|
|
|
 | Немања Зивлак | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ДОЂИ, НЕМОЈ ДА НЕ ДОЂЕШ... Дођи, немој да не би дошао! Немој да ти два пута понављам! Немој да те молим! Све је исто као што си оставио, баш све; Јест, више се умире, нема здраве куће... Али свикне се животиња, А да неће човјек, Мријети нам је свакако Сутра или за годину... Али дођи, немој да не би дошао, Нико није орлова вијека. Кад се загледаш у објешено огледало У читача мисли са збораног чела Свога ега дневник, Уплашиш ли се ријечи које тамо прочиташ? Здравља ти, поштено кажи? Избија ли ти још сан испред очију мрких? Којим стазама сад крчиш кроз југовину? У какве си се сад врзине уплео? Дођи, дођи понекад ако вазда не можеш! Не лети! На главу се уставе летачи без мјере, Ако ти зафали разговора – привиј струк босиљка, Ако пожелиш пријатеља – погледај Сунце! Бјежећи од погледа – утекао си од себе, Тражећи себе – изгубио си поглед! Погледај, једном ће бити посљедњи пут, А и тренутак, сунцем обасјан пропланак, Никада исти неће ухватити, Нити овјековјечити сликар: Кистом, Пастелном бојом, На платну разливен сан, Данас је свануло данас, Сутра ће сванути сутра, Никада исти и никада сличан дан. Дођи, дођи кад можеш а најчешће када си сам. ЖИВИШ, ПЕТРЕ Какав је то вјетар и снажна олуја Је ли то суза што је просу ђаче Рика Јаблана, храброст малог Луја Или дах слободе са стојне Мањаче?! Просуше се ријечи, а ријеч је вјера За ријеч су се увијек мијењале главе Перо као сабља бјеше људства мјера Никада за сребро или зрнце славе! К’о громови грме још ријечи твоје И небо шарају муње давних нада „Петрове слободе“, што на крсту стоје Плод је давне жртве, твога духосада: И када ми срце у јуришу стане Глас ме напусти и останем нијем Родољубље точиће моје смртне ране Мријети се мора – ја по српски мријем! ДВА ЗЕЛЕНА ОКА Не пожалих никад родне оранице Закоровиле се Не зажалих за дубом, буквом и јеликом Прашумиле се. Ни за мајчиним дукатима Грабили се о њих хајдуци Нити очевим силним благом Однијели га вуци. Али пожалих, пожалих често Родну кућу, малено мјесто И два зелена ока Нисам их се нагледао Ми смо остали на некој станици А живот је отишао Тамо деведесет и неке Свима нама несрећне — далеке!
|
