краја. Гутао сам сузе и бол заједно утапајући се у тузи која је била све дубља и хладнија. У вртлогу живота из ког се не излази имао сам питања без одговора. Сјетих се октобра једне јесени кад ми је из акваријума нестала најљепша и највећа црна риба од које није остало ни трага, да риба, у вртлогу ријечи чујем глас Узела сам је да спасим један живот, немој да ти буде жао”! Како сам само могао то да заборавим, да је дошла у мој живот да заштити оно од чега сам направљен. Очи моје слијепе, како то нисам видео препознао. Живот који је спасавао ону зјеницу мог ока, ја сам својим рукама сјекао. “Знаш , душа ми је повезана са твојом мајком, осјећам је .”Гдје је дно бола, овог бола што ме сад сијече сопственим рукама, као звијер трга зубима, спаљује у деветом кругу пакла. Причао сам мајци о њој, као да је знала колико је има у мени и да је на путу мог живота да га промјени. Рахметли мати једном ми рече, - Драго ми је што имаш неког попут ње . Знала је да ме нико никад толико није могао волети. Попут росе на пауковој мрежи мир је одмарао на мајчином лицу, док је скидала украсни папир са кутије мињона које јој послала она. Благ осмијех јој пређе преко усана – она је сретна сине. Једне ноћи испод пуног мјесеца док ме је попут дијетета чврсто држала за руку ми је рекла,- Знаш ја више немам два крила, десно крило сам дала теби, лијево је моје. Ти више не можеш да летиш без мене нити се ја могу вратити у Анђеле. Ако одеш, до краја живота душа ће ти крварити из тог крила које немаш. Сад почињем да вјерујем у ту причу о души и Анђелима, зар би још неко имао толико љубави да ми опрости, а она, волела је толико , чујем ријечи ,Не можеш ти мене мрзети колико ја тебе могу волети.Вријеме је , гледам у гроб у ком ће ме цијели мој живот чекати, да ме види, загрли као да грли свијет који не жели да испусти, а ја сам био њен свијет, свијет којег су очи остале жељне. Кад бих само могао да вратим дан, сат, мјесец, годину, па да још једном останем у том загрљају док ме прати на лет и чека поново да јој слетим. У крилу да јој се исплачем и кажем …Ал’ неда ми овај крик заглављен у грлу, велик као небо, дубок као ноћ, Срце ми прободено, носим кубур четрдесет корака, Четрдест корака мојих нечујних, четрдесет година мојих сахрањених, четрдесет моји молитви, коме ме остављаш - Мати. Паде тама по дану, угаси свјетлост животу да обасја небеске пољане и покаже пут залуталим душама свјетлошћу звијезде коју је носила у срцу - Акхтар -. Да је лакше пронађем у овој пустињи живота. Четрдесет дана је долазила, осјетио сам је по мирису, мирисала је на оног анђела чије крило је остало код мене, четрдесет дана је долазила у сан , да ми разум расани , да ме подсјети на тишину која не пролази, на бол у којој мртав живим, да тражим одговоре а не знам питање.Мирисала је на увојке њене црне косе који су ми падали по рамену док сам је држао у загрљају.Слијепе су очи, нијемо срце, душа празна у олупини тијела које остаје пепелу.
|