детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕБЕСКА ВРАТА У ГРУДИМА МОЈИМ

/ Отворише се небеска врата

Унутар мојих груди /

Осетим. Промаја је.

Чујем своје груди како шкрипе.

Знам,

последица је отварања и затварања,

затварања и отварања,

отварања и затварања ;

кажу да су Срби репа без корена

они што би репу из корена да ишчупају,

желећи да је за живот ускрате

стављајући је у пластичну саксију

са жељом да је навикну

на страно, ново, њихово

и да из сећања избришу

ширину и дубину свог властитог пространства

и корена који, све и да све око њега сруше,

не умеју да пресуше.

Чујем, дозива ме са неба глас

Лазара Хребељановића.

Обилића. Браће Југовића.

Звук звона Грачанице. Студенице.

Чујем, дозива ме са неба јецај

кнегиње Милице. Косовке девојке.

Старе мајке која своје чедо на прозору чека,

дочекајући гаврана, птицу злослутницу,

уместо свог вољеног детета.

Чујем, дозива ме са неба глас.

Вапај. Сузе. Пуцањ. Врисак.

Наглас изговорена молитва.

Звук избегличког трактора.

Плач детета на дојци

умрле мајке.

Видим крвљу поплочану стазу.

Лица предака урезаних у споменик.

Главе на копљу на Косовском светом пољу.

Дубоке јаме и мртва дечија тела.

Јована Крститеља и Исуса Христа у Јордану.

И....Крст.

Затворише се рајска врата. МУК!

Не чујем ништа. Не видим ништа.

Тишина. Безнађе. Зујање у ушима.

Као да ми ђаво на рамену седи.

Седи и шапуће тихо. Т и х о.

Одједном,

чујем своје срце и његово гласно ударање

Ритам посмртног марша, рекла бих.

Отворише се нека нова, мени страна врата.

Блештава светлост. Крст.

Није усправан као првог пута

када сам га угледала.

Људи су око њега. Додирују га. Љубе.

Не. Не додирују га.

Не. Не љубе га.

Ломе га! Ломе!

Ни тробојке не вијоре. Стоје непомично. На тлу.

Ни орлови поносно на њој не стоје.

Погнули су своје главе.

На копљу су неке друге боје.

Неке друге птице. Злослутнице.

Видим руке поврх људских глава,

али нису руке Господа.

Видим рогове уместо ореола.

Парче хартије и мастилом исписан потпис.

Руке које се рукују и задовољно кличу.

Безброј отворених врата које у непознато воде.

Људе који у колонама корачају ка њима.

Са њихових усана не умем молитву да прочитам.

У очима им не сија вера.

У њиховим срцима не видим Господа.

Њихово тело - шупље је. Олупина.

Корак им је ситан и тих, али одлучан.

Пролазећи кроз врата - пропадају.

Гутају их понори и тмина.

Гласан врисак и … МУК!

/ Отворише се небеска врата

унутар мојих груди /

Осетим. Промаја је.

Чујем своје груди како шкрипе.

Знам,

последица је отварања и затварања,

затварања и отварања,

отварања и затварања...

С времена на време

они што кажу да су Срби репа без корена

покушају да подмажу тамо где шкрипи.

Покушају да пригуше гласове Господа.

Духове светитеља и предака.

Покушају, али безуспешно

- небеска врата се увек отворе.

СРПСКА МАЈКА

Рађала је један живот у условима тешким,

у сељачком пољу, код куће за време рата

на ногама радила са ранама свежим

одболовала боли због свог јединог злата.

Прве је кораке начинио држећи њен прст

због ње је након пада увек на ноге стао,

стајала иза његових леђа усправно  као крст

јер она је темељ због ког је човек постао.

И када је са кућног прага сина испраћала

када је пошао своје огњиште и земљу да брани,

стежући његову блузу, кроз сузе се насмејала,

иако је сваки његове чизме корак у срце рани.

Преко белог голуба свом је сину поздрав слала

кроз прозор замишљено гледајући негде у даљину,

молитве ка небу слала и тихо Господу шаптала

да његова љубав буде оклоп на грудима њеном сину.

И кад јој је уместо сина дошла злослутница птица,

саопштивши вести што је откуцај њеног срца потајно  слутио,

уплаканог лица  вечним сном је заспала старица

и сваки се педаљ њене душе ка сину запутио.

ОДА СЕЉАКУ

Данас кад све цену има остаће непоткупљив

неће бити тог новца  да свога се одрекне,

јер од рођења беше частан, непоколебљив,

одлучан да поштеним, крвавим радом све стекне.

Остаће то што јесте, врагу и злу непокоран,

јер није истина да све може да се купи и има цену,

скупом ципелом не би мењао свој пар чизама, стар и излизан,

напустио своје родно село, пуну шталу, децу и жену.

У добру ће човек са села понизан остати,

скроман и поштен, Божијим благословом вођен,

зато ће породичан светац у својој кући постати

када вечним сном заспи тамо где је рођен.

Домаћин остаће његова за живота титула,

са њим се ломи славски колач за столом у прочељу,

јер без реда, традиције и обичаја човек је нула,

зато такав човек живи у здрављу, срећи и весељу.

Свако ко га познаје, скида капу са главе,

јер богат је човек имајући часну породицу,

такви сутра од деце најбоље људе праве

јер следећи његове кораке не знају за  стрампутицу.

Данас вредност намеће маркирано одело

баца сенку на каљаву чизму нашега сељака,

али вреднија је она глава коју поштује село -

јер домаћин је човек коме је душа марка.

МОЈЕ ЋЕ ДЕТЕ СУТРА ЧОВЕК  БИТИ

Моје ће дете познавати реда

и добро ће знати да пре него упери у другог прст

мора најпре у себе да погледа

и не осуди никог, јер свако носи свој крст.

Моје ће дете знати за манире

јер из куће носиће добро васпитање,

детињство као темељ доброг човека сутра да извире

окићен чојством и стеченим за живота знањем.

Моје ће дете знати за Андрића и Караџић Вука,

сваког српског великана што Србију краси,

свих 30 ћириличних слова што садржи азбука

и биће оно које настоји од заборава да је спаси.

Моје ће дете знати да злато је слобода

за коју часно гинуше његови славни преци,

и да дедовина никад не сме да се прода

јер са колена на колено, у аманет се даје деци.

Моје ће дете врло добро научити и знати

да образ данас цену има јер је човек постао кварљива роба,

али да ни по коју цену не сме га продати

и да поштен човек мора остати до гроба.

Знаће да се углед и име не стичу материјалним богатством,

нису битне бројке што пишу на папиру,

јер да би ходао рајском баштом и Божијим царством

треба улагати у богатства која из душе извиру.

Биће учено да се српског фолклора не стиди,

ужива у жубору бистре воде и слуша птичије цвркуте,

научено да лепоте и у тмурном дану препозна и види,

буде поносно на трошне и каљаве сеоске путе.

Цветаће љубављу заливено као први весник пролећа

и кад му све лоше и низбрдо у животу крене,

знаће да љубав је водиља и кад је срећа и несрећа,

јер она је кап воде која цвет одржава да не увене.

Надахнуто љубављу и вером што нађе у свом родитељу,

пиће воду са непресушног извора наше љубави да не увене,

не дугујући нам ништа, дуговаће да испуни једну жељу -

да у свему надмудри нас и буде понос свог оца и мене.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: