|
|
|
НЕ, ТО НИЈЕ У РЕДУ – КАЖЕ ПРОРОЧИШТЕ У ДЕЛФИМА  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Не, то није у реду – каже Пророчиште у Делфима Александра Ђорђевић
Изазов је пронаћи смештај за шесточлану породицу у сезони. Ове године имамо посредника, домаћу агенцију. Обично смо сами своје газде. Читамо рецензије на шпанском, италијанском, енглеском и немачком, зовемо хотеле директно, уговарамо. Али закаснили смо. И зато нам је ове године запао смештај по кроју српске породице – оно што се народски зове 'буђав лебац. Црвено-бела зграда са звонима, (мора да је некада била стамбена) са пустом рецепцијом на којој, за пултом, одседају душеци и шлауфи, прима још једну туру изнурених гостију, а затим почиње „исијавање”. Поштовање и десница наших агената: „Ако нешто треба, ту смо, а газдарица је баш фина.” Прсти нам упадају у кесице око очију. Као мамина сингерица, најављена газдарица цупка и псује, а ми,статисти, презентујемо пресавијене кичме. Газдарица одокативно узима крој, за Србе је увек исти и наставља солилоквиј. Сви разумемо: „Катастрофа.” Претходни гости нису избацили смеће и опрали судове за собом. Гласови наших агената утањују, на солидном енглеском и изломљеном немачком. Метанишемо за риђом женом у црнини која је пропустила да нам пожели добродошлицу, бар једно грчко калимера. Али прихватамо да смо оличење неодговорног и прљавог госта који, чим се дочепа „комфора“, заборави на манире и хигијену. Котрљајући погледи агената сугеришу да се ситуација понавља. „Молимо вас да оставите све уредно за собом”, молећиво ће они. Заверенички слушамо и хипнотисано потврђујемо. Понеко се крсти, понеко гунђа, али заправо не знамо шта је коме у глави. Ми, који смо сопственим превозом, засебна смо категорија. Нас нису легитимисали у колони, нама су сва околна места доступна, тако да само они што морају да зароне ноге дубоко у песак и добрано испруже руке кад желе у супермаркет, повезани су братским нитима, да не кажем омчом. „Хигијену одржавате сами“, одјекује за нама. Тада смо их последњи пут видели и чули, наше агенте. Касније су нам се указивали као сенке на зидовима и казаљке на часовнику. Кључ бацамо из руке у руку, радосни ко деца. Одавно нисмо држали у рукама изум који не пали светло и климу, већ се старомодно забоде у браву и обрне. Клима је уз доплату, 5 евра у теорији, 7 у пракси, по дану. Газдарица уводи малог принца, пардон пингвина, рве се са његовим цревом. Док њих двоје јуре једно другоме реп, муж и ја се згледамо. Ускоро све троје, пардон четворо стојимо у бари усред спаваће собе. Газдарица офрље купи воду, црево оставља у кофи, која сада има нову намену, а ми благосиљамо принца прве ноћи у хотелу „Overlook”. Наш одмор сада има нову димензију. Пингвин штуца и кашљуца, води нас браздама грких грчких брда обраслих маслинама, све док га, пред умором, не ослободимо мука кад се сунце помоли. Кроз рупичасту завесу, која арабескно плеше с нашим домаћином целу ноћ, господа комарци чекају у реду за крвави бал. Пола нас је ујутро истачкано, али расхлађено, друга половина је узаврела, али „пунокрвна”. Одлазимо на плажу с олакшањем. Уосталом, нисмо ту због луксуза нити да дане проводимо у соби. Важно нам је само да се након плаже топло истуширамо и бацимо на кревет. Хотел „Overlook” негује минималистички стил. У туш-кади без кабине и завесе тушира се у самурајском стилу, брзо и оштро. Скептична сам кад први пут крочим на непознато тле. Славина испушта јауке откад смо дошли. Да је ствар гумице, нама је јасно. Оно што нисмо схватили јесте и да је ствар шарма овог србозовног хотела и његове газдарице, која уместо ручка меша двадесет пет опушака у великој сјајној пепељари. „Сливник је запушен”, кажем јој директно на немачком. Агенти ми нису потребни, обучена сам и сама по моделу 007. Међутим, нашој газдарици је испарио немачки са димом цигарете. Кад мало боље размисли, ни енглески јој није најбољи. Као и све диве, она се руководи правилом – шта год да те питају, дезавуиши. Једно кратко да или не, оптимално можда или видећемо, а затим упри прстом у свог саговорника и оплети по његовим недостацима или се изгуби иза димне завесе. Наш димни колоквијум трајао је неколико дана. У првој фази прешле смо основно градиво, у другој сам укључила и ванредну комисију која се састојала из два агента, у трећој је Црвена Соња симулирала додавање одгушивача, призивала кишу и мог мужа, који ју је вероватно подсетио на грчког бога, и пантомимски нам демонстрирала своју немоћ. „Муз, муз..”, упире прстом. У реду, муж ће отпушити одвод, „само ми већ једно дајте тог црвеног ђавола”. Нестала је, нисмо успели да одгонетнемо митологију њеног бића. Након хитне ургенције агената, газдарицу сам затекла шестог дана у афери са мајстором. Он на коленима, она у црнини са метлом у руци. Човек је отпушио тридесет година српске раскалашности. Узрујана, идем из собе у собу, морам да променим уложак, а црвенокоса суфлира – Стрпљења, мадам. Премотавам филм. Да ли се најавила? Је л' рече можда да ће нам данас обити апартман? Је л' моја српска некултура можда не разуме узвишени смисао пословања ове риђокосе диве? Да сам дошла код тетке у кућу на мору, стисла бих се, не бих јој била на терету. Хвала јој што ми излази у сусрет у нуди да заноћим. Али моја тетка дозвољава госту да се служи тоалет папиром, штавише она и кесе за смеће нуди без противуслуге. Сапун се подразумева. Наша газдарица не троши на сапун, поучена искуством. Гости су се толико осилили да не само да не одржавају инсталације и одводе ове староградње, последњи пут реновиране после рата, већ и не почисте собе за наредну „генерацију“. Бесрамне српске мајке ем не раде код куће, ем неће на колена у овој луксузној вили јер шта може бити хотел са вонтиџ ланпама из шесдесетих на које су накалемљене штедљиве неонке, све наравно зарад штедње енергије у овом крајње класном и потрошачком друштву? Али свету се не може угодити, осим можда нашем свету. Отпоздрављам својим саборцима и процвилим како нисмо задовољни смештајем. Наведем климу, тоалет папир и сапун, а моја сапатница ме гледа тугаљиво. Жао јој је што се ја оптерећујем ситницама и одговара – Па ми смо навикли, увек је тако. Ко бесни пас, ломатам рукама и ногама. Мађари, Немци и Енглези с којима смо летовали прошле године, нуде ми тоалет папир да обришем слине. Испраћамо заједно аутобус са Србима, Румунима и Бугарима. Crazy Serbs, каже Енглез, сваке године у ово време долазе на принудни рад – добровољно.
|