|
|
|
МЕТАМОРФОЗЕ: ГУБИТАК НЕВИНОСТИ  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Метаморфозе: Губитак невиности Фрагментарност Прати ме тај осећај од раног детињства. Прекиди у стварности,у личности, времену, знању. Простор и језик су ме дефинисали више пута. Живела сам у Србији, потом у Канади, поново у Србији, а сада живим у Немачкој. Стварност описана и усвојена на другом језику је друга стварност, не само просторно, већ и семантички. „Није то моје небо”, кажу ми они који не могу да замисле живот у другој стварности, хумор по неком новом укусу, живот по страним правилима. Међутим, небо је једно велико, непрекидно цело које путује за време наших живота. Оно што нам се обелодани у трептају вечности само је одраз нас самих и спремности да погледамо дубље или плиће. Моменат у ком човек у другом човеку, без обзира на боју и симболе, види себе јесте моменат самоспознаје. У том моменту, два, три или више комада неба спајају се у једно стварајући смисао у великом базену бесмисла. Крајолици (Само)спознати значи и волети и болети. За то је потребно време, и опет – простор. Простор се шири и дужи уколико смо спремни на кретање. Притом не мислим на километре удаљености у физичком смислу, иако свако удаљавање потпомаже промену перспективе; говорим о одласцима, које не изједначавам са напуштањем. Отићи од себе значи удаљити се од познатог начина размишљања, наученог, усађеног, прихваћеног. Говорим о чупању корења, а ли не и о безличном животарењу, површном постојању где ни боје ни место не играју улогу. Такође говорим о вађењу из скучених каљева и пресађивању у плодну земљу без краја. Кад удаљено постане блиско, пуцају оклопи и човек види оно што није желео да види још дуго, дуго година. Једно такво пуцање зове се одрастање, друго такво пуцање зове се зрелост, а треће такво пуцање јесте мудрост. Умрети да би се живело Опростити се од стечених уверења означава једну малу смрт и велику слободу. Међутим, пуно је лажних смрти. Опраштамо се од супружника, религија и пријатеља олако само да бисмо вечност касније схватили да празнина од које смо бежали није у њима, већ у нама. Путујемо често, ал' путујемо без опреме. У духу мог одрастања, на путовањима ме је пратио Бог, кад бих му дозволила. Кад не бих, прешла бих километре да бих се вратила на исту полазну тачку. Управо се сада припремам за једну малу смрт. Лети највише осећам пуноћу живота, али и наговештај да се круг убрзо потом затвара. Сваки врхунац, осим задовољства, садржи у себи и зрно жалости јер пролази, јер ће све након тога бити блеђе, слабијег интензитета, краће. У годинама сам пуцања и зато осећам бол. Живот са њом седам или месец дана без престанка подсећа ме да сам ту, а могла бих и да не будем. Она осетна, у кичми или грудима, манифестација је опраштања. У првом делу подразумева удаљавање са много љубави, дакле нипошто напуштање, да би се у другом делу пружио опроштај, односно здрави део ума и тела, онај који остаје након што се избаци затровано. Бол је опасан играч, оружан је, те надмоћнији физички, али у овом случају не путује се што даље. Напротив. Крећемо се према сржи, док не прођемо кроз њу, спојимо се са делом бића које боли и родимо се поново.
|