детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЉАСКА КАО У СНОВИМА

Једанаестог маја Вестџет-ов лет од Виндзора до Калгарија био је удобан и на време. Даље до Ванкувера летели смо изнад сликовитих Rocky Mountains покривених снегом. Чист ваздух и плаво небо без иједног облачка омогућили су поглед на десетину километара удаљености. У Ванкуверском аеродрому особље Holland America Cruise сачекивало је пристигле путнике. У пристанишној згради Canada Place непријатно су нас изненадили дугачки редови за сигурносни преглед путника. Двоипосатно чекање у ''змијским редовима'' испред 14 шалтера, од којих је највише радило пет, а готово све време - само два. А контрола се састојала само у обичном прегледу докумената, чак без икакве провере нас и пртљага.

Брод Volendam подигао је сидра са 50 минута закашњења и лагано испловио поред Stanley Parka испод дугиног моста, узимајући курс према северу. Путници су се сместили у кабине или на палубама и опустили уз пиће, посматрајући планинске врхове Северних кордиљера на десној страни и пучину Пацифика на левој. Убрзо је пао мрак и појавиле се звезде, а из брода су допирали звуци лагане музике. Док се брод лагано кретао, изгледало је као да је време стало.

Следећег јутра пловили смо отвореним Пацификом, када су на броду почињале припреме за дневне активности. Ресторани су припремали јела за доручак, продавнице аранжирале артикле за продају, касино и позориште спремали за наредно вече и почела је аукцијска продаја слика. Таласи на отвореном мору били су много већи, дајући нам знак где се налазимо. А сутрадан, плаветнило Пацифика било је далеко израженије, прве санте леда пресијавале су се на јутарњем сунцу, када су се појавили и делфини. Volendam је упловљавао у теснац Tracy Arm којим се плови према граду Juneau. Стеновите падине фјордова са брзим потоцима, у виду водопада, сливали су се у море са огромних висина. Теснац је постајао све ужи и све пунији санти леда. Оценивши да је пролаз опасан капетан Wieger van der Zee лагано је окренуо брод назад и усмерио се између неколико острва према Juneau. На врху једне стене видела се дивља коза тако високо да је изгледало као да хода по облацима.

Брод Volendam са 63.000 тона, 254 м дугачак и 33 м широк, саграђен 1999. године у Италији, за 1440 путника и 647 чланова посаде. Покрећу га два мотора, сваки по 2580 коњских снага (HP) и развија брзину од 23 чвора. На броду постоји све што је за живот потребно, личи на мали покретни град.

У луку Juneau упловили смо у послеподневним сатима, испред нас се простирао Gastineau Canal премошћен мостом који повезује континентални са острвским делом града. Градић Juneau преливао се у бриљантном зеленилу дрвећа и цвећа. Вегетација је била у пуном пролетњем цвату. Џими (Jimmy) возач аутобуса 234 чекао је групу путника за Grand Tour of Juneau City and Glacier Gardens. Информисао нас је да град има 35.000 становника, са 25.000 аутомобила и само 42 миље аутопута. Град је везан са остатком света морем и ваздушно. Име је добио по истраживачу Joe Juneau, који је пронашао злато у потоку који се улива у Gastineau Canal, уз дозволу поглавице Kowee, племена Tlingit непосредно пре ''златне грознице'' у Аљасци. У граду још постоји православна црква из времена пре него што су Руси продали Аљаску Американцима за 7,2 милиона долара 1867. године. Каква цена, свега око 50 центи по квадратној миљи. Која би јој цена била данас? Околне планине са северне стране и отворени океан са западне, штите град од великих хладноћа, па температуре у Juneau зими не падају испод -10°С.

Glacier Gardens Park лоциран је на северној падини Thunder Mountain, са чијег се врха пружа величанствен поглед преко Gastineau Canal-a на планине југоисточне Аљаске у његовој позадини, чији се врхови покривени снегом спајају са облацима, обасјаним залазећим сунцем. Јединственост парка Glacier Gardens су наопачке посађено дрвеће, са висећим цвећем посађеним у његовим жилама, попут гнезда. Испод тог дрвећа обављају се локална венчавања младенаца, што је јединствен пример у свету, у Juneau и нигде више.

У оквиру разгледања глечера Mendelhall Glacier посетиоци прво у опсерваторији гледају филм о стварању глечера, а затим са терасе опсерваторије имају прелеп поглед на саме глечере са свом њиховом околином. Са околних планинских врхова сливају се водопади висине и до 200м, а сам глечер налази се између два суседна планинска ланца. Дугачак је 13, а широк једну миљу. Годишње падавине снега у пределу ових глечера су око 100 стопа (близо 30 м). Сваких десетак минута одваљују се огромне санте леда које се обрушавају у Gastineau Canal, одакле лагано пловепрема пространствима Пацифика. Глечерска маса леда у сталном је покрету, уз звуке пуцкетања, са пукотинама између огромних санти, из којих избија светло плава боја, као последица огромног притиска у леду. Када се одвали огромна санта и сурва у канал, уз звук пљуска, међу посетиоцима се чује уздах са опуштањем. Овде на глечеру Mendelhall, на овом бисеру природе, јасно се примећује ефекат ''глобалног загревања'' земље, глечер се скраћује годишње за око 60 стопа (18 м). Захваљујући људској активности или боље рећи ''неактивности'', овај природни бисер лагано умире и доћи ће време када ће га заувек нестати. Крајње је време за човечанство да се пробуди.

Сунце је већ додиривало горње врхове глечера, показујући нам сву његову лепоту, када нас је возач Jimmy позвао у аутобус за повратак на брод. Извесно растојање ишао сам уназад задржавајући што дужи поглед на глечерима, на тој перфекцији природе. И када сам легао увече, још дуго сам задржавао у машти ту лепоту санти леда са плавом бојом у његовим пукотинама.Увече, доста касно, по мрклом мраку, наш брод испловио је из луке Juneau усмеривши се у правцу градића Skagway. У Skagway смо упловили у освит зоре, док је већина његових становника још спавала, изузев туристичких водича који су нас сачекали у пристаништу, на углу улице Broadway. Сунце је још било иза високих околних планина, а само су црквена звона најављивала нови дан за скагвејевих 800 становника. Овај сликовити градић види се у целини са палубе нашега брода. Skagway карактерише бројка пет: има пет цркава и пет свештеника; пет полицајаца; пет доктора и пет ватрогасаца. Лоциран је на ушћу реке Skagway River, која настаје од отопљених снегова и отуда је веома хладна. Непосредно уз њено ушће налази се полетно-слетна стаза за мале авионе, без контролног торња, који овде слећу само у хитним случајевима.

Први становник градића Skagway био је извесни Ben Moor, који се ту настанио четрдесетак година пре чувене ''Златне грознице''. А свој нагли развој град је доживео 1898. године, када су у њега почели пристизати истраживачи свих могућих професија. Отварају се продавнице, банке, ресторани, хотели, ''dancing halloween'' са ''saloonima'' и друго. Градић Skagway постаје највећи град на Аљасци.

Узводно уз Skagway River нови пут води до превоја White Pass, где је граница између Сједињених Држава и Бритиш Колумбије, са ког места се простире прекрасан поглед на Klondike Valley. И ту на превоју, један поточић дели се на два водена тока, један отиче у Skagway River, амерички, а други у MacKenzie River, канадски. На тим планинским врховима зиме су веома хладне и четинарско дрвеће, старо и до 150 година, не израсте више од једног метра. Прво канадско место ту је Фрејзер (Fraser), са свега три куће у којима живи пет становника, царински и полицијски службеници и евентуално службеник железнице Yukon Route.У Фрејзеру још постоји прихватна станица, барака, у којој су истраживачи за време златне грознице морали приказати поседовање минимално 2000 фунти хране, да би им био дозвољен пут ка северу. Кроз ту бараку прошло је преко 400.000 људи, који су ишли у потрагу за златом, од којих је око 4000 нашло злато, а свега око 400 који су се тиме обогатили, док је безброј оних који су били опљачкани или су поумирали.

Наш аутобус, са возачем Emily Thompson наставио је пут у Yukon Territory, поред језера Tushay и Tagish, оба још половично залеђена и потпуно ''стерилна''. Десетак километара даље је градић Caribou Crossing, који такође датира из времена потраге за златом, а име је добио по пролазу ''карибу''јелена кроз ту долину. Преко пута од градића је најмања пустиња на свету, песковити терен на коме су неки Ескими играли безбол и на који такође слећу авиони хитне помоћи. У оближњој кафани имали смо ручак, а затим посетили локални музеј и сликали се испред City Hall-a уз поштанске кочије.

Крајња тачка нашег путовања било је језеро Emerald Lake, несвакидашњи природни бисер, настао током милиона година таложењем фосила на његовом дну. Од тих фосила боје језера се преливају у најразличитијим нијансама од једне обале ка другој и од обала ка његовој средини, а у језеру се још огледају сенке планинских врхова који га окружују, са белим снежним капама на њиховим врховима. И ово језеро, као и сва у овој околини, због превеликих зимских хладноћа потпуно је стерилно, без живота у њима. А ето, стотине хиљада истраживача пролазило је овуда у потрази за златом не обраћајући никакву пажњу на Emerald.

Вративши се у Fraser опростили смо се од Emily и укрцали у воз на линији Yukon Route, од White Pass за Skagway. Ова пруга уског колосека најстрмија је пруга на свету – 3,9%, саграђена између 1897. и 1900. године, у време златне грознице Klondike Gold Rush. У то време овде је боравио писац Jack London и писао о тадашњим збивањима. Ова пруга пролази изнад и између стрмих литица и понора дубоких преко једног километра, а дугачка је 22 миље и путовање у једном правцу траје сат и двадесет минута. Током градње пруге није било никакве механизације, само људске руке и употреба коња. За време градње око 6000 коња сурвало се у дубоке провалије, по чему се та долина назвала ''Долином мртвих коња'' (Death Horse Valley). Док смо се возили вагони су се љуљали, уз шкрипу точкова, поглед у долину био је стравичан. Врх планине напустили смо са снегом дубоким до крова вагона, а доле у долини реке (Skagway River) расцветало дрвеће и цвеће свих боја, међу којима ирис и незаборавак. Да, незаборавак нас је потсећао да никада не заборавимо ово јединствено ''путовање снова''.

Напуштајући Skagway укрцали смо се у наш брод на доку Broadway Street и испловили према југу ка Sitka Bay. Ноћ је падала лагано док је жубор воде иза бродских пропелера деловао попут успаванке. Протекли дан проткао нам је заиста узбудљиво и незаборавно. А када смо рано ујутро осванули испред глечера Sitka Bay Glacier брод је лагано милио између обрушених санти леда, које су се расипале по мирној површини Пацифика, а сунчеви зраци са њих одбијали као са изломљених парчади разбијеног огледала. Боравили смо испред самих глечера око пола сата, уживајући, а затим се брод усмерио према граду Ketchikan. Испред брода се појавило неколико китова, који су изводили свој ''шоу'', а међу њима и једна Orca дугачка преко 5 метара.

Ketchikan се простире у заливу, који окружују планина Deer, пролаз Tongass и острво Revillagigedo. Има око 15.000 становника и познат је као светски центар салмона. У време упловљављања нашега брода у луци је било још таква четири брода, са укупно око 7000 туриста истовремено. Овај град претежно и живи од туризма, а приходи су им свакако импозантни. Из луке смо испловили бродићем за око стотинак путника, успут обишли гнезда ''ћелавих орлова'' (Bold Eagle) и наставили према (Misty Fjords). И на овој релацији појавило се више китова и делфина, а они су на овим релацијама саставни део туристичке понуде.

Misty Fjords су заиста мистични, са безброј водопада са околних стеновитих брда, високих преко 200 м и у измаглици. Ту сваких десетак минута слећу хидро-авиони, доносећи туристе из целога света. Капљице воде са водопада све су нас поквасиле на палуби, али уживали смо у природном амбијенту какав се само овде доживљава. Имали смо жељу да се ово путовање никада не заврши.

Од Ketchikena смо се вратили у Ванкувер, а одатле у Калгари, код наших рођака. Они су нас сутрадан одвезли на језера ''Louise'' и ''Moraine'', два бисера канадских ''Rocky Mountains''. Оба језера обилују прелепим плавим бојама воде, а околни планински врхови чине их драгуљима попут воде у шакама. И флора и фауна околине саставни су део канадског бисера овога краја.

Наредног дана нашег боравка посетили смо Banff, градић смештен у планинском теснацу, са величанственим хотелом саграђеним за потребе краљице, која га никада није посетила. Околни планински врхови уоквирују амбијент града са малом речицом која протиче кроз сами центар и употпуњују његову лепоту. Река Bow River вековима тече коритом успаване лепоте и сједињује се са реком Elbow River у Калгарију, где шапућу једна другој током заједичког тока о лепотама ове надасве прелепе земље, кроз које су прошле. И да додам на крају: Сви они који маштају о рају, не треба да мисле о небу, довољно је да посете Аљаску, језера Emerald, Louise, Moraine и град Banff, јер сва ова места чине истински Рај, али рај на земљи, у коме треба уживати за живота.

Аутор: СИМО ЈЕЛАЧА

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: