детаљ слике: КРК Арт дизајн

Даница Дана  Додић: Песма остаје да нас брани 

У овонедељном интервјуу, имамо част да вам представимо једну од најугледнијих и најактивнијих културних личности из дијаспоре, Даницу Дану Додић, песникињу и публицисткињу која већ деценијама оставља неизбрисив траг у књижевности и културном животу Срба у иностранству. Њен деценијски рад у области књижевности, у којем је објавила бројне књиге и активно се залагала за очување и промоцију српског језика и културе, представља значајан допринос очувању идентитета наших људи у дијаспори. Као председница Удружења „Art De La Vie“, њен велики допринос у организовању културних манифестација, промоција поезије, као и подршка уметницима и креативцима из дијаспоре, чине га важним стубом наше културне заједнице.

Књижевни ЕСНАФ 08.08.2025.
Бања Лука - Париз
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула

У Вашој новој збирци поезије, "Заробљеници сопственог живота", шта Вас је инспирисало да истражујете тему заробљености?

Стални живот у носталгији који прати толике године. Време лети, али не брише тај осећај припадности, чувајући емоције.

Ништа није исто што је некада било. Данашња технологија одузима осећај, претвара човека у слику, песничка нит се буни и жали за временом у којем смо одрастали. Око нас су немири, неке друге вредности, правде и равноправности. Песма остаје да нас брани, да трајемо као робови  живота, лутајући  временом.

Како сте одабрали наслов ове књиге? Посвећујете ли насловима посебну пажњу?

Називи мојих збирки увек су наслови неких песама, тако и наслов збирке поезије “КАДА ОДЕШ“, мени драге песме која означава време свог настајања.

Ова збирка, осма по реду, објављена је на два писма, ћириличном и латиничном. У Србији је званично писмо ћирилично, али морамо знати латиницу да би путовали, правили размене, живели.

Код мене, у Паризу, већ одавно су нове генерације које теже владају ћириличним писмом. Ми,  старије генерације, учили смо упоредо  и једно, и друго. Да поменем, једном приликом сам читала Читанку из 1924 године, коју је издала Књижевна задруга Београд, књига је била намењена за основну школу у којој је ишла, спонтано, и ћирилица и латиница .

Сматрам да ће помоћи онима који не знају ћирилицу, да ће шира публика читати песме.

Председница сте Удружења „Аrt De La Vie” („Уметност и живот") од 1991. године. На који начин ово удружење подржава уметнике и креативце из дијаспоре? Постоје ли посебни програми или иницијативе које пружају подршку њиховом раду?

Удружење је основано у незгодно време, деведесетих, и из тог периода најзначајнија манифестација је била “ КАРАВАН “ у сарадњи са Радио Београдом. Затим је уследило затишје због ситуације које су обележиле тај период немира.

Назив „Уметност и живот“ (Аrt De La Vie) је адекватан назив за људе који воле уметност која уздиже осећања, а живот чини лепшим. Била је у мировању једно време, после поново реактивирарана, али то није сметало да организујем вечери поезије и да учествујем на другим манифестацијама и фестивалима као што је то: Франкфурт, Смедерево, Варшава, Русија, Бугарска, Мађарска, Швајцарска, Румунија, Канада и многи други фестивали у земљи и иностранству.

Организујем „Сабор Српске Дијаспоре у Паризу“ од 2002 године, у оквиру Песничког пролећа у Француској. Организовала сам, у сарадњи са Мирољубом Аранђеловићем – Расинским , Тањом Андријић итд, концерте  у Свечаној сали Храма Свети Сава, Културном Центру у Паризу, као и сарадњи са школским центрима, кроз концерте, разговоре са ученицима који воле ту врсту музике. Такође, имамо овде деце која иду у допунску школу и уче српски језик, која су талентована и воле класичну музику. То је, заиста, једна прелепа размена културе наше земље пореклом из Србије.

Шта Вас је инспирисало да се ангажујете у очувању културе у дијаспори?

Од доласка у Француску дружила сам се са сличним особама које воле културу. Иако сам одрастала на селу, као дете сам волела поезију. Била сам дете сиромашних родитеља , наставници су ме хвалили, али су на приредбе звали другу децу. Волела сам поезију, заиста. Ову снагу коју имам данас, пронашла сам у песмама Ђуре Јакшића, читала сам све књиге које су ми дошле до руке. Овде сам пронашла оазу уметности и инспирације, мада ме отац довео да радим, али сам неговала сопствени дух и лепоту живљења. Било је тешко, али  кад се воли, истраје се.

Полако сам улазила у културни живот наше дијаспоре, али и Француске. Париз је богат град и пружа доста тога. Прве вечери поезије, осамдесетих година, одржавале су се у књижари Фадила Екмечића у сарадњи са Професором Антом Гранићем из којих су и настале заједницке збирке.

Као песникиња која живи у иностранству, како успевате да останете повезани с културом своје отаџбине?

Пишем на српском језику, сачувала сам осећај и остала верна својим коренима. У песмама се провлачи носталгија, јер сваког човека који напусти родни крај, увек вуче та кућа у којој се родио. Утиче и ова средина, зато кажем да се понекад осећам као роб. Толике године живим овде, али носим са собом своје детињство, Србију.

Вишеструка сте добитница награда за ваш рад, укључујући „Златну значку" Културно-просветне заједнице Србије. Како се осећате када добијете признање за свој рад, и на који начин то утиче на вашу мотивацију?

Свако признање даје елан за даљи рад, захвална сам људима који препознају наш рад. Инспирација је ту, негује се. Наравно, није исто као кад смо били млади, али смо сада мудрији, испрепадани од времена које нас носи.

Понекад имам осећај да смо препуштени сами себи.

Да ли сматрате да награде доприносе видљивости српске поезије у дијаспори?

Доприносе свакако, али посебно сарадња која је огледало нашег битисања . Потребно нам је да се искажемо. Радост је када нас чују и кад наш рад потврди земља коју волимо, ми који живимо већ дуго далеко.

Ваше песме су компоноване и извођене у сарадњи са познатим уметницима као што су Тања Андријић и Мирољуб Аранђеловић Расински. Како изгледа процес сарадње са музичарима и како песма добија нову димензију кроз музику?

Компоноване песме су се изродиле из узајмне сарадње , извођења  њихових дела у Паризу уз помоћ Управе за Дијаспору. Настало је сасвим спонтано. Први пут кад сам чула дело на моје стихове, то је био посебан осећај. Сада, док одговарам на ваша питања, осећам благост.

Како видите улогу музике у поезији? Да ли мислите да је музика неопходна да би ваша поезија дошла до изражаја, или она може стајати самостално као уметничка форма?

Поезија и музика су повезане. Речи улепшавају ноте, усмеравају мелодију, као и супротно. Музика инспирише.

Планирате ли промоције књиге у Србији и Републици Српској, након промоције у Паризу?

Промоција моје нове збирке биће прво у Србији, па после у Паризу. Што се тиче Републике Српске, ако буде, биће ми велика радост, посебно Бања Лука. То је град који сам заволела још давно, преко Марка Ступара сликара, и  Коље Мићевића. Мој први долазак, пре пар година , и сусрет са градом, и људима, оставио је трагове и жељу да се поново сретнемо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: