детаљ слике: Саговорници Илија и Горан, Видовдан, Ниагара 2025

ГОРАН ДЕБЕЛНОГИЋ: ПУТНИК ИЗМЕЂУ СВЕТОВА, СВЕДОК ВРЕМЕНА

Рођен на Сокоцу, Република Српска, а данас са адресом у Кливленду, (Охајо, САД), Горан Дебелногић је човек чији животни пут осликава драму једног народа и снагу појединца да се упркос свему оствари. Правник по образовању и професији, новинар по првом позиву, а хуманиста по суштини, Дебелногић је пре више од три деценије узео карту у једном смеру и кренуо у Америку, не из авантуре, већ из потребе за слободом и достојанством.

Његова каријера у Сједињеним Америчким Државама обухвата рад у Међународном правничком комитету за људска права, Међународном Институту за Миграције, те ангажман у Федералном министарству здравља и социјалних услуга. Активан је члан српске заједнице, а његов рад сведочи о дубокој посвећености, посебно онима који су се у новој средини борили са језиком, културом и идентитетом. Био је дугогодишњи уредник српских радио програма у Њујорку и Охају и редовни дописник ''Слободе'' из Чикага. Покретач је и дугогодишњи помагач српских школа, те спортских и фолклорних друштава у Охају.

У његовим речима осећа се искуство културолошког шока, али и откриће једне другачије Србије, оне која живи преко океана, незаражене идеолошким наслеђем, са снажним осећајем за слободу и традицију. Дебелногић је сведок и тумач времена, човек који не само да је преживео промене, већ их је обликовао, у себи и око себе.

Књижевни ЕСНАФ: 19.07.2025.

Разговарао: Илија Шаула

ИДЕНИТЕТ И ЛИЧНИ ПУТ

Како бисте описали свој пут од Сокоца до Кливленда у Охају са посебним освртом на време проведено у Њујорку и шта Вас је мотивисало да емигрирате?

Као млад, тек свршени правник, одрастао у породици и крају где су се чврсто држале традиције и историјско слободарско наслеђе, прва искуства са тадашњим комунистичким системом била су шокантна и у директној супротности са свиме што се у школама учило и у јавности идеализовало. Након искуства служења војног рока у Косовској Митровици и ограничене слободе кретања, уследила су и ограничења по питању слободе мисли и говора приликом првих правничких послова.

Горан Дебелногић са колегама тек свршеним правницима испред споменика Књазу Михаилу у Београду 1987. године

Уз то, лоша економска ситуација и изузетно висока стопа инфлације, незапосленост, пропадање фирми и читавог социјалног система допуњавало је слику безнађа и веома неизвесне будућности. Улични протести и насилне смене власти од стране разних фракција комуниста будиле су најниже нагоне међу људима. Свеопште расуло је свакодневно подстрекивано у медијима. Нисам видео како у таквој атмосфери могу применити своје знање и способности. Та помисао ме је ужасавала. Све наведено пратили су и притисци на послу, због чега сам веома брзо одлучио да се иселим из земље.

Поглед из родне куће Горана Дебелногића на Гласинац и обронке Романије

Долазак у Њујорк био је заиста шок, у сваком смислу. Иако је требало времена како би се ново друштво открило и разумело, у отвореном систему, са директним и приступачним људима у Њујорку, прилагођавање је ишло много брже него што сам очекивао. С обзиром да сам енглески језик релативно брзо усавршио, укључио сам се у рад Правничког комитета за људска права - водеће светске организације за заштиту судија, адвоката, и уопште људи правничке струке. Као аналитичар за Балкан и Турску, радио сам са Владама тих земаља на ослобађању ухапшених правника и студената права. Преко Уједињених Нација сам извештајима упозоравао на кршење људских права у неким од тих земаља како би тај процес био заустављен. Убрзо сам упознао неколико пријатеља са којима сам окупио велики део њујоршке српске омладине. Током неколико година смо организовали велики број активности, унели нову енергију у наше црквене заједнице и помогли гашењу дотадашњег раскола који је трајао деценијама. Велики део тог рада односио се на хуманитарну помоћ српском народу тамо где је он највише био угрожен - на Косову и у Крајини. Веома често и успешно смо организовали скупове испред Уједињених Нација и водећих медија. На тим скуповима смо захтевали слободу и поштовање људских права Срба на Балкану. Критиковали смо комунистички систем и његове представнике, који су злоупотребом националних и идентитетских питања покушавали да сачувају власт и систем. Истовремено, са једним дивним човеком Будимиром Срећковићем, иначе уредником емигрантског часописа ''Српска борба'', уређивао сам, а често и водио српски радио у Њујорку. У времену без интернета, то је било кључно средство информисања српске дијаспоре у Њујорку и околним државама.

На који начин сте успели да очувате српски идентитет у дијаспори, кроз језик, културу, веру?

Првенствено, кроз активно припадништво српским заједницама у Кливленду и Акрону, као и сталном раду на њиховом унапређењу и јачању. То подразмева читав низ добровољних активности које се тичу организовања и рада локалних заједница. Осим тога, кључно је и писање, као и медијско промовисање српског идентитета, језика и културе међу Србима у Америци, али и у медијима на Балкану. Преко десет година сам уређивао и водио српски радио у Акрону, те на тај начин информисао и повезивао Србе североисточног Охаја.

Горан Дебелногић, оснивач и уредник српског радија у Акрону, Охајо

Много времена сам посветио организовању српске школе у Кливленду и вишегодишњем раду са својом децом како би, иако рођени у Америци, знали течно да говоре, пишу и читају српски језик. У оближњем Акрону сам покренуо спортски клуб Гаврило Принцип, кроз кога је прошло стотине дечака дружећи се, играјући фудбал и говорећи и чувајући српски језик. Ти млади људи су, сазревајући у оквиру наше црквене заједнице, јачали исту. Мноштво дечака и девојчица у фолклорном друштву Грачаница је ту заједницу временом учинило једном од најуспешнијих у Северној Америци када је у питању организовање северноамеричких српских догађаја, на којима се окупљају хиљаде Срба. Српска православна црква, као природни оквир окупљања Срба у Америци, од пресудног је значаја како за очување вере, тако и за очување идентитета и језика, али и веза са српским народом широм света.

Дијаспора и њена мисија

Какву улогу има српска дијаспора у САД данас, да ли је само заједница, или носилац културне и друштвене мисије?

Српска дијаспора у Америци је мозаик неколико генерација Срба, пореклом из, сада, најмање осам држава. Иако постоје огромне културолошке и језичке разлике међу њима, на општем идентитетском пољу она представља једну заједницу добоко укорењену у српској традицији, наслеђу и историји. Дијаспора је живо ткиво које је у сталној промени. И садашња генерација, иако можда није чврсто организована као претходне, и даље својим активностима испуњава оне основне услове за опстанак и очување идентитета у Америци. Поред старих српских организација које постоје више од сто година, појављују се и нове, као и бројни појединци у разним областима - књижевности, филму, уметности, музици, позоришту, новинарству, али и други, који доприносе да се настави и сачува идентитет и везе међу Србима и у Америци, и са Србима широм света. Организују се различите манифестације где се то стваралаштво показује српској и широј јавности. Важно је истаћи да Срби у дијаспори често раде оно што ниједна институција у матици не ради када су у питању српски интереси на међународном плану. Навешћу пример катастрофалног стања српског културног наслеђа на Косову и Метохији и иницијативе које потичу из дијаспоре да се оно евидентира, заштити и спречи даље уништавање. Тиме се, и поред бројних захтева из дијаспоре, у Србији нико озбиљно не да бави, нити се уочава ичија жеља у матици да се тим питањем озбиљно бави. Сматрам да је зато дијаспора битан чинилац, ако не и носилац суштинске мисије која се тиче српске културе и идентитета. Она је у великој мери сачувала исправно разумевање приоритета српског народа, као и тога на који начин њих треба остварити.

Коло српских сестара у Акрону, Охајо 1913.г.

У том смислу дијаспора може, треба и мора да се чује и у матици јер, својим знањем и искуством, добронамерношћу и љубављу за своју културу и наслеђе, може много да допринесе променама које ће српски народ на Балкану извести на прави пут. Тиме би коначно било напуштено наслеђе и пракса комунизма, који су нажалост још увек итекако присутни, и даље се промовишући у српским земљама на штету целокупног српског народа. Мислим да постоје могућности и капацитети да се, уз бољу организацију и промоцију, још више допринесе културном и општем снажењу Срба, како у дијаспори, тако и у матици. На томе се мора радити стално како би мисија која траје више од двеста година у Америци била још успешнија.На тај начин би дијаспора, кроз културу очувања идентитета и сећања, била не само обновитељ аутентичне српске државности и културе, већ и још бољи амбасадор српског народа и његове културе у свету.

Да ли постоје активне везе и комуникација дијаспоре са институцијама у Србији и Републици Српској?

С обзиром на шароликост дијаспоре и географску распростањеност, те везе су негде јаче а негде слабије. Дијаспору чини мноштво локалних заједница, као и две значајније кровне организације. Комуникација са институцијама културе је спорадична и појединачна, првенствено зато што ниједна од земаља на Балкану у којој живе Срби још увек нема стратегију и добру намеру и вољу да сарађује са дисјапором. Зато је то често једносмерни процес, у коме људи из дијаспоре организују или траже неку врсту сарадње. Разлог томе једним делом вероватно лежи и у томе да је, примера ради у Србији, култура угрожена јер су издвајања из буџета минимална. Многи појединци из дијаспоре су основна веза, који својим радом покушавају да донесу део живота и стварања из дијаспоре у матицу. Тиме одржавају културну везу са српским народом на Балкану. Институционално, Српска православна црква је једина функционална институција која обједињује Србе у матици са свим Србима у дијаспори иако и она није имуна на разне проблеме и изазове што може негативно да утиче на везе са матицом и живот дијаспоре.

Срби Кливленда и Охаја са славним кошаркашем Николом Јокићем подржали су право на слободу вероисповести у

Црној Гори што је довело и до демократских промена

Може ли дијаспора бити мост међу генерацијама Срба у иностранству и матици?

Дијаспора већ јесте тај мост. Она је још у Првом светском рату уградила себе у слободу српског народа. То се никад не сме заборавити. То је мост слободе који се треба много више промовисати међу Србима свуда. Кључни носачи тог моста су свакако Михајло Пупин и Никола Тесла, али и сви Срби који су себе уградили у оно што данас имамо у дијаспори.

Срби Охаја у Акрону 1914 године

Дијаспора је кључна за преношење културних вредности, традиције и искустава у очувању колективног идентитета српског народа. Тај идентитет се чува јачањем осећања припадности кроз различите активности и догађаје у којима учествује неколико генерација Срба - фестивали, свечаности, књижевне вечери, црквени живот, хуманитарне активности и спортска такмичења. Наведено подразумева зближавање и заједнички рад неколико генерација Срба различитог профила, размену знања и и јачање осећања припадности српском народу. Време је сведок да разуђеност дијаспоре није препрека за њен активни живот и везе са српским народом у матици. Бројне су акције помоћи, личне инвестиције у имовину а понекад и у пословање, наступи хорова и фолклора из дијаспоре у матици, те појединачне и групне посете у српске земље. Све то доприноси бољем разумевању дијаспоре у матици и преношењу знања и искустава из света у коме Срби у дијаспори живе у матичне земље. Постоје значајне вредности које дијаспора чува које се односе на очување културног идентитета а који се све више нагриза у самој матици. Те традиционалне културне вредности, које се са великим пожртвовањем чувају у дијаспори, могу бити од суштинске важности за будућност српског народа, ма где се он налазио. Дијаспора се због тога мора много више вредновати и поштовати у матици, како би та сарадња била успешна. Као што Хиландар ван матице вековима чува духовност, тако дијаспора у Америци већ два века ван матице чува аутнетични идентитет и културу српског народа. Онда кад се у матици ово питање буде тако разумело, онда ће бити много лакше успоставити другачији и бољи однос и сарадњу. Могућности су изузетно велике. Дијаспора својом самоодрживошћу показује да може бити мост који спаја, гради и обнавља све оно што је у матици запостављено већ 80 година.

Горан Дебелногић у Хиландару са игуманом Методијем након пожара 2004, годину дана касније организовао је Србе Кливленда и Охаја и послао значајна средстав за обнову манастира

ОДНОСИ С МАТИЦОМ

Како Ви видите однос српских институција према дијаспори, постоји ли простор за бољу сарадњу и узајамно разумевање?

Сматрам да је тај однос не само неадкватан, већ да суштински у животу дијаспоре матица готово као да не постоји. У институционалном смислу је наслеђе комунизма у матици још увек веома јако. Опхођење људи који представљају институције у матици није искрено кад је реч о дијаспори, те ту нема велике промене у односу на претходне деценије. Бројна су нерешена питања у матици када је реч о људима из дијаспоре - компликован и скуп начин стицања држављанства, ограничено време боравка у матици, ограничена слобода кретања у матици, реституција имовине и право гласа, да наведем само нека од њих. За та питања се деценијама обећавају решења, али напретка нема. Бројни су покушаји појединаца и организација из дијаспоре да се нека од тих питања реше, али засад резулатата нема јер не постоји воља у матици да се искрено и добронамерно приступи решавању истих. Наравно да нерешавање тих и других питања утиче на свеукупне односе и оптерећује људе кад се суоче са конкретним животним проблемима. Што се тиче права гласа, због начина и метода гласања, реч је о индиректном кршењу основних права кад су у питању држављани и Србије и Црне Горе у Америци. Везе по питању образовања и културе између дијаспоре и матице скоро и да не постоје. Суштински проблем је у томе што се, у институционалном смислу, у матици на дијаспору најчешће гледа као на опасност за тренутну страначку власт и систем.

Професори из Београда Мило Ломпар и Милош Ковић и издавач Бранимир Нешић у гостима код Горана Дебелногића у Кливленду

Ретки су примери појединаца из матице који виде у дијаспори више од извора дознака које индиректно помажу економију. Остаје нада да ће са променама у матици доћи и људи занитересовани за опште српско добро и опстанак Срба, ма где они живели. Да би се то постигло, неопходно је да се и дијаспора са својим представницима више и директније укључи у тај процес, постављајући јасну платформу остварења тог циља.

Шта бисте поручили младима у Србији у вези са дијаспором, да ли је емиграција бег, могућност или одговорност?

Укратко, одговор је све троје! Да појасним, емиграција је сама по себи комплексан појам са мноштвом различитих разлога и узрока. Нестабилност и неслобода у српским земљама која траје већ 80 година ''отерала'' је неколико милиона Срба у иностранство. Природно је да млади људи траже слободу, права и правду, шансу, извесност и сигурност у земљи у којој живе. Тако да је емиграција, у већини случајева, пре нужно зло него избор. Млади људи, у настојању да организују свој живот и остваре своје потенцијале, траже могућност да поштено и пристојно живе од свога рада, да употребе своја знања, таленте и вештине. Кад у матици недостаје правна сигурност и влада општа корупција, они често у емиграцији виде шансу за своје лично и професионално остварење. У том смислу, емиграција је шанса која им је неопходна. Наравно, су то тешке одлуке које са собом носе много ризика и последица. Штета је за сваку земљу и њен народ кад млади људи у великом броју одлазе. У преводу, то значи да је систем лош у сваком погледу, а власти неодговорне. Не ради се само о такозваном одливу мозгова, како се то обично мисли. Реч је оодливу најпродуктивнијег дела становништва, оних од којих зависи наталитет и економија једне земље. Одлазак у емиграцију истовремено носи са собом обавезу исељеника да чувају свој идентитет и културу, да на сваки начин помажу промене у матици, да подржавају своје фамилије, да буду хумани и солидарни са својим сународницима у матици. Да би се испунио смисао емигрирања, кључно је одупрети се процесу асимилације у новој земљи. Бољи живот уз изгубљени идентитет није решење. Решење је активно укључење у локалну српску заједницу, вредан добровољни рад за њене интересе, настојање да потомство по сваку цену сачува језик, финансијска подршка и солидарност са сродницима и народом у матици, преношење знања, искустава и помоћ да се матица промени набоље, као и евентуални повратак. Младима у матици бих увек препоручио да се боре за промене, бољи систем и останак у матици. Поред тога, да се труде колико год могу да уче од света, путују у друге земље и стичу искуства, повезују се максимално са српском дијаспором како би та искуства употребили у матици.

КУЛТУРА, РЕЧ И АНГАЖОВАЊЕ

Колико су културни догађаји, попут Видовданских прослава, важни за очување идентитета?

Обележавање значајних празника и окупљање је увек један леп вид духовног спајања Срба. Самим тим, и прослава Видовдана, као празник са највећом националном симболиком, јесте начин да се сетимо оних који су своје животе дали за слободу, српску државу и народ. Потреба да ценимо такву жртву, оданост и јединство у духу, обједињује нас, окупља и умањује разлике међу нама. Кроз то сећање истински се повезујемо са прецима и свему оном вредном што смо од њих наследили. Тиме се кроз присуство и различите културне садржаје васпитавају и подучавају и наша деца. И други догађаји, као што су светосавске прославе и фестивали, на којима се окупља већи број Срба, придоносе преношењу и чувању наше културе, формирању младих генерација и уопште очувању идентитета. Важно је да ти догађаји увек имају квалитетне и достојанствене програме и садржаје, који ће уздизати дух и свест људи, културно их оплеменити и зближити и остати у памћењу присутних као важни културни догађаји, а мање као обични вашари и забаве. На организаторима је увек велика одговорност да такве приредбе и догађаји буду на највишем нивоу и са најбољим талентима који ће са надахнућем, поносом и полетом промовисати српску историју, културу и традицију.

У времену глобалних криза, верујете ли да реч и култура могу бити моћнији од политике, може ли уметност спојити оно што је историја раздвојила?

Култура је суштина људског постојања. Као таква она је, дугорочно, далеко моћнија од сваке политике. Ипак, политика истовремено може битно утицати и обликовати културу. Култура подразумева заједничке вредности и праксе и обично је подлога политичким кретањима, док политика може бити средство које оснажује или слаби постојеће културне обрасце и вредности. Културне основе се изграђују споро кроз међуљудске односе, стварајући основу како и шта људи вреднују, како се организују и какве одлуке доносе. Најчешће су политички процеси последица одређених културних образаца. Зато је улагање у културу и неговање исте од пресудног значаја за свако друштво и заједницу. На тај начин се обезбеђује дуготрајна стабилност и правилна перцепција самог себе, али и света око себе. Култура је увек покретач социјалних промена. Тај динамични однос са политиком и узајамни утицај је кључан за разумевање важности културе. Она је извор слободе и пуног изражаја људске личности у друштву у коме преовладава толеранција и социјални мир. Али култура може бити и извор ограничења у друштвима у којима моћ и сила контролишу и одржавају социјални мир. Мора се увек тежити ка друштву у коме се не само чују већ и вреднују различита мишљења, како би се дошло до културног обрасца и друштва у коме је стабилност последица слободе и складних односа у друштву. Културни ствараоци имају велику одговорност да својом креативношћу и идејама шире и надграђују постојеће културне обрасце и тиме мењају свет око себе набоље; да буду свест и савест једног друштва у најбољем смислу, како би оно дисало пуним плућима и рађало најбоље плодове у свим областима људског стварања.

ПОРУКА ЗА КРАЈ

Шта бисте поручили читаоцима у матици, и шта је највредније што дијаспора може пренети назад у Србију?

Мислим да је најважније да људи у матици схвате да су наши људи у дијаспори део истог народа, да воле свој народ, своје крајеве и земљу.Осим тога, да им је стало да српски народ буде слободан на својој земљи и да живи достојанствено, чувајући своје наслеђе и традиције. Осим сачуване традиције и идентитета, дијаспора може бити пример свима у матици како се вредним радом и посвећеношћу може опстати, сачувати и успети у сваком смислу, било где у свету. Желим да то буде подстрек људима у матици да истрају у стварању бољег и праведнијег система и друштва. У том смислу, велика знања и искуства која људи у дијаспори имају у разним областима могу бити од велике помоћи матици. Видим огромне могућности преноса знања кроз повезивање појединаца и група из дијаспоре са људима у матици. Сматрам да би то помогло у успостављању бољег правног система, економије, па и инвестиција. Такође, мислим да постоје неограничене могућности размене студената и деце. Академска и културна заједница Срба у Америци, и уопште у дијаспори, може бити подстрек за унапређење система образовања у матици. Успешни спортисти из дијаспоре могу бити извор надахнућа али и инвеститори у спорт и реформатори целокупног спортског система у матици. Срби су веома успешни у свим стабилним и добро уређеним системима у свету, те сва та знања могу бити од велике користи да се и у Србији дође до бољег, ефикаснијег, успешнијег и стабилнијег друштва. Искрено врујем да је то могуће, да је могућ поврат знања у Србију из дијаспоре, те, у некој мери, и поврат макар једног дела дијаспоре у Србију.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: