О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


МЕТАМОРФОЗЕ: ГУБИТАК НЕВИНОСТИ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Метаморфозе: Губитак невиности

 

Фрагментарност

 

Прати ме тај осећај од раног детињства. Прекиди у стварности,у личности, времену, знању.
 
Простор и језик су ме дефинисали више пута. Живела сам у Србији, потом у Канади, поново у Србији, а сада живим у Немачкој. Стварност описана и усвојена на другом језику је друга стварност, не само просторно, већ и семантички. „Није то моје небо”, кажу ми они који не могу да замисле живот у другој стварности, хумор по неком новом укусу, живот по страним правилима. Међутим, небо је једно велико, непрекидно цело које путује за време наших живота. Оно што нам се обелодани у трептају вечности само је одраз нас самих и спремности да погледамо дубље или плиће. Моменат у ком човек у другом човеку, без обзира на  боју и симболе, види себе јесте моменат самоспознаје. У том моменту, два, три или више комада неба спајају се у једно стварајући смисао у великом базену бесмисла.
 

Крајолици

 
(Само)спознати значи и волети и болети. За то је потребно време, и опет – простор.
 
Простор се шири и дужи уколико смо спремни на кретање. Притом не мислим на километре удаљености у физичком смислу, иако свако удаљавање потпомаже промену перспективе; говорим о одласцима, које не изједначавам са напуштањем. Отићи од себе значи удаљити се од познатог начина размишљања, наученог, усађеног, прихваћеног. Говорим о чупању корења, а ли не и о безличном животарењу, површном постојању где ни боје ни место не играју улогу. Такође говорим о вађењу из скучених каљева и пресађивању у плодну земљу без краја.
 
Кад удаљено постане блиско, пуцају оклопи и човек види оно што није желео да види још дуго, дуго година. Једно такво пуцање зове се одрастање, друго такво пуцање зове се зрелост, а треће такво пуцање јесте мудрост.
 

Умрети да би се живело

 

Опростити се од стечених уверења означава једну малу смрт и велику слободу. Међутим, пуно је лажних смрти. Опраштамо се од супружника, религија и пријатеља олако само да бисмо вечност касније схватили да празнина од које смо бежали није у њима, већ у нама. Путујемо често, ал' путујемо без опреме.
 
У духу мог одрастања, на путовањима ме је пратио Бог, кад бих му дозволила. Кад не бих, прешла бих километре да бих се вратила на исту полазну тачку.
 
Управо се сада припремам за једну малу смрт. Лети највише осећам пуноћу живота, али и наговештај да се круг убрзо потом затвара. Сваки врхунац, осим задовољства, садржи у себи и зрно жалости јер пролази, јер ће све након тога бити блеђе, слабијег интензитета, краће.
 
У годинама сам пуцања и зато осећам бол. Живот са њом седам или месец дана без престанка подсећа ме да сам ту, а могла бих и да не будем. Она осетна, у кичми или грудима, манифестација је опраштања. У првом делу подразумева удаљавање са много љубави, дакле нипошто напуштање, да би се у другом делу пружио опроштај, односно здрави део ума и тела, онај који остаје након што се избаци затровано. Бол је опасан играч, оружан је, те надмоћнији физички, али у овом случају не путује се што даље. Напротив. Крећемо се према сржи, док не прођемо кроз њу, спојимо се са делом бића које боли и родимо се поново.


 



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"