детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФРАГМЕНТИ необјављеног романа Илије Шауле

ТРЕНУТАК ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И ОТАЏБИНЕ

У зору 10. августа 1918, док је Медитеран још ћутао под тежином рата, француски брод Полинезија постао је место где су се млади српски кадети, између ударца торпеда и последњег даха, нашли у тренутку који није припадао ни смрти ни животу, већ отаџбини.

ПОТАПАЊЕ БРОДА СС ПОЛИНЕЗИЈА, 10. АВГУСТ 1918.

Ноћ је протекла мирно, море без великих таласа. Тишину је нарушавао шум воде коју је брод Полинезија секао на свом правцу, од Туниса према Грчкој. Лето је, вода је прави изазов, плаветнило Медитерана привлачи својом свежином и бистрином. Јутарња атмосфера испуњена сунчевим зрацима и помешана са маестралом, наговештава лепо време. На палубу израња све више војника радујући се још једном дану, али са дубоким мислима о фронту који их чека за неки дан и неизвесностима, где ће неки можда уложити и свој живот. Млада војска пред искушењем рата, неки се шале на палуби, док други одмарају у својим кабинама. Одједном, страшан тресак. Капетан се хвата за ограду док брод подрхтава:

„Торпедо! Сви на палубу, брзо!"- била је прва капетанова реакција

Питомац Михаило виче из кабине, држећи се за зид који се њише:

„Шта се дешава?!"

Поручник Милош трчи кроз ходник са упозорењем и наредбом:

„Погођени смо, брод тоне! Излазите напоље, спашавајте се ко може!"

Уобичајена рутина претворила се у хаотичност, металне цеви пуцају, вода почиње да продире у доње нивое брода. Неки војници су повређени шрапнелима, док други већ скачу преко ограде у море.

Брод се нагиње, вода навире на палубу. Таласи постају непријатељ под димном завесом која куља из утробе брода

Михаило је већ у води, бори се за ваздух и гледа где су остали?

„Помажите, овде смо!" чују се гласови из воде

Други војник хвата се за остатке предмета који плутају

„Не знам да пливам... Помозите ми!" – чује се вапај према коме су се одмах окренуле пливачке руке, момци се хватају један за другог у неверици да су уопште живи. Копно је на видику али довољно далеко да се до њега не може тако једноставно допливати.

Михаило је био најгласнији, као да је својим гласом сакупљао војнике који су се већ нашли у мору. Приметио је да је неко од војника пао преко плутајућег брвна, одмах је запливао према њему стрепећи да се не би неко сручио и на њега, заронио је и видео тело које се борило последњим атомима снаге да изрони на површину. Михаило га је издигао својим телом, обухватио га рукама и викнуо из све снаге:

 „Уже, дајте уже!” Неко се нашао у непосредној близини и заиста забацио уже преко повређеног војника. Био је то Станко, губио је свест, али његови саборци све су чинили да се одржи на површини док га не пренесу у неки од чамаца који су се већ налазили у хаосу спашавања младих живота.  Није се знало да ли је већа драма у води или на броду. Сви су отворили четворе очи да би колико толико било и реда.

Рибаре из оближњег рибарског градића Марсаскала затекла је сцена из њихових ноћних мора. Храбро и одлучно су запловили ка месту несреће. Није било времена за страх. Са сваким замахом весла, са сваким метром који су превалили, они су писали нову страницу храбрости. Њихови чамци су се пробијали кроз пену и таласе, док су руке које су иначе бацале мреже, сада биле спремне да спашавају животе.

„Држите се, долазимо!" – викали су рибари, док су бродоломци машући позивали за помоћ. Један по један отиман је из воденог загрљаја. Неки су се осмехивали упркос страху, док су други само шапутали захвалност.

Рибар Антонио хвата Михаила за руку:

 „Држи се, момче! Ево, дај ми руку!" Михаило с плачним очима, задихан проговара:

„Хвала вам... не знам како да вам захвалим!"

Изненадан и јак страх мења околности, питомци који су још на броду, свесни невоље користе стечени инстинкт и организују спасавање. Чамци, које је посада успела да спусти у море, постају последња нада за многе у борби са воденом стихијом.

Поручник Милош стоји на нагињућој палуби, поред механизма за спуштање чамаца, помаже питомцима да скоче, да ли у живот или смрт то у том тренутку није било упитно.

„Брже, ка чамцима! Држите се за конопце!“

Млади војник, Алекса хвата се за чамац, гледа назад ка Милошу:

„Поручниче, идемо! Пођите са нама!“

Милош помаже и последњем војнику да се пребаци на чамац и тек тада креће ка ивици брода. Међутим, у том тренутку, несрећним сплетом околности, нога му запада у канап који се користи за спуштање чамаца. Пре него што успе да се ослободи, пада, терет са друге стране канапа  повлачи га у дубину.

Војници у чамцима гледају са очајем како поручник нестаје испод површине. Неколико њих покушава да се баци назад у море како би му помогли, али су већ исцрпљени, а таласи су сурови.

Алекса гледа у дубину, сав задихан, са неверицом и сузним очима грчевито се не мири са збиљом:

„Неее! Поручниче!“

Рибар Антонио хвата Алексу за раме, утешно говорећи:

„Држи се, сине… учинио је све што је могао.“

Они који су преживели осећају тежину тренутка, спасење је ту, али цена је велика. Поручник Милош остаје у дубинама Медитерана, „плавој гробници,” али његов чин храбрости и несебичности заувек се урезује у срца свих који ма је пружио руку и који су видели његово јунаштво. .

Капетан прихвата своју судбину са достојанством, верујући у вишу силу и своју посвећеност задатку. Његова последња реченица, „Живело море!", постаје вечни одјек међу преживелима, симбол храбрости и поштовања према снази природе.

Док последњи чамци за спасавање нестају у даљини, Он стоји на свом мосту, окружен пламеном и сломљеним металом брода који тоне. Ромори помен мирним гласом, гледајући у море: 

„Поручниче  Милошу... хероји се не бирају, они се стварају у тренутку. Нека ти је слава српски јуначе и мирно море“

Вода му већ досеже до колена. Зна да повратка нема. Брод је био његов живот, његови људи, његов понос. Не осећа страх, само мирну спознају да је и његово место овде.

Капетан тихо, као да разговара с морем:

„Ако постоји разлог, живећу... Ако је ово мој крај, нека нестанем на свом задатку, који сам радио свим срцем... Живело море!“

Не покушава да се спаси. Талас прекрива палубу. Море, којем је веровао, напослетку узима га себи. Вршак палубе је нестао под површином воде, море се усталасало, ширећи страх и језу око места трагедије. Разбацане ствари плутају наоколо, сабласно, стравично!  Сви који су преживели, у чамцима су, или са рибарима, или спасилачким, над којима су такође рибари преузели контролу и управљање. Станко је у полусвести, непомично лежи на поду чамца, док му један од другара држи главу у повишеном положају, да не би дошло до гушења.

Ужас прожима свесност младих питомаца, не могу веровати ономе  шта виде и кроз шта пролазе. Неколико их је повређених са лакшим ранама, али са довољно снаге и свесни невоље у коју су запали. Највећи број их још не верује да су међу живима, јер доста је и оних који не знају пливати, тек кад се дочепају обале, биће сигурни да неће нестати у морским дубинама.

Након што су извучени из воде, млади питомци покушавају да саберу мисли. Руке им дрхте, тела су им обамрла од хладноће, али срце, срце им куца дивље, испуњено збуњеним осећањем да су преживели. Иако су спашени, нешто у њима остаје сломљено.

Алекса седи на поду рибарског чамца, дахће, држећи се за груди:

„Готово је... Брода нема... Капетана нема... Поручника Милоша нема…“ а где нам је Милунка, наша Милунка, да ли је спашена!?

Са другог чамца допире глас…

„Ту је Милунка не брините, спашена је!“

„Живела нам наша Милунка!“ – повика неко од војника, док сви у глас кликнуше: „Живела!!!”

На тај поклич Алекса се прекрсти три пута и узвишеним тоном изусти:

„Нека је слава поручнику Милошу и вечни помен њему и његовом херојству!“ 

„Слава му!“ – чуло се једногласно.

Све се умири! Тишина међу њима је тежа од морске воде. Погледи им се спуштају ка црном хоризонту, ка месту где су њихови саборци нестали, заједно са бродом „Полинезија.“.

Михаило спушта лице на дланове, осећајући горчину суза:

„Зашто баш он? Толико нас је извукао... а сам себе није могао...“

Други војник, Стефан покушава да обузда своје руке које дрхте:

„Нисмо га смели пустити… Али како?! Бог мора да га је узео.“

Осећање кривице тихо се увлачи међу њих, као сенка која не пролази ни након спасења.

Рибари из оближње Марсаскале  нису морали да дођу. Могли су да остану на обали, могли су да затворе очи пред ужасом. Али нису. Бацили су се у таласе, без обзира на опасност, и постали једина нада за младе војнике који су се борили против смрти.

Барба Антонио, док помаже једном војнику да се подигне, каже: 

„Не брини, момче... само диши, само диши.“

Један од рибара скида свој капут и пребацује га преко озеблог питомца, као да су браћа, као да их рат није поделио на различите светове.

Стари рибар, Лорензо посматрајући површину мора, говори: 

„Неки су отишли с овим таласима... али Бог је дозволио да вас извучемо.“

Њихове руке, уморне од веслања и уложеног напора при спасавању, настављају да стежу шаке младих војника, пружајући им утеху коју нису очекивали.

Како се чамци приближавају обали, питомци се осврћу последњи пут ка тамној води. Негде, далеко у дубинама, остали су капетан и поручник Милош. Њихова имена можда неће бити уклесана на споменицима, али живе ће у сваком војнику који је преживео.

Алекса тихо, скоро шапатом проговара:

„Надам се да мирно почивају... да море није сурово према њима.“

Један од рибара, старији човек, погледа Алексу и климне главом.

 „Море не узима тек тако... Море памти.“

Приближавајући се копну, осећај туге их не пролази, али им рибари дају нешто што нису имали, ослонац, топлину, осећај да живот није изгубљен.

Тамо, на обали, док су последњи зраци сунца бојили небо у нијансе ружичастог и златног, рибари су се окупљали. Њихове мреже су остале празне, али њихова срца су била пуна. Сваки од њих је носио причу о спасавању која ће се преносити с колена на колено.

Међу њима је барба Антонио, човек чије су руке избраздане од ветра и соли, а лице му је било као стара морска карта. Он је био тај који је први скочио у свој чамац, без размишљања о опасности која га је вребала:

„Нема времена за страх", говорио је. „Само за храброст."

И било је храбрости, у сваком замаху весла, у сваком погледу који је тражио преживеле. Када је војник по војник био извучен, сваки чамац је постао место наде. Када су се вратили на обалу, са последњим спасеним војником, аплаузи су одјекивали у малој луци.

Пала је ноћ, рибари су седели поред мора, слушајући тихо његово шапутање. Нису много говорили; није било потребе. Њихово јутарње пожртвовање говорило је уместо њих.

Тако је прича о спасавању постала легенда, прича о храбрости и самопожртвовању, о малом селу које је стало у одбрану живота. И сваки пут када би се неко сетио тог дана, сетио би се и рибара – не као хероја, већ као одважних људи који су учинили натчовечно дело.

МАЛТЕШКО ДОБРОЧИНСТВО

Преживели војници са потопљеног брода „Полинезија” , окупљени у Марсаскали, дочекани су отвореним срцима и топлим загрљајима. Медицинско особље, било је искусно у лечењу ратних рана, пружило им је не само здравствену заштиту и физичку негу, већ и утеху.

У болницама на Малти, које су биле преплављене светлошћу, топлином и пажњом особља, војницима је враћана снага и воља да продуже до свог циља, придруже савезничким снагама на Солунском фронту. Доктори и медицинске сестре радили су неуморно, често по цео дан и ноћ, како би им повратили самопоуздање, ослободили од преживљеног шока и залечили телесне повреде појединцима.

Милунка Савић налазила се међу њима, као икона, тек отпуштена из болнице у Тунису, Бизарти, након успешног опоравка од рањавања, соколила је српску младост и говорила им:

„Како је живот победио у мору, победиће и на бојном пољу, Божја рука нас води до наше Србије!“

Опорављајући се, војници су из дана у дан у све већем броју напуштали болницу. Окупљали су се у оближњем парку недалеко болнице где су били информисани о даљим корацима и прикупљању неопходне опреме за фронт. Недостајао им је поручник Милош чије јунаштво у спашавању њихових живота неће никад заборавити. Били су сложни у мишљењу да га је Бог узео себи када је видео његово пожртвовање и одлучност у спашавању живота других. Опрема која је изгубљена у бродолому је неповратна, али савезничка помоћ у томе није оскудевала, све што су војници имали са собом, пристигло је поново и дељено им је на реверс.

Мештани су их дочекивали и сусретали са истом количином љубазности, као и медицинско особље, а посебно рибари који су дали највећи допринос у спашавању. У тим тренуцима, који живот значе, стисак руке постао је нераскидив до краја живота у знаку пријатељства и чојства. Многи су отворили врата својих домова, нудећи војницима место за одмор и опоравак, док су чекали дан да наставе пловидбу до Солуна.  У малим рибарским селима, где су се куће шириле уз обалу као бисерни низ, осећала се најлепша атмосфера, братска, пуна поштовања уз грају споразумевања и ако се нису најбоље разумели речима, срца су говорила речи хвале, среће и најлепших жеља.

Мештани Марсаскале су се организовали како би пружили све што је било потребно: храну, одећу, и пре свега, друштво. Вечери су биле испуњене причама, понеком песмом и срдачним поздрављањима у знак захвалности. Заједнички оброци су постали ритуал, где су се спајале културе и стварала нова пријатељства. Рибари су водили војнике и на пловидбу, показујући им лепоте Малте и дајући им осећај слободе са жељом да ослободе своју земљу Србију и постану њени слободни грађани.

Није било много времена на располагању, јер је најављен долазак брода за наставак путовања, нису знали тачно који дан, али везе између војника и мештана постајале су све јаче. Споразумевање се поједноставило, а неки војници су чак помагали у свакодневним пословима, попут риболова или обраде земље. Такво искуство било је  више од пуког опоравка; тренуци кад се човеку обнавља дух  и нада.

Дошло време за полазак у Солун, опроштаји су били емотивни са изливима најискренијих жеља и среће да живи и здрави стигну у своју Србију. Војници су са собом понели неизбрисиве успомене на доброту и гостопримство које су пронашли на Малти. Ови тренуци хуманости у временима великих искушења остали су као светли примери онога што људи могу постићи када се удруже у љубави и солидарности.

СТАНКОВА ЉУБАВ

Дошло је време за полазак, француски брод је пристао у малтешку луку, спреман да превезе војнике до Солуна.  Сунце је залазило, бојећи небо у нијансе наранџасте и ружичасте, не марећи за помешане осећаје војника спремних за одлазак. На обали, мештани су стајали у тишини, са мешавином туге и поноса у срцима.

Војници су се окупљали на палуби, гледајући према обали која је постала њихов дом далеко од дома. Једни су се руковали са рибарима, захваљујући им на храбрости и пожртвовању. Други су делили загрљаје са породицама које су их примиле у своје домове, обећавајући да ће се једног дана вратити.

Један по један, укрцавали су се на брод, окрећући се да још једном погледају Малту, „Медицинску сестру Медитерана” како су је популарно називали сви они који су  на њој залечили ратне ране.  Сузе су се могле видети на лицима и војника и мештана, док су се руке дизале у знак поздрава. Деца су трчала дуж обале, машући својим новим пријатељима, док су мајке брижно брисале сузе са образа.

Док се брод полако удаљавао, мелодија песме „Тамо далеко…” лебдела је над водом. Мештани су певали традиционалну малтешку песму, шаљући војницима последњи поздрав. Војници су узвраћали, певајући српске епске песме, чији су стихови одзвањали у срцима свих присутних.

Тај тренутак растанка био је симбол захвалности и вечног пријатељства између два народа. Иако су се путеви разилазили, успомене и везе које су створене на Малти остале су неизбрисиве. Одлазећи на фронт са поносом и чашћу да им је припала та прилика, али и са причама о доброти и храбрости малтешког народа, које ће преносити генерацијама.

Док се брод губио на хоризонту, а ноћ полако спуштала свој вео, мештани су знали да су учинили нешто велико, помажући борцима за слободу и у томе проналазећи своју сопствену.

У вреви болнице, где су се преплитали звуци бола и наде, војник Станко пронашао је светлост у очима младе медицинске сестре, Марије. Због тежине повреде није могао да настави са својим саборцима, фронт му је заменила болничка постеља. Њихови погледи су се срели између редова кревета и шапата рањених. У том тренутку, рат и његове страхоте су на час нестајали, остављајући двоје младих срца у тихом разговору и нежности погледа.

Марија, чија је нежност била мелем за многе, у Станку је пронашла душу која је разумела њену потребу да брине о другима. Станко је пронашао у Марији мир толико жељан да није осећао болове повреде и ако још није могао да устане и стане на ноге. Њено присуство га је лечило, свестан мира знао је да ће се на такав начин најбрже опоравити.  У кратким паузама између њених обавеза, размењивали су управо оно што му је највише значило. Подршка и разумевање и осећај не напуштености, лакше је тонуо у сан где би се сусрео са Маријом потпуно опорављен и не овај Станко из болничког кревета. У једном сну сањао је своју Шумадију, своје село међу воћњацима и њих двоје загрљене у расцвалом шљивику.

Како су дани пролазили, њихова љубав је расла, цветајући попут малтешког цвета у рано пролеће. Станко је почео да се опоравља не само од својих рана, већ и од помућене свести, од рата, одсуства најрођенијих, својих колега кадета, сад ништа не зна о њима, осим вести да српска војска напредује на свим фронтовима и да ће извојевати тако жељно очекивану победу.  Марија је била његова добра вила, његова сигурност у свету у којем се није осећао сасвим свој.

Како све пролази и долази на нови почетак, тако је и Станко био отпуштен из болнице, опорављен, али без дома и породице. Ако га је нешто грејало била је то само вера у Маријину љубав.  Станко је увидео да не може напустити Малту, острво које му је дало љубав и наду. Одлучио је да остане и гради живот са Маријом. Привремено смештен у депандансу за особе без пребивалишта, добио је градску помоћ, која му је у том тренутку значила много. У срцу је горела жеља за Србијом, Чуо је да је српска војска ослободила Србију и да иде даље у ослобађању балканског простора где и потоњи Славен живи. То га је уистину радовало, а плашио се само да не буде рањен Маријином љубави, јер поред све искрености још није чуо њен пристанак да живе заједно, да почну живот у гнезду које би њих двоје свили.  Веровао је осећајући мир у срцу да га Марија неће изневерити. Очекивао је њену посето. Дошла је!

Његов нови почетак лежао је у Маријином осмеху. Насмешила се и рекла:

„Моје срце је од данас твој нови дом!“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: