детаљ слике: КРК Арт дизајн

Аћим Тодоровић: Родољубље, духовност, љубав и истина

Књижевник Аћим Тодоровић, оснивач и председник Књижевног клуба „Луча“, са Књижевним ЕСНАФ-ом, и вама драги читаоци, дели своје виђење о развоју књижевности, значају „Лучиних сусрета“ и својој личној филозофији стваралаштва. У овом интервјуу, Тодоровић говори о почецима иницијативе, кључним темама у својој књижевности, наградама, улози у књижевној заједници и перспективама будућности. Његове речи преносе инспирацију и поруку да уметност и љубав према речима могу трајно оставити траг у времену.

Књижевни ЕСНАФ: 01.08.2025.Бања Лука
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула

Недавно су завршени 14. Лучини сусрети. Како бисте описали атмосферу овогодишње манифестације у поређењу с претходним издањима?

Велики поздрав за Вас и пратиоце „Еснафа“!

Овогодишњи 14. „Лучини“ књижевни сусрети били су једни од најквалитетнијих сусрета које Луча организује посљедњих 14. година. Кажем најквалитетнијих из разлога што су сви које смо позвали дошли, а то је био један врхунски састав књижевника, пјесника и људи из области културе из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Богат и садржајан дводневни програм омогућио је да наши гости, али и чланови „Луче“ без задршке и са пуно слободе из свог богатог књижевног стваралачког репортоара пренесу емоције публици, јавности и медијима.

Као оснивач Лучиних сусрета, сигурно имате посебне успомене везане уз почетне кораке овог пројекта. Можете ли нас провести кроз пут који вас је довео до идеје о одржавању ових догађаја? Који су били основни циљеви и визије које сте имали када сте покретали ову иницијативу, и како су се они развијали кроз време?

У оно вријеме, сада већ далеке 2011. године, књижевна сцена у Републици Српској била је веома оскудна и сам рад Удружења књижевника Републике Српске је био незапажен и спорадчан, чак и мучан у оку посматрача. Често су те сједнице изгледале као кафанске расправе и борба припростих и неартикулисаних гласова, а никако један култорно-књижевни дијалог интелектуалне елите. Књижевници и писци су били као „ждралови у магли“, поготово у мањим општинама и срединама гдје нису имали могућност да своје књижевне потребе јавно презентују и да добију одређена упутства и квалитетнo едукативно вријеме као основу за свој даљи рад.

Посматрајући све те немиле сцене и ерозију писане ријечи, одлучио сам да са неколико мојих пријатеља који су били љубитељи писане ријечи и сами писали оснујемо књижевни клуб који би окупљао „расуте и самоникле “ писце на територијалном дијелу Бирча, а то је седам општина (Власеница, Милићи, Шековићи, Братунац, Сребреница, Осмаци и Зворник), али и општине Хан Пијесак која припада Источно-сарајевској регији и тако направимо једну синхронизацију дијела књижевне сцене у овом источном дијелу Републике Српске. У новембру те 2011. године одржали смо Скупштину оснивачку и донијели низ важних одлука: Књижевни клуб да се зове „Луча“, затим смо утемељили „Лучине“ књижевне сусрете, донијели Одлуку о награди „Лучина повеља“ најзаслужнијим књижевницима и прегаоцима у области културе, изабрали руководство и направили смјернице дјеловања као и Програм рада клуба. Од тада до данас „Луча“ је постала препознатљива и лична карта, Републике Српске Бирча и Власенице. Манифестација „Лучини сусрети“ су незадрживо, као олуј вјетар рушила све препреке и постала јена од најзапаженијих књижевних манифестациаја код нас и региону.

Ваша улога као оснивача и председника Књижевног клуба „Луча“ је изузетно важна за књижевну заједницу. Можете ли нам детаљније представити мисију и визију коју овај клуб носи? Како се активности клуба уклапају у ширу књижевну заједницу и утичу на развој културе читања и писања?

Ако Вам кажем да је из такве једне; књижевно-спорадичне регије писаца коју сам објединио и цјелину и колектив клуба, изникло књижевно класје и данас имамо 6 чланова који су чланови Удружења књижевника Републике Српске, неки и Србије и да сам, ја још и потпредсједник Удружења књижевника Републике Српске, онда вјерујем да Вам је јасно колико смо радили, напредовали и дали допринос смиривању ситуације у Удружењу књижевника Републике Српске и самом квалитету књижевне сцене на овим просторима.

Као романописац и песник, ваше стваралаштво обухвата разноврсне теме које нису само уметнички изрази, већ и рефлексије ваших личних филозофија и искустава. Које су то кључне теме које најчешће обрађујете у својим делима, и на који начин се оне преплићу са вашим свакодневним животом?

Филозофија мога размишљања је; родољубље, духовност, љубав и истина!  Све моје књиге настале су у ватришту душе оплемењене овим начелима од којих нити могу нити желим да одступам.

Био сам родољуб и борац за свој народ од када знам за себе и тиме се поносим и данас то радим, духовно сам добро „поткован знањем“ и вјерујем да колико се сами примакнемо Богу , толико ће Бог бити близу нас! Љубав је оно што сваки нормалан и здрав човјек треба да има у срцу, благо ономе ко љубави има, љубави сваке врсте. Задња ствар која ме испуњава је истина. Истина је нешто што човјеку даје снагу да и када је тешко, и ризично мора запретену истину разгорјети, мора говорити и само истину преносити.

Све моје књиге прозе; романи, поезија, есејистика, књижевне критике монографска дјела, све је истина за коју мислим да сваки књижевник има као обавезу да преноси и оставља свом народу, али и другим народима. Уз ту истину о којој пишем, а то су историјски романи, завичајност у прози, завичајност у поезији, родољубље, социјалне и друштвене теме све су изграђене на истини гдје једино слобода књижевника дозвољава у неким дискриптивним мотивима карактерну количину маште.

Током своје богате књижевне каријере, добитник  сте бројних награда за вашу посвећеност и таленат. Колико вам значе награде и признања?

Свака награда је нови подстрек за књижевника, нови степеник према горе. Награде су једно књижевно освјешћење да оно што радите има смисла и да неко ипак цијени тај рад.

Добио сам доста награда од страних, државних,  до оних локалних, али и неке су ми „ускраћене“, то јесте неправедно недодијељене, да не кажем неку грубљу ријеч. Што је то тако, то нека је на част оним који су имали нечасне намјере као  чланови жирија.

Једном сам, на једном научном скупу, писао есеј о Добрилу Ненадићу и рекао: „Док је он трчао стазом, неки мање видљиви писци трчали су странпутицама и пријеким стазицама и узимали награде медаље“! Овај цитат, још увијек, важи у пракси и на данашњој књижевној сцени.

Као члан жирија на различитим књижевним конкурсима, ваша улога је од великог значаја за многе ауторе. Како се припремате за ту битну функцију? Шта сматрате најважнијим аспектима када вреднујете дела других писаца, и како балансирате своје личне преференције са објективношћу?

Мој ангажман у саставу жирија је управо истина о којој сам говорио. Било је понекада сугестија од стране организатора конкурса за одређене књиге, али мој изричит став; да ћу се водити само истином и личном процјеном дјела, прекраћивао је све даље сугестије на ту тему. Одлуке сам доносио увијек према личном доживљеном и савјести. Ако сам некада негдје погријешио то је могло бити само из личног осјећања. Не волим људе који би да суде. Бог је једини пред којим стрепим!

С обзиром на то да сте активни учесник у динамичној књижевној сцени, како процењујете тренутно стање када говоримо о књижевности код нас и у региону?

Небеса су широка да прихвате све оне који пишу и не треба да се гурамо за неко мјесто под небеским сводом. Што буде добро и квалитетно остаће у ситу вјечности. Све оно лоше и просјечно однијеће вјетрови по далеким простарнствима и неће их нико помињати. Тешко је владати правично у временима неправедним. Мало је оних који иду грудима на бајонете. Многи ћуте и не дижу очи са ципела само због страха, због личног интереса. Многи су се завукли у јазбине и скровишта и вируцкају, чекају своје „насушне“ мрвице славе. То је стање на нашој књижевној сцени.

Када говоримо о будућим пројектима и литерарним плановима, шта нам можете открити о ономе што следеће припремате?

Почетком мјесеца септембра треба да из штампе изађе моја нова збирка пјесама „Одабрана“- Одабрана је наслов књиге. Издавач је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ Власеница, а штампа Графо-принт Горњи Милановац.

Какву поруку или савет бисте желели да поделите са младим писцима који се боре за остварење својих снова и теже успеху у овој области? Шта је то што бисте им препоручили као кључно за њихов развој?

„Никада не одустајте“- можда би то била најбоља порука коју могу да упутим младим људима који пишу, то говорим из личног искуства. . Једино је писац од Бога благословен да има таленат да пише и буде врхунски умјетник. Све остале гране и врсте умјетника се школују и морају одређене технике да науче. Писац може да буде и „нешколован“ или „полушколован“, а да буде врхунски умјетник и књижевник, зар нисмо свједоци неколико српских великих књижевника који су задивили свијет.

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: