 | Емина Мукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Фосил старих образаца
(монолог)
Нећу послати ово писмо. Не зато што немам шта да каже — већ зато што више не морам. Већ је отишло. Није прошло кроз сандучић, ни кроз екран, ни кроз ријечи. Отишло је… низ кичму. Кроз зјенице.
У онај заборављени кут мог јастука, гдје ноћу причам са сјенама које имају мој глас…
Знаш? Оне које се не виде кад се свјетло упали. Писмо се склупчало међу ребрима. И дише. Тише од сјећања. Ко би га уопће читао, осим огледала? А и оно се прави слијепо, кад га гледам предуго.
Нећу више носити заставу разума… кроз минска поља туђих несигурности. Доста је било. Нећу више бити свећеница тишине међу галамама које не траже одговор, него само — потврду. Оне не слушају. Оне чекају да климнем. А ја више не климам главом. Не кад знам да истина под мојим језиком крвари. Доста ми је да будем чистачица истине… На бојишту полуистина. Доста ми је метли. И перја. Доста ми је старих ријечи које миришу на плијесан очекивања. Знаш на које мислим. На оне:
“Буди фина.”
“Буди јака.”
“Прешути.”
“Попусти.”
“Немој сад.”
“Можда си”
Не исправљам више криве Дрине. Нека теку. Нека криве стијене. Нека ударају. Пјене. Губе смјер. Нека вјерују да ће стићи тамо гдје их нема. Ја…Ја сам сада море. И није ме брига куда ријеке покушавају ићи. Море не трчи за притокама. Није ствар у томе да су они лоши. Нису. Нисам ни ја. Само смо… отишли на различите стране дубине. Ја више не дишем на површини.
Сад сам фосил старих образаца. Археолошки траг жене која је престала поправљати све што се распада. Знаш, некад сам за сваку пукотину тражила љепило. Сад гледам како кроз њу улази свјетло. Сад сам стијена која памти, али више не задржава облик руке која ју је покушала исклесати. Чак ни пукотине више не скривам. Оне су карта до мене. Гребање у стијени које говори:
“Овдје је била.
Овдје је стајала.
Овдје је рекла ‘доста’.”
Оне су пјесма коју више не цензурирам. Јер у мени више нема потребе да будем спашена. У мени више нема молбе да ме неко коначно види. Ја сам та која гледа.И видим. Све. Напокон!
