 | Симо Васић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПЕСМА О ЉУБАВИ
кажу љубав је слепило за очи
она је митинг стихова на књижевним вечерима
немилосрдна метафора која је заборавила
да навуче ролетне на моје срце
канцерогени младеж на пожутелом папиру сећања
у зору се расцвета па се попут копља забоде у самоћу собе
бојећи се да извор из ког се напаја напрасно не пресахне
она је срце другог срца
плућа других плућа
песма коју увек испочетка пишем
обер курва којој се упорно враћам сваке ноћи
и док селидба сказаљки зидног сата означава водопад нових стихова
а тражење њеног смисла у бесмислу разбацаних сећања
из подземља вечитог искона она се поново рађа
јача од пене разливеног светла кочоперног јутра
јача од моје песме
од речи које своје треперење чежње на обзорју вољења
славе
кажу да она налаже опрез
јер својом плимом може прерасти
у своје друго агрегатно стање-мржњу
и зато када други пут почнем да пишем песму
бићу аутистичан на њено осећање незадовољства
и на њено неузвраћање на моје вољење
ПАНТОМИМА ПЕШЧАНОГ САТА
знаш шта сигуран сам упркос хаотичном плесу лептира
упркос похлепи собе
да све облике моје љубави не можеш разумети
и да се баш и не трудиш
а опет
сигуран сам да на дну левка пешчаног сата кампује
оно твоје волим те
да је ту нашло уточиште од гравитације мојег волим те
и нисам нимало срећан због тога
нимало
у предграђе огледала мрзовољне сенке пројектују свој его
нарушавајући левитацију зидова остављају своје трагове
у жељи или не да пророчанства о нама
исецкају оштрим зраком сунца
сигуран сам да преокренувши левак оно твоје волим те
своја стопала излаже новој мемли пешчаних зрна
и не знам како је то пошло наопако
без наде за оздрављење љубави
без наде да ћемо се срести
ВЕШТАЧКО ДИСАЊЕ
сећам се када си сва устрептала усред пешчане олује зрна
вриснула
ово време је погрешно
ово време је постало клупко пређе истопљеног песка
ово време
знао сам да морам сва зрна дозвати песмом шкољки
на мом прозору
шкољки у ком се башкари пола Дунава и пола мора
знао сам
како би било лепо сместити их у левак пешчаног сата
и чувати их као убрано лековито биље
за неку каснију пијанку с лађарими који за вечеру доручак кашу песка
халапљиво гутају
да схватио сам да се ти злурадо смејеш мом волим те
да истопљеним песком заливаш празну дупљу собе
да вретено кријеш у истеклим крдима песка
па никако не могу исткати оно остани остани
лађари лађари зашто сте разбили пешчани сат
зашто сте пешчаним зрнима потопили мутни Дунав и сиње море
тако да морам испочетка моје волим те
вештачким дисањем оживети
НАДАМ СЕ
уместо стихова упакованих у свилу коју су свилене бубе ткале
од суза исплаканих ружа које ти поклоних за рођендан
нудим ти песме које под крилима носе птице селице летећи унатрашке
ваљда да врате оно време
оне загрљаје испред биоскопа Звезда
када смо дочекивали вечерње чистаче срца
усхићено смо отварали рајсфершлусе груди
да оно волим те прхне по тргу
да карте за прву представу саплету све оне страхове
којим ме испратише фигуре соца на кажипрсту
прелиставањем билтена свих оних песама које ти посветих
оголио сам се као ова јесен
и био сам тада срећан
а сада
саплитање светла о рамове у којима се огледа рани октобар чекања
није ништа друго до буђење сећања на оно
на оно
изгледа да живим и преживљавам твоје не
док ме пламен свеће окива олујом невере
а моје волим те као артист хода по жици смрти
надам се да ћеш ипак разумети моје писмо
моју собу окачену на голготу самоће
надам се
ПОТОК
Као да лута између кућа и плаховито камење дроби
у њему заробљено сунце из беле пене куља
чини ми се да је и он затворен са мном у овој соби
па зато јечи и дави се од жутог нараслог муља
Крај њега модра перуника расте у осами
и нежно из цветова мирис уморног дана склања
а ти на обали расплетене косе као да се срамиш
кријеш очи у венцу олисталог грања
Док сунце румени и зраке ка теби неуморно точи
читаво јато врабаца међ врбама враголасто поји
небо полако силази и ситним корацима крочи
и моју собу шареним сенкама боји
Хтео бих дебелу завесу потезом да свучем
да твоје слике долазећи месец спази
да његове скривене тајне кроз врата провучем
да видим како поток под твојим ногама дан гази
Као љутито дете он на обалу пркос и ноћ слива
кријући твој глас иако га капи на све стране носе
а ја и даље кроз прозор гледам и снивам
тебе како стојиш сама пред њим расплетене косе