детаљ слике: КРК Арт дизајн

Игор Мијатовић: Све је добро што је на корист и славу Божју

У свету који је преплављен пролазним и материјалним стварима, искривљеним вредностима и свакодневним изазовима, духовност и вера остају темељ нашег идентитета и снага која нас води кроз живот. У потрази за одговорима на најважнија питања о нашем духовном бићу, имали смо прилику да разговарамо са изузетним човеком, свештеником и песником, о. Игором Мијатовићем. Његове речи испуњене вером, љубављу и дубоким размишљањем, осветљавају значај поезије као средства преноса духовних порука и промишљања о улози вере у образовању и свакодневном животу.

Књижевни ЕСНАФ – 11.07.2025. – Бања Лука

Разговарала: Неда Гаврић

Технички уредио: Илија Шаула

У којој мери сматрате да поезија може бити ефикасно средство запреношење духовних порука?

Поезија, односно поетски изражаj, у великој мјери може бити ефикасно средство за преношење духовних порука, можда и најефикасније. Бог се људима обраћа кроз поезију. Свето писмо је својеврсна врста поезије, јер када сагледамо и Стари и Нови завјет, запазићемо да су све књиге подијељене на  главе и стихове, баш се користи тај израз – стихови, а не реченице. Псалме, Пјесму над пјесмама, те Химну љубави из Прве посланице Коринћанима Светога апостола Павла, не можемо другачије окарактерисати, него као поезију.

Цитираћу нашег Светог владику Николаја Велимировића, његово размишљање о поезији и односу поезије и прозе: Стави свој живот у стихове. И опет ти кажем: стави свој живот у стихове... Поезија је никла из Дрвета Живота, а проза из Дрвета Познања... Зато поезија дуже живи од прозе, ако не зато што је она ближа истини, Ближа животу?! И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближи истини, бићеш ближи животу!

Шта желите да деца науче или осете читајући вашу поезију? Да ли постоје специфичне теме које истражујете у својој поезији?

Желим да осјетена првом мјесту љубав и да знају и схвате да ће добро однијети побједу, а зло ће бити побијеђено. Борба између добра и зла је непрестана и одвија се свакодневно, не само изван нас, но у нама, у нашим срцима, нашим душама. Да бисмо одољели тим нападима морамо да будемо постојани и непоколебљиви у љубави и добру и безазлени, управо као дјеца. То нам и Христос поручује када каже да будемо као дјеца, јер је таквих Царство Небеско (Мт. 19,14).

Теме које, како рекосте, истражујем и које провлачим кроз стихове су: вјера, нада,  љубав, сажаљење, милосрђе,  храброст, упорност, истинољубље, непоколебљивост у чињењу добра...

Те теме нису нешто ново, њих су давно прије мене обрађивали многи, али сигурно је да сам их ја обрадио на један можда другачијиначин, јер le style c'est l'homme.

У мојој збирци дјечјих пјесама Пера пуж, са којим сам освојио награду Станко Ракита за дјечју књижевност 2022. године, свака пјесма понаособ обрађује неко од тих вјечних питања и недоумица, и увијек се завршава са срећним крајем, јер тако треба и тако ће се све заиста и одиграти. Ту се не ради о пукој жељи пјесника,  то је јеванђеоска Истина - Господ ће успоставити на крају времена Царство Небеско, вјечно, испуњено љубављу. То јесте оно што је потребно усадити у душу дјечју, да знају да увијек имају некога ко их штити и води кроз живот, па и онда када их сви на свијету оставе, опет нису сами, јер ту је Господ, ту је Отац наш небески који пружа своје руке да нас загрли и сачува под својим окриљем.

Када говоримо о духовној поезији, колико је она данас заступљена?

Веома мало, скоро никакo. Кад погледам конкурсе везане за поезију, који се појављују на интернету, на прсте једне руке могу се набројати они који носе префикс родољубља, духовности, патриотизма...

 То ме је и нагнало да, као члан Удружења књижевника Републике Српске – подружница Бања Лука, реагујем и иницирам један такав конкурс. Идеја о конкурсу који би подразумијевао духовну и патриотску поезију осмишљена јегодину дана прије него што је заживјела. У септембру 2023. године, у разовору са Миладином Берићем, предсједником Удружења књижевника Републике Српске – подружнице Бања Лука, у начелу је договорено да се конкурс распише у што скоријој будућности и да, поред Удружења књижевника, у организацију и реализацију буде укључена и Српска православна црквена општина Топлице – Бања Лука, јер је као мјесто гдје би била додијељена награда за најбољу пјесму пристиглу на конкурс одређен Храм Успења Пресвете Богородице у Бањој Луци, односно порта овог храма. У јулу 2024. године усаглашени су детаљи и изгласан је сам назив конкурса – Под Успењским сводом, сходно називу Храма Успења Пресвете Богородице, гдје би била одржана манифестација додјеле награде за најбољу пјесму. На конкурс Под Успењским сводом пристигло је 55 пјесама и било је тешко одлучити која ће понијети титулу најбоље. Жири, који је радио у саставу: Златко Јурић (предсједник), Миладин Берић (члан) и Игор Мијатовић (члан), донио је одлуку да у ужи избор уврсти пет пјесама, и то: Пут у Јерусалим Анђелка Анушића (Нови Сад), Нек душа прионе за папир Неде Гаврић (Бања Лука) Под Острогом Милка Грбовића (Нови Београд), Пјеснички рапорт Миленка Јевђевића (Бања Лука) и пјесму Јутро у Манастиру Ковиље Снежане Ћурчић (Ивањица). Након додатних консултација, жири је одлучио да на првом конкурсу Под Успењским сводом за најбољу духовну или патриотску пјесму прогласи Пут у Јерусалим Анђелка Анушића, који живи у Новом Саду. Договорено је да ће све пјесме бити публиковане до краја текуће календарске године у посебној збирци пјесама у штампаном и дигиталном формату. Све ове пјесме, које сам имао част да прочитам, свака строфа, сваки стих, имају велику вриједност и велику моћ да искажу најсветију Истину, која се налази у љубави, вјери, нади, духовности, храбрости, јунаштву и историји српског народа и која нас, надилазећи временске и просторне границе, премјешта, бар на трен, у Есхатон, у вјечност, сједињујући нас са Живим Богом.

Лично се трудим да кроз своје пјесме, онолико колико могу као словесна личност, допринесем промоцији идеје родољубиве и духовне поезије. Ускоро би требала изаћи из штампе моја нова збирка пјесама Први снијег у којој се, између осталих, налазе пјесме о Косову, о том дијелу страдалне, али и јуначке историје нашег народа.

Како видите улогу православне веронауке у образовању младих? Шта је по вашем мишљењу најважније у задатаку предавача веронауке?

Православна вјеронаука оплемењује васпитно-образовни систем у Републици Српској поготово оне предмете са којима је у корелацији, као што су: српски језик, историја, ликовна култура, психологија, култура религија, етика...

Она није само један од предмета, она је најстарији предмет, ако уопште можемо да је назовемо предметом, јер она је много више, будући да ученицима пружа непроцјењиве духовне смјернице за живот. Прво образовање некад се стицало по нашим средњовјековним манастирима. Свети Сава и сви средњовјековни архиепископи и патријарси српски који су га наслиједили на трону, затим: Доментијан Хиландарац, Деспот Стефан Лазаревић, монахиња Јефимија, Свети Василије Острошки, Саво Мркаљ и многи други, јесу личности које су се на тај начин описмењавале и касније одиграле велику васпитно – образовну улогу у нашем народу. Познато је да је манастир Хиландар вијековима дјеловао, и дан данас дјелује, као први српски универзитет.

Задатак сваког православног вјероучитеља је да ученике научи основама наше свете вјере, али само знање није довољно, а није ни циљ, више је као средство које служи за постизање циља. Примарни циљ је да ученици који похађају православну вјеронауку постану добри и честити људи, домаћини, родитељи, црквени и побожни вјерници, односно по ријечима патријарха Павла да буду људи у правом смислу те ријечи, да остану на стази наших светих предака.

У свом приручнику Интерактивно учење у настави Православне вјеронауке говорите о методама учења. Какве методе сматрате најуспешнијима у укључивању ученика у проучавање вере?

Да, тај приручник је штампан 2007. године, а осим тог написао сам још једно тематски сличнодјело 2018. године под насловом  Блумова таксономија у настави Православне вјеронауке, које је у суштини мој мастер рад, мало преобликован и прилагођен стандардима публиковања монографске студије. Управо интерактивне методе и облике учења сматрам најефикаснијим у настави. Циљ оваквог начина извођења наставе јесте да предавач, вјероучитељ, на један креативнији и нов начин подстакне ученике да изађу из оквира традиционалне наставе, да укључе своје стваралачке потенцијале и на тај начин допринесу квалитетнијем остваривању наставног процеса.  Ученик у наставном процесу не смије бити пасиван и на нивоу слушаоца монолога који касније само репродукује оно што је већ чуо или видио. Чак и фронтални рад, као један од најстаријих и највише осуђиваних облика рада у посљедње вријеме, може да се преобрази активирањем ученика кроз дијалошку методу, постављањем питања и потпитања приликом обраде нове наставне јединице и навођења ученика на самосталан и истраживачки рад.

У последње вријеме све више се говори о тзв. STEAM образовању као једном новом, интердисциплинарном приступу учењу који уклања традиционалне баријере које раздвајају различите дисциплине тј. предмете и интегрира их у стварна и релевантна искуства учења за ученике, омогућујући конкретну и јасну примјену наученог путем рјешавања реалних проблема. Наравно да је и овај вид образовања и извођења наставе могуће примијенити у настави Православне вјеронауке, у корелацији са осталим предметима, и већ сам то неколико пута то учинио на часовима Православне вјеронауке. Ученици су били презадовољни овим новим приступом у настави, гдје управо њихова креативност и вјештине долазе до изражаја, и надам се да ћемо и убудуће често радити на сличан начин.

Са којим изазовима се данас сусрећу млади када је реч о вери и духовности? Како им можемо помоћи да се осећају повезаним са својом вером?

Изазова је много, и лоших и добрих. Ове лоше бих назвао странпутицама које воде младу душу у пропаст. Разноразни пороци, почевши од оних најчешћих, цигарета и алкохола, па преко оних душепогубнијих, као што су дроге и остали слични опојни деривати, намећу младим људима да живот осмисле у потпуној супротности од онога што би живот требао бити, а то је живот утемељен на непролазним и правим вриједностима које нам доноси наша Света православна вјера. Осим већ наведеног,омладина често пута из знатижеље, одлучи да се прикључи некој секти или да прати и подржава неку идеологију која је популарна у одређеном моменту, као што је тренутно на свјетском нивоупопуларна активност lbtq+покрета. Нажалост, то се осјети и код нас, нарочито у средњим школама,  гдје многи заговорници тзв. родне идеологијe (gender ideology), а по дозволи највиших тијела васитно - образовног система Републике Српске, под кринком научности нуде младим људима сексуални модернизам који је неприхватљив у нашој вјери, култури и традицији. Покушавају своју пропаганду и мишљење наметнути као исправно, а свима је јасно колико је погрешно и настрано. Све то резултира тиме да се млад човјек у једном моменту осјећа изгубљено и као заробљеник, јер свако ко гријех чини роб је гријеху (Јн. 8, 34) , и налази се у безизлазниј ситуацији која га води ка депресији, чамотињи и сличним болесним стањима душе. Једини лијек је повратак Христу кроз преображај на личном нивоу, кроз покајање које је крунисано у Цркви, као заједници вјерног народа, Светом тајном причешћа. Цитираћу Христа који се обраћа онима који су повјеровали његовој ријечи: Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици. И познаћете истину, и истина ће вас ослободити. (Јн. 8, 31-32). Поставља се питање како младе вратити на прави пут, на пут вјере, како их усмјерити да не залутају? Рјешење које пружа Црква јесте долазак и активно учествовање на богослужењима, поготово у Светој Литургији и Светој тајни причешћа. Приједлози које нуди школа, како основна, тако и средња, јесте на првом мјесту похађање и изучавање Православне вјеронауке или осталих вјеронаука које званично нуди наставни план и програм. Затим, ту су многе секције у школи, умјетничке и спортске, као ваннаставне активности, у којима сваки ученик може да пронађе оно што му одговара и да оствари позитивне резултате који ће бити на понос, како њему лично, тако и школи и граду и држави у којој живи. То би био укратко мој поглед и одговор на ово питање. 

Можете ли нам рећи нешто више о вашем вокалном саставу АКАТИСТ? Како је дошло до његовог оснивања и која је његова основна мисија као музичке групе?

Угоститељска школа није ималахор све до 2022. године, јер у наставном плану и програму у овој школи не постоји предмет везан за ту врсту умјетности. Идеја да се оснује хор дошла је спонтанопред школску славу - Светог Саву2023. године. Хор   је званичнооснован 07. децембра 2022. године под именом Хор Угоститељско – трговинско - туристичке школе Бања Лука, док је назив Вокални састав АКАТИСТ установљен 03. јуна 2024. године на Светог цара Константина Великог и Свету царицу Јелену.Израз акатист је грчког поријекла ('ακάθιστος)и означава православну похвалну химну, углавном посвећену Богородици, али и другим светитељима и Светој Тројици, која се пјева и слуша стојећи.Најпознатији акатист је посвећен Пресветој Богородици, често називан Велики акатист, а настао је у Византији и сматра се ремек-дјелом византијске литургијске химнографије. 

Мисија наше вокалног састава била би порука љубави, духовности и мира кроз љепоту вокалног изражавања.  Наш састав има жељу даличним примјеромутиче на оснивање сличних хорова, састава и група у другим средњим школама бањалучке регије, а и шире.

Какве сте повратне информације добили после ваших наступа? Како публика реагује на вашу музику и поруку коју преносите?

Повратне информације, као и реакције публике на нашим наступима увијек су биле позитивне, чак изнад наших очекивања.Осим редовних наступа за школску славу Светог Саву и Дане сјећања на страдање нашег народа у Другом свјетском рату, а однедавно захваљујући проф.српског језика Нади Поњевић и за манифестацијуЋирилица-мој избор, значајно је поменути и наступе хуманитарног карактера 28. марта 2024. године у Банском двору у Бањој Луци под називом Косовска визија те наступ у Народном позоришту РС 23. марта 2025. под називом Православљем на крилима пјесме, кроз које смо прикупили новац и преко предсједника Србског Сабрања Баштионик господина Предрага Адамовића упутили нашем народу на Косову и Метохији.

У нашем репертоару примарно мјесто заузимају родољубиве пјесме о Косову и Метохији, духовне пјесме, мада имамо и пјесме које припадају неким другим жанровима и народима. Пјевамо, не само на српском, него и на руском, македонском и јеврејском језику, што је, колико примјећујем, занимљиво публици која нас слуша. Ове године крајем јуна мјесеца осмјелили смо се да снимимо спот за пјесму Косовка, коју сам давно написао и осмислио мелодију, али сада у новом издању, уз музичку пратњу, заиста прелијепо звучи. За реализацију овог спота на првом мјесту захваљујемо се господину Раденку Бубићу,  директору Фабрике обуће „Дермал Р“ из Котор Вароша, који је финансирао аудио и видео снимање. Такође, захвални смо и свима који су нам помогли у обезбјеђивању техничких средстава приликом снимања спота. Надамо се да ће бити још пјесама и спотова. Наш споти остале наше пјесме можете погледати и пратити на нашем YouTube каналу: @VOKALNI-SASTAV-AKATIST, као и на инстаграму: instagram.com/vokalni_sastav_aktist.

Како, по вашем мишљењу, музика доприноси духовном животу верника?

У православној цркви набогослужењимазаступљено је појање тј. вокално пјевање без пратње музичких инструмената. Најчешће је унисоно, једногласно, мада може да буде и вишегласно-хорско.

Саму музику и употребу музичких инструмената можемо схватити као изузетан умјетнички додатак у животу, традицији и обичајима нашег народа, који је одвајкада ријечима пјесме, стиховима, изражавао своја осјећања и духовно стање у којем се налазио, било да се ради о радости, о болу и жалости, или захвалности Богу. Некада давно у нашем народу једини музички извођачибилисународни гуслари, а пјесме су биле углавном прилагођене њиховом начину интерпретације. Времена се мијењају, па тако и начин пјевања и духовних и народних пјесама. У сваком случају, пјесме и музика су од давнина неодвојиве од духовног бића српског народа, наше културе, нашег етноса. Све је добро што је на корист и славу Божју.

Која би била ваша порука савременом човеку?

Моја порука савременом човјеку била би идентична Христовој, када Он каже људима: Не бојте се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вама даде царство (Лк. 12,32).
Много је искушења и невоља које разарају данашње савремено друштво, па и човјекову личност као саставни дио тог друштва. Ту су: ратови, пандемије, економске кризе, еколошке катастрофе и да не набрајам даље. Човјек се треба тргнути из стања немоћи и страха и испред себеимати Христа као примјер, крајњи циљ и смисао постојања. Човјек мора бити истински человјек – чело+вијек, челом усмјерен у вјечност тј. разумом усмјерен ка Богу. Свако од нас људи је непоновљив, уникатан и створен од Бога да буде икона Његова на овом свијету и да буде уз Бога у вјечности, у Царству Небеском. Када то човјек схвати, али слободно, без наметања и присиле, јер наш Бог је Љубав и Слобода и Он никога не приморава да буде уз Њега, све послије тога лакшеће прихватити и са свим недаћама лакше ће се изборити, јер биће му јасно да није сам, да је уз њега Бог.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: