детаљ слике: КРК Арт дизајн

Српска средњовијековна КУЛТУРА и ДУХОВНОСТ 

Пише: Владислав Радујковић

У претходном чланку о српској ПРА-култури и почецима хришћанства код Срба, закључили смо да су обичаји имали веома важну улогу, нагласили смо да се на простору на којем живе Срби одувијек његовала културна размјена, инкорпорација идеја и вјеровања, стапања народа и њихових особености, као и да је паганство, које се са више или мање вјештине одржавало кроз обичаје, оставило великог трага на српску културу. Хришћанске црквене структуре су се свим силама бориле, са више или мање успјеха, да смање или потпуно избришу утицај паганства. Колико су у томе успјеле, најбоље говоре остаци паганства које још увијек имамо, без обзира што се они одлично крију иза хришћанског вјеровања.

Но, поред питања: има ли паганства код нас у српској култури?, за које сматрам да наша српска култура сасвим јасно даје одговор, постоји и друго питање: да ли те паганске утицаје треба избацити по сваку цијену? Дубоко вјерујем да не треба по сваку цијену, да је то наша прошлост инкорпорирана у хришћанску вјеру, која је несумњиво темељ српске културе, иако постоје и елементи паганизма који су веома штетни и у директној су супротности са хришћанском вјером.

У овом чланку ће бити ријечи о периоду у којем су српска култура и духовност изњедриле све оно што је златним словима уписано у нашу српску историју, самим тим и културу и духовност.  Овај период, који називамо СРЕДЊОВИЈЕКОВНИМ подијелићемо, ради лакшег упоређивања, на три дијела:

1.            Преднемањићки период

2.            Немањићки период

3.            Отомански период.

ПРЕДНЕМАЊИЋКИ ПЕРИОД

У овом периоду познајемо неколико српских области/држава и неколико владарских династија. Након првобитних области, које су Срби заокружили као своје и за које су се, с више или мање успјеха, борили са Византијом, Бугарима, а касније и са Угрима, од којих издвајамо: Рашку, Дукљу, Травунију, Конавле, Захумље и Неретвљанску кнежевину, дакле простор од Јадрана на југу до Дунава на сјеверу и од Врбаса на западу до Мораве на истоку, настао је период повезвања и организовања српске државности.

Из тог периода имамо познату владарску династију Властимировића, која почиње кнезом Властимиром (831–851.), а завршава Чаславом Клонимировићем (+950.). Овај период обиљежен је борбама за територију са Бугарима и Византијом, али и унутрашњим династичким борбама, које су слабиле Србе и погодовале непријатељу у његовим претензијама на српске земље. Ова династија се понекада назива и Вишеславићи, јер назив добија од кнеза Вишеслава, старијег од Војислава, који је око 780. био кнез Србије (Рашке), али потчињене Византији. Дакле, од средине 9. до средине 10. вијека Србија је била прилично велика држава, која је обухватала Босну и Травунију. Хум, иако српска територија, била је одвојена и самостална, јер је признавала власт Бугара, под Михајлом Вишевићем, а Дукља је била под Византијом.

У периоду између 971. и 1018. Србија ће бити потчињена Византији. У њој је једно вријеме владао Јован Владимир, први српски светитељ.

У 11. вијеку створена је нова самостална српска држава – Дукља, под Стефаном Војиславом. Његов син Михајло постао је први српски краљ, а његов унук Константин Бодин, ствара прву српску аутономну црквену област – Барску надбискупију. То је и вријеме подјеле јединствене хришћанске Цркве на Источну и Западну, такозваног Великог раскола 1054., али чије посљедице нису у почетку биле толико јасне и прецизно атрикулисане ван Рима и Цариграда. Зато се утицај Рима или Цариграда није сматрао пресудним за хришћанску вјеру, све до краја 12. вијека, када разлике постају све веће и подјела Цркве на два дијела значи да ће тако остати још дуго.

Након Бодинове смрти, унутрашње кризе слабе власт, а примат у борби против Византије сада преузима Вукан, Велики жупан Рашке, тј. Србије. Доласком на власт Великог жупана Стефана Немање, унутрашње борбе у периоду између 1166. и 1168. завршавају се и почиње ново доба српске историје.

Будући да из овог периода имамо мало сачуваних историјских података и археолошких артефаката, тешко је говорити о било чему са сигурношћу. Ипак, најновија истраживања показују да је у овом периоду постојао интензиван контакт са околним царствима и државама, па се свакако, то одражавало и на културу и духовност.

Након што су света браћа Кирил и Методије саставили глагољицу, као прво словенско писмо, и тим писмом превели најважније хришћанске књиге и литературу потребну за мисионарење, њихови ученици су то писмо поједноставили и створили ново писмо, названо по Кирилу, свом учитељу – кирилица, тј. ћирилица. Постоје сачувани подаци да су се оба писма користила, мада је ипак ћирилица, као једноставнија, преузимала примат. Глагољица је задржана дуже у јужним крајевима.

У том периоду ствара се специфична језичка редакција српско-словенског језика, која се већ издваја из опште словенске језичке групе. Тако да о том период можемо говорити као о почецима конкретно српске писмености, а које можемо да пратимо по ријетким сачуваним споменицима из времена 9-11. вијека. До нас су дошли сачувани споменици писани глагољицом, као што су: Маријинско Јеванђеље (Х вијек) и неки одломци других споменика, али и ћирилицом: Темнички Натпис и Хумска Плоча (Х-XI вијек) и др. То је и период када се много преводи са грчког и латинског, али и настанка ријетких оригиналних дјела, углавном у форми житија светих и пјесама.

Ничу и прве преписивачке школе, углавном при дворовима великаша, али понегдје већ и при црквама. Осим преписаних и преведених библијских дијелова, настају и тзв. апокрифна дјела. Под тим се подразумијевају приче које имају библијску подлогу, али су измишљене и непотписане од стварног аутора или су потписиване именима неких славних личности, што је у то вријеме био обичај. И данас, у теолошкој литератури, имамо много дјела о чијим ауторима не знамо ништа, а која су потписана именима светитеља, апостола или неких других познатих историјских личности.

Најзначајније књижевно дјело преднемањићког доба је свакако „Љетопис Попа Дукљанина“ (у оригиналу: Gesta Regnum Slavorum тј. Краљевство Словена, познат и као Барски Родослов. Ово дјело настало је из три дијела, који су касније спојени у једну цјелину и преведени на латински, у ком облику је и до нас дошло, јер је оригинал изгубљен. Једна од најљепших повијести из тог дјела јесте она чувена о Владимиру (Светом Јовану Владимиру) и Косари, о чијој се љубави и љепоти и данас приповиједа. Претпоставља се да је дјело настало крајем 12. вијека.

Утицај Византије, али и Запада све је већи. Западни утицај је нарочито видљив у јужним дијеловима, у Дукљи, данашњој Боки. Иако шира трговина између држава још није на оном нивоу на којем ће тек бити на крају феудализма, дипломатске посјете, духовне/црквене посјете и заједничка саслуживања, али и ратови - утичу на културну размјену. Малобројне цркве из тог периода осликане су фрескама, по узору на византијске, а граде се и друге грађевине, сакралног типа. До нас су дошли тек фрагменти тих умјетничких дјела. Неке од најстаријих цркава из тог времена су катедрала св. Трифуна у Котору и црква св. Петра и Павла у Старом Расу.

Обичаји, народне ношње, музика, израда предмета за свакодневну употребу, градња цркава итд. све то се развија у временима мира у оквиру самосталних српских земаља и добија свој карактер, који ће од 13. вијека да се тек развије у пуној снази. На жалост, чести ратови, а нарочито период у којем Византија преузима власт над дијеловима или цјелином српских земаља и средином 12. вијека спроводи уништавање српске културе и хеленизацију балканског полуострва – учинили су да до нас мало тога дође из периода преднемањићке Србије. Али, чињеница да се већ прва генерација Немањића служи обимном литературом на свом језику, спроводи културну реформу и учвршћивање православља у оквиру српског језика, српске духовне музике и кроз српске стилове у архитектури, говори нам да на крају овог периода има много тога што се већ убраја у високу и добро организовану српску културу.

НЕМАЊИЋКИ ПЕРИОД

Када је 1166. г. Немања постао Велики Жупан Рашке, побиједивши у династичким превирањима свог старијег брата Тихомира, настао је период српске историје којег називамо Немањићким. Немања, родоначелник династије која ће остати упамћена као „света лоза Немањина“ и најпознатија владарска династија српске историје, промијенио је ток историје на Балкану и покренуо точак српске историје према њеним најславнијим данима. Немања је наслиједник раније лозе српских жупана, мада у веома замршеном и магловитом родослову, а неки сматрају и да поријекло води од Бодина – првог српског краља.

Иако у почетку само као византијски вазал цара Манојла I Комнина, по његовој смрти, а у насталом опадању Византије, Немања од 1183. обједињује све српске територије и ствара прву српску уједињену државу, коју ће његови династички насљедници стално проширивати. По узору на Византију, свом имену придодаје назив Стефан, што у преводу значи: владар. Тај назив, као и небеског заштитника Светог Георгија, својим именима и владавини придодају и сви владари лозе Немањићи.

Његови синови Стефан и Растко, остају забиљежени златним словима у српској историји - први као први крунисани краљ Срба – Првовјенчани од 1217., а други као Свети Сава - први архиепископ аутокефалне (самосталне) Српске Православне Цркве од 1219.

Сви осим претпоследњег из лозе Немањића, проглашени су за светитеље. Претпоследњи из те лозе, Стефан Душан Немањић, створио је прво (и једино) српско царство 1345. г., а које је трајало до 1371. за вријеме његовог сина Уроша (Нејаког). Са Урошем Нејаким завршава се период династије Немањића. Али и наставља да траје по побочној линији кроз Лазаревиће и Бранковиће. О овом периоду ћемо говорити све до Косовске битке 1389. и доласку Турака Османлија.

О историји немањићког периода могло би се говорити много и дуго. Али, овај кратки пролаз кроз период од уједињења до пропасти српске средњовијековне државе сасвим је довољан да се нагласи да је то најважнији историјски период за српску културу и духовност. Све што данас сматрамо да је историјски контекст српске културе и духовности, темељи се на овом периоду, без обзира како и колико су временски периоди иза овог сакатила и убијала српску културу и духовност. У овом периоду настала су најљепша дјела наше материјалне културе, али и духовности, који трају до данас.

Као што смо већ рекли о крају претходног периода, Свети Сава и његов брат Стефан Првовјенчани, позивају се на већ стару српску културу, али и државност. Нарочито када се обраћају папи Хонорију III, тражећи круну, а том приликом се позивају на стару српску краљевску историју. Папа ће послати круну преко својих легата и Стефан ће постати и званично краљ, али се у црквеном смислу Србија ипак окреће Истоку. У том смислу је Сава одиграо велику улогу.

Саву Немањића, много познатијег у српском народу као Светог Саву, многи писци упоређују са Мојсијем. Баш као што је Мојсије у пустињи увидио да ће његов народ увијек остати лутајућа група људи, без стварне везе између њих као уређене заједнице, уколико их не буде повезивао закон, те тако настаје Мојсијев Закона којег Јевреји поштују и до данас – и Сава пише Крмчију, односно законик који Србе тог времена уздиже у сам врх културних народа. Његово Законоправило (или Номоканон, тј. Крмчија) јесте збирка црквених и свјетовних закона, које је Сава користио из византијских извора, али маестрално прилагодио друштвеном контексту Србије.

Србија са својом неприкосновеном краљевском влашћу, самосталном (аутокефалном) Црквом и Законоправилом сврстава се у ред најбоље организованих и културно најузвишенијих држава тог времена.

Србија се сада шири између три мора, градски живот је подигнут на највиши степен развоја тог доба, а индустрија, рударство и мануфактура напредовали су више него икада у историји. Са уређеним правним системом, Србија има све услове да постане богата и добро уређена држава, по највишим стандардима тог доба. Самим тим, култура и духовност добијај свој нарочит замах.

Не само Жича, као сједиште српске архиепископије, него и све већи број манастира и цркава, као што су Ђурђеви Ступови, Хиландар, Бањска, Студеница, Милешева, Пећка Патријаршија, Сопоћани, а касније и Дечани, Грачаница, Раваница, Љубостиња итд. стоје и до данас као најдивнији споменици српске културе. И не само као архитектонски бисери, већ и више њихове фреске, иконе, сакрална умјетност, школе и болнице при њима, преписивачке радионице и све оно што постаје центар народне духовности и културе.

Српска музика, како духовна, тако још више и народна, постају једна од одлика средњовијековне Србије. Музичари сада уживају краљевску заштиту и покровитељство, а градске четврти добијају своје културне особености у односу на себарске (народне). Духовна музика, настала на темељу византијске музике, сада у споју са народном музиком, ствара невјероватан спој и аутентичну српску духовну музику. Вјерује се да је народна музика, као и велики број нових музичких инструмената, уведених у употребу код Срба у овом периоду, била највећа утјеха у каснијем периоду, под Отоманском влашћу. Из овог периода имамо сачуване нотне записе чувених композитора и извођача духовне музике: Кир Стефан Србин(крај XIV – почетак XV вијека), Исаија Србин(XV вијек), Никола Србин (XV вијек). На жалост, дворска и народна музика, коју су изводили „свиралници“ или „праскалници“, није се записивала, или бар до нас нису дошли сачувани записи.

У овом периоду настаје и једна новина код Срба – аутентична српска ликовна умјетност. У том смислу, Црква је његовала фрескопис и иконографију, а многе од наших средњовијековних фресака и икона и данас се налазе на листи UNESKO–а. Има ли некога ко није чуо за Бијелог Анђела из манастира Милешеве или студеничко Распеће?Српски живописци, осим хагиографских портрета, раде невјероватне портрете ктитора манастира и цркава, па и данас можемо да видимо реалистичан изглед тих историјских личности, без обзира на особености и законитости византијске сакралне умјетности, на чијим темељима настају аутентична српска умјетничка дјела. На жалост, немамо имена тих чувених српских сликара, јер су то углавном били монаси, а они се, из скромности, нису потписивали. Тек, понегдје, освануо би понеки запис, као нпр. Зоограф Михајло и Евитхије, у Руденици Зоограф Теодор, док се у Раваници потписао неки сликар Константин.

Већ поменути српски манастири и градске четврти, постају духовни расадници, али и центри за производњу предмета за свакодневну употребу. Неки од тих центара нарочито постају познати по својим производима од непроцјењиве умјетничке вриједности, као што су радионице за израду накита и предмета за сакралну употребу (као нпр. кадионице, окови за иконе, путири и дискоси итд.). Студеница постаје највећи центар златарства, Пирот за израду ћилима и керамике, Ђаковица за грнчарију итд. Ови производи сада красе многе српске домове, све је више оних који себи могу да приуште предмете навишег умјетничког домета, а ти исти предмети, за оне којима су још увијек недоступни, постају умјетнички узори и обрасци за стварање предмета за свакодневну употребу.

Развој рударства у Србији погодује огромном економском развоју, али и досељавању многих радника из страних држава. Свако од њих долази са својом особеном културом и навикама, које сада обогаћују српску културу. Срби тог периода радо прихватају другачије и уклапају их у своје, па тако настају нове аутентичне културне и духовне вриједности. За неке од символа на српским народним ношњама историчари сматрају да су дошли из најудаљенијих крајева тадашњег свијета, као нпр. лав, који се често користи као символ у нашим народним рукотворинама, а којег повезују са Персијом, па чак и Индијом.

У архитектури средњовијековних српских манастира и храмова, запажа се јединствен спој и настанак нових аутентичних стилова. Најбољи умјетници и архитекте долазе са Истока, из Византије, која се хвали монументалним грађевинама византијског стила, али и Запада, гдје већ преовладавају стилови романике и готике. У додиру са српским потребама, настају нови стилови: рашки и српско-византијски (вардарски). Али не само због специфичног положаја Србије, него и због историјских околности, као што је разарање Цариграда и освајање великог дијела Византије од стране Латина (1204.) или најезда Монгола која досеже све до Србије – Србија постаје оаза и центар православне духовности и културе. Многи умјетници, са свих страна, налазе уточиште у немањићкој Србији, која и буквално постаје центар културе и умјетности тадашњег свијета.

О књижевности тог периода се не може много тога рећи, јер је то било вријеме преписивања и превођења широког обима теолошке литературе, а мало књижевности свјетовног карактера. Ипак, под утицајем минијатурног сликарства, књиге су све богатије, садржајније и скупље опремљене, захваљујући копистима, илуминаторима и златарима, који из далматинских градова и Дубровника долазе у Србију да стварају права умјетничка дјела примјењене умјетности. Једна од најважнијих књига, која је дошла до нас, јесте Мирославово Јеванђеље. Настало у 12. вијеку, као специјална поруџбина Немањиног брата Мирослава, кнеза Хумског, ожењеног сестром Кулина Бана, а за манастир Св. Петра на Лиму (у близини Бијелог Поља). Текст овог Јеванђелистара, богато је украшен са преко 300 стилизованих минијатура и иницијала. Данас се чува у Београду, а уз Вуканово Јеванђеље, настарије су сачуване писане књиге код нас, писане ћириличним писмом.

Уздизањем српског краљевства на степен царства, освајањем већег дијела балканске Византије и уздизањем српске архиепископије на степен патријаршије, започело је једно ново поглавље у српској историји, Али, то поглавље трајало је кратко, јер смрћу цара Душана, царство се брзо распада, као што каже Његош: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство!“

Идеја цара Душана била је да преузме не само културну и духовну улогу коју је имала Византија у источном дијелу Европе, а која је сада притиснута унутрашњим трзавицама и отоманском агресијом, него и улогу тзв. Капетана хришћанства, неке врсте источног крсташког вође за борбу против Турака и утицаја ислама. Турци Османлије ушли су у коалицију са једним од претендената на византијски престо, Јованом Кантакузином, и захваљујући њему већ су се усталили на европској страни Дарданела и ту стварали своју базу за даље напредовање ка Западу.

Од уговора са папом и идеје проглашења за Капетана хришћанства није било ништа, а и Душан је умро 1355. г. у својој пуној снази. Вјерује се да је отрован. А многи су, у то вријеме, вјеровали да је то била Божија казна, јер је патријарх цариградски Калист анатемисао цара и првог српског патријарха Јоаникија, због тога што су без његовог благослова уздигли српску архиепископију на ранг патријаршије. Ова анатема је скинута тек за вријеме кнеза Лазара. Након Душана, на престо долази његов син Урош.

Овај кратки период српског царства и цара Душана, остаће упамћен по много чему, али највише по Законику Цара Душана. Овај правни зборник, донијет је у Скопљу 21. маја 1349. г. Законик је инкорпорирао највећи дио Номоканона Светог Саве, али је био донесен на основу специфичности новог царства и свог времена. Оно што је занимљиво у овом Законику, јесте да је на самом почетку укидао сваку могућност робовласничког система и односа према људима, дајући аутоматску слободу сваком робу који ступи на тло српског царства.

Еминентни историчари и правници новог времена слажу се да је Душанов Законик најколосалнији правни кодекс тог времена у Европи, као и најпознатији и најзначајнији писани историјски извор и правни документ о епохи владавине Стефана Душана. Он представља оригинално дјело српске правне науке, писан на српском језику, а које је оставило дубок траг у животу нашег народа. Оригинал није сачуван, али је до нас стигло 24 преписа овог закона, из времена од 14. до 19. вијека. У Народном музеју у Београду чува се тзв. Призренски препис Душановог законика настао у 15. вијеку.

Последњи владар из династије Немањића био је Стефан Урош V, син цара Душана, звани Урош Нејаки. Као сушта супротност свом оцу, Урош није успијевао да снагом свог ауторитета сачува јединство царства. Он постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу био је његов стриц, цар Симеон-Синиша, Душанов полубрат. Он је одвојио Тесалију и Епир, тако да се царство подијелило на два дијела: Урошево и Симеоново. У Урошевом дијелу, а то је стара Србија, он власт дијели са Мрњавчевићима. Очекивало се да ће Уроша, пошто није имао дјеце, наслједити Марко Мрњавчевић, у српским епским пјесмама познатији као Краљевић Марко.

Међутим, Маричка битка 1371. г. промијенила је све. Битка с Турцима, у којој су Срби потучени и потпуно разбијени, иза које умире и цар Урош, означена је као „почетак краја“, а крај је Косовска битка 1389. г. иза које Срби постају вазали нове царевине. Између ове двије битке траје непрестана унутрашња борба између „великаша“ и сва српска култура, умјетност, књижевност, духовност итд. уступају пред крвавим борбама српских феудалних велепосједника и отимачини што већег залогаја посрнулог царства. Између њих се, али као ујединитељ, издваја кнез Лазар Хребељановић, чији је отац Прибац био логотет на двору Душана, а и сам Лазар је провео много година служећи оба цара. Оженио се Милицом, кћерком војводе Вратка, потомка Вукана Немањића, те народ у њему види насљедника угасле лозе Немањића.

Он је имао највише поштовања од осталих српских феудалних властодржаца, па се ставио на чело уједињене српске војске која ће на Косову Пољу изаћи пред Турке. Та битка је, можда, и најважнија тачка око које ће се, у временима које долазе, обавијати српска духовна борба за очување своје традиције и културе.

ОТОМАНСКИ ПЕРИОД

Након Косовске битке 1389. г., која није изгубљена, али је представљала „Пирову побједу“, Србија остаје без огромног броја мушке популације. Период који је услиједио, јесте борба за очување макар дијела српске државности и слободе, све до пада Смедерева 1459. и пропасти српске деспотовине. У том периоду, између Косовске битке и пада Смедерева, српску Деспотовину водио је Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, а након његове изненадне смрти, преузима Ђурађ Бранковић и његови насљедници.

Лазаревићи и Бранковићи оставили су дубок траг у српској историји, а нарочито у култури. Милица, супруга кнеза Лазара и мајка Стефанова, писала је поезију. Из њених повеља које су сачуване, а осим дипломатско-правног језика који је уобичајен, Милица додаје и топлу књижевну ноту и молитву. Јефимијина похвала кнезу Лазару и до данас представља једну од најзначајнијих пјесничких творевина средовијековне књижевности, а као вез позлаћеном жицом на црвеном платну – висок умјетнички домет.

Стефан Лазаревићбиоје велики покровитељ умјетности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избјеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије.Он сам био је писац, а његово најзначајније дјело је „Слово љубве” које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог Деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Филозоф и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка дјелатносту у Ресавској преписивачкој школиу манастиру Манасија, Деспотовој задужбини.

Подизањем манастира Манасије, тј. Ресаве, започиње моравски стил градње цркава, један од три карактеристична српска стила у сакралној архитектури. Овај стил ће се његовати до коначног пада српске деспотовине и периода у којем нема више српске државности. Међутим, у овом периоду није цвјетала само црквена архитектура. Значајан је узлет на пољуфортификационе архитектуре. Захваљујући отварању све више рудника и преради руда, ниче велики број градова и развија се богата трговина. Из тог периода Београд први пут постаје српска престоница, а његов утицај расте захваљујући трговинским путевима између Угарске и остатка Балкана, нарочито са Дубровником и градовима Далмације.

Поред преписивачке активности у Ресави, Ресавска правописна школа представља трећи тип правописа српске редакције словенског језика, који је био у употребисве до 18. вијека. Стефан Лазаревић окупио је и пружио уточиште образованим људима, не само из српске Деспотовине, већ и из околних области и земаља. Ту се развија жива дјелатност на пољу превођења нових дијела са грчког језика, поправљању постојећих превода и њиховом преписивању. Тако је створен нови српски правопис у којем се писање враћа свом старом облику, за шта су као узори послужили српски зетско-хумски, бугарски и грчки правопис.

За вријеме Деспота Стефана, у Србији се појављују идеје које су значајан наговјештај хуманизма и ренесансе у српској култури.Константин Философ, Стефанов биограф, нешто касније написао јеСказаније о писменех – као  правописно-граматички трактат и нека врста првог значајног покушаја формулисања и сређивања, па и нормирања правила већ конституисаног ресавског правописа.

Након што је српска Деспотовина престала да постоји и Турци коначно завладали цијелом територијом на којој су живјели Срби, настаје ново доба, како за српску историју, тако и више за српску културу и духовност. Карактеристика овог времена је да нема више српске феудалне господе, да је сав народ сведен на рају, а само патријарх, добија улогу Милет-баше, тј. народног вође у оквиру отоманског царства. Тако у овом периоду једино црква има снагу и могућност да буде стожер свог народа. Истовремено, то значи и да репресије због устанака или било каквог ремећења турског закона, иду према црквама и манастирима, односно да ће бити срушени, паљени или пљачкани као одмазда за ремећење мира и закона.

Раји није дозвољено образовање, па се писменост чува једино при манастирима и међу монаштвом и свештеницима, а и међу њима нису сви имали привилегију писмености. Тиме Отоманско царство покушава да рају сведе на пуке платише пореза, којима није дозвољено да мисле и воде политику, а све то - да не би дизали устанке и буне и реметили наметнути ред који су Турци организовали у поробљеним областима.

Међутим, несаломиви народни дух у овом периоду изњедио је један невјероватан културни узлет кроз епску народну пјесму. Пјесме тзв. Косовског циклуса и Косовски Завјет, постају духовни стожер око којег ће се у наредним вијековима савити сва српска култура и духовност.

У епским пјесмама пјесник-гуслар враћа се Косовској битци, или времену између Маричке и Косовске битке, и тражи узроке пропасти српског царства. Он додјељује неким историјским личностима митску снагу, моћ и атрибуте, а другима додјељује улогу издајника којег и Бог и род кажњавају. Тако кнез Лазар постаје цар Лазо, иако он никада није имао ту улогу; Марко Краљевић постаје митска фигура великог броја пјесама, носилац невјероватних моћи и херојских подвига, иако Марко Мрњавчевић, као историјска личност, нема никакве везе са Марком из пјесама, а чак је и турски вазал; Вук Бранковић постаје издајник, само зато што је преживио Косовску битку и народ га не убраја у хероје који су листом своје животе оставили на Косову Пољу. Милош Обилић, за којег историја није сасвим сигурна да ли је заиста постојао под тим именом, херој је који убија цара Мурата. Браћа Југовићи, Топлица Милан и други, а касније и Сибињанин Јанко (Јан Хуњади, угарски племић) опјевани су као јунаци којима је ријетко ко раван. Болани Дојчинпостаје отјелотворена жудња за осветом угњетених и понижених, јер не може да умре док постоји крвник као Усо Арапин. Змај Огњени Вук (Вук Гргуревић Бранковић) добија змајевиту снагу и крила у огњеном сну потлаченог народа о освети и побједи. Он дијели мегдане са највећим турским јунацима: Ђерзелез Алијом и Порчом од Авале.

Међутим, евидентно је и да кроз епске пјесме проговара паганизам, који у периоду пропасти српске државе и нестанку закона који би га притискао, слободно диже главу и налази своје удобно мјесто у народним епским пјесмама. Стара паганска вјеровања, бајке, потиснути обичаји и култови, сада се јављају кроз епске пјесме, гдје најчешће гуслар ни не зна више зашто узима одређене стилске фигуре, али су оне ту и он посеже за њима, уклапајући их у причу, попут изгубљених, па поновно нађених драгоцјености.

Кроз многе пјесме овог периода можемо да препознамо елементе старих паганских вјеровања, као нпр. да се уз великаша, какву важну личност, сахрањују и предмети, животиње, па чак и најближи сродници. Овај обичај, који се већ хиљадама година не спроводи, или се спроводи у некој ублаженој варијанти, сада израња из народног сјећања и улази у пјесму. Тако Марко Краљевић убија свог Шарца, не само да не би допао непријатељу, него зато што се очекује да у загробном животу настави да служи свом господару. У многим пјесмама се над гробом јунака забија мач, копље или шта друго што је припадало мртвом власнику, а сам гуслар више није сигуран зашто, иако то ставља у стих и пјесму.

Листа паганских вјеровања која се могу наћи у нашим епским пјесмама је предугачка и требало би да буде засебна тема. Сматрам да је на овом мјесту довољно нагласити оно што смо на самом почетку констатовали – да се паганизам показао веома виталним у оквирима српске културе, јер је способан да мијења свој облик како би увијек нашао свој пут опстанка испод хришћанског покривача.   

Што се тиче неисцрпне теме наших епских пјесама, треба нагласити да су оне настајале, чувале се и развијале све вријеме трајања отоманске окупације, као врста народног отпора и тихог бунта. Или одушка у мукама окупације. Тако постоје разни циклуси епских пјесама, од којих Косовски, као преткосовски, косовски и посткосовски јесу најзначајнији, али постоје и циклуси хајдучких и ускочких пјесама, као и каснији циклуси о борбама за ослобођење од Турака у Србији и Црној Гори.

Исто је и са народном музиком. С тим, што сада народна музика у себе абсорбује и елементе блискоисточног звука, којег на веома занимљив начин комбинује са традиционалним мелодијама. Занимљива и чињеница да Срби, сасвим слободно, користе у својим народним напјевима музичке елементе турког освајача, али који су Османлијама били забрањени, јер по исламу, представљају духовни музички израз, који се не смије користити у сврхе забаве. Та забрана се не односи на не-муслимане.

Из епских пјесама произишао је специфичан српски мит, легенда или духовни извор из којег је настаоКосовски Завјет, као централно мјесто и извориште националног духа и националних духовних вриједности. Косовски Завјет је, не само у вријеме отоманске окупације, него и након ослобођења, па и кроз остале борбе за српску државност и све до данашњег дана, остао надахнуће и идеја водиља српског народа, његових умјетника, књижевника, мислиоца, духовника и философа.

Укратко, дан пред Косовску битку, сама битка и дан послије битке јесу централни догађај из којег се црпи толико тога, да је немогуће на овом мјесту набројти све детаље које чине Косовски Завјет. Кнежева Вечера дан пред битку (као символ Тајне Вечере) и етика којом се воде главни актери приче, причешће војске пред битку (као символ св. Литургије), Лазарева дилема којем ће се привољети царству (као символ св. Тајне исповијести), понашање јунака током битке (као символ иделизованих хришћанина), упад Обилића у турски чадор и убијање Мурата (као символ убијања зла, по мотивима иконе Св. Георгија), Лазарево понашање пред егзекуцију (као символ кротке Христове молитве у Гестиманском врту, пред одлазак на Голготу), издаја Вука Бранковића (као Јудина издаја), Косовка дјевојка и оплакивање погинулих јунака (као символ Мироносица) – јесу слике дубоке хришћанске етике и моралног надахнућа повезаног за појмом Светосавља – као аутохтоног српског израза православне хришћанске вјере.

У средишту тог завјета стоји библијски термин, попут Старог или Новог Завјета, чиме Косовски Завјет представља библијско опредјељење српског народа и стварање свог савеза са Богом и између себе, као што је то некада чинио Израиљ, а нарочито у Мојсијевом опроштајном говору пред улазак у Свету земљу[1]. Тај говор и завјет (тестамент, уговор) којег тим путем народ склапа с Богом и између себе, темељ је Косовског завјета.

Након оваког темеља, долазе Христове ријечи из Новог Завјета: Ово је крв моја Новог Завјета, која се вас и за многе пролијева, ради опроштења гријехова!

Овако постављен темељ јесте библијски завез Бога и људи, а обесправљени и понижени српски народ овај завјет и овакво опредјељење види у својој митологизованој историји Косовског боја:  Свјесна жртва и пролијевање крви за исправну ствар, након чврсте одлуке да се не приклони земаљском, него Небеском Царству, стајања иза своје одлуке, без обзира на цијену, мучеништво и херојство као завјетна жртва, која је изнад земаљских добара, милосрђе кроз видање рана и заштиту рањених и обесправљених, и дубока вјера да ће Бог бити праведан осветник и оборити моћне непријатеље и ослободити свој народ, само ако му остане вијеран. Јер је Богу могуће оно што је људима немогуће!

Иако је термин Светосавље новијег датума, морамо нагласити да је у народној култури и духовности већ у овом периоду успомена на Саву Немањића и његов значај за српски народ и његову Цркву, нарочито наглашена и одржавана као жар на огњишту. Светом Сави се приписују такође митске особине, а многи топографски термини везују се за Саву, као нпр. Савина Вода, Савина Стопа итд. У тим епским претеривањима и митологизацији, Свети Сава постаје нешто као Српски Христос, иако нигдје не изостаје јасно разграничење коме то служи Свети Сава.

У сваком случају, Косовски Завјет и Светосавље постају зацементирани етички међаши српског народа у периоду робовања под Трцима. Касније, када се српски народ буде ослобађао од ропства и стварао своју државу, ови етички међаши ће остати у народу као културни обрасци, мада ће народне елите више или мање да се отклањају од тих идеала.

Треба нагласити да је у овом тзв. отоманском периоду било великих репресија Турака према обесправљеном српском народу, нарочито његовој култури, али да је било и краткотрајних периода у којима је српски народ могао да одахне. Насилно одвођење српске дјеце у јањичаре, тув. Данак у крви или девширма, многе је мајке и породице завио у црно, али је у једном тренутку изњедрио и Мехмед пашу Соколовића, Србина који је био Велики Везир отоманског царства (1506-1579). Рођен као Бајица Ненадић из села Соколовићи код Рудог, одведен је са 15 година у јањичаре. Као Велики Везир, служио је 3 султана и фактички управљао царством. Захваљујући њему, укинута српска патријаршија поново је обновљена 1557. г. а патријарх је постао Макарије Секоловић, брат Бајицин, тј. Мехмедов.

Та обновљена српска патријаршија била је већа од оне из времена цара Душана и обухватала је и дијелове Угарске, Босне, Далмације и данашње Румуније.  

У току овог периода десила се Велика Сеоба Срба 1690. године, под пећким патријархом Арсенијем III Црнојевићем, званим Чарнојевић. Узрок овој сеоби био је неуспјешан покушај аустријске војске да освоји Косово и дијелове Македоније, у рату који је Србима дао наду, а која се окренула у велико разочарење и репресију Турака. Цар Леополд I је 21. августа 1690. издао повељу Србима да могу да се населе на аустријској територији, у Банату, Срему и Славонији. Друга Сеоба Срба десила се под патријархом Арсенијем IVЈовановићем Шакабентом 1740. г., а на опустјеле српске крајеве у Србији насељавали су се Арбанаси.

Једна група Срба је тада отишла у Русију, гдје су се населили на територијама које је Руска Федерација ових дана анкетирала од Украјине – Луганск и Доњецк стварајући државу Славеносербија, као и Нову Сербију у данашњој Кировоградској области. Тамошњи Срби су се, усљед сличног језика и сличне културе, релативно брзо асимилирали с Русима и изгубили везу са својим народом.  

На жалост, намјера Срба да се неко вријеме тамо задрже, па да се врате назад, претворила се у стални боравак на туђој земљи, све док те крајеве нису претворили у своје, много касније. Сремски Карловци и Сентандреја постају српски културни и духовни центри.

У додиру са католичком аустријском и мађарском културом, Срби се труде свим силама да задрже своју. Ипак, утицај барока полако улази у српску културу и духовност, те у тим крајевима Срби сада граде другачије цркве, облаче се другачије, тј. своје народне ношње прилагођавају моди своје околине. И духовна музика добија своју специфичности под утицајем барока, а много касније ће Ненад Барачки записати ту музику и ставити је у ноте, под називом „Карловачки напев“.

Занимљиво је да је Срби у Банату, Срему и Славонији његују музику уз жичане инструменте, тамбурице, које су донијели са собом из Старе Србије, али облик и штим тих инструмената полако се усаглашава са инструментима крајева гдје сада живе. И сама музика постаје спој старе српске музике из Старе Србије и мелодијских облика народа са којима живе заједно.

У иконографији тог времена напушта се стари византијски стил и барокне иконе преузимају примат. То није била само жеља и намјера Срба, него и честа промјена тзв. „Привилегија“ које су добијали од хабскбуршких царева, па и наредбе и уцјене којима су Срби били изложени, као граничари и крајишници овог царства.

Ипак, обичаји српског народа, они који се тичу личних, домаћих начина на који Срби чувају своју културу, остају прилично нетакнути и одржавају везу са својом једнокрвном браћом преко Дунава и Саве. О томе је, у својој биографији, писао и велики српски научник Михајло Пупин, који поријекло води управо из ових крајева данашње Војводине, из мјеста Идвора.

---

[1]Чуј, Израиљу! Ти данас прелазиш преко Јордана да уђеш и наслиједиш народе веће и јаче од себе, градове велике и ограђене до неба. Знај, дакле, данас да је Господ Бог твој, Који иде пред тобом, огањ који спаљује. Он ће их истријебити и Он ће их оборити пред тобом, и изгнаћеш их и истријебити брзо, као што ти је казаоГоспод.Кад их Господ Бог твој отјера испред тебе, немој да кажеш у срцу свом: За правду моју уведе ме Господ у ову земљу да је насијледим; јер Господ тјера оне народе испред тебе за неваљалство њихово!Не идеш за правду своју ни за чистоту срца свог да наслиједиш ту земљу; него за неваљалство тих народа Господ Бог твој отјера их испред тебе и да одржи ријеч за коју се заклео оцима твојим, Авраму, Исаку и Јакову.

Знај, дакле, да ти Господ Бог твој не даје те добре земље за правду твоју да је наслиједиш, јер си тврдоврат народ.Памти и не заборави како си гњевио Господа Бога свог у пустињи; од оног дана кад изиђосте из земље мисирске, па докле дођосте на ово мјесто, непокорни бијасте Господу.

Гле, износим данас пред вас благослов и проклетство: благослов, ако узаслушате заповијести Господа Бога свог, које вам ја данас заповиједам, а проклетство, ако не узаслушате заповијести Господа Бога свог, него сиђете с пута, који вам ја данас заповиједам, те пођете за другим боговима, којих не познајете.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: