детаљ слике: КРК Арт дизајн

УСПОМЕНЕ СЕ НЕ ПРЕДАЈУ

У нашој кући почела је фрка када је на вестима објављен позив да грађани земље Србије предају, без икаквих последица, нелегализовано оружје. Не памтим да се о оружју причало откад је са овог света отишао очев деда, отац ове моје баке. Заправо, он никада није био деда. Он је за све унуке и праунуке био ђед Стојан. Е, тај ђед Стојан „љути Крајишник”, био је ловац, као и сви мушкарци у породици  Самарџија. Причали су нам да је бакин брат ишао у лов чим је напунио 15 година живота. Пушка је била скоро већа од њега.

Сећам се ђедових ловачких прича о упуцаном срндаћу огромних рогова, о чопору дивљих свиња на које су набасали једне суботе још поспани и да су их једва савладали. Причао је ђед да је у својој кући, која му је одузета у Крајини, имао на зидовима препарираног фазана, рогове срндаћа, сову, препелицу. Као у природњачком музеју.

Е, тај ђед ловац донео је са собом у време „Олује” две ловачке пушке и наравно, пиштољ, „дуга деветка“, додавао је ћале ђедовој причи.

Замишљам ћалета, првог унука, прво па мушко, шта је све истрпео. А када се родио, ђед и његови пајтоси ловци славили су и пуцали целу ноћ. Све је то слушао безброј пута од своје мајке, ове моје баке. Једна пушка је била са снајпером.

Донео је прибор за чишћење, двоглед и оно што је мене увек копкало: кожни опасач са патронама све у ред. Тај прађед, прадеда, био је за нас појам, као лик из бајке. Имао је пса истарског птичара Арна и гонича Рекса. Када је кретао у лов, пси су улазили у кола, нови новцати Форд боје злата и седали: Арно на место сувозача, а Рекс иза њега... Мош` си мислити, говорила је старамајка, бакина мајка.

Ђеда одавно нема, али су пушке остале у његовом стану па их је ћале склонио код нас. Онда је неко морао да то препише на себе. Ћале је то одбио, али, тетка је у знак поштовања према ђеду ишла на обуку и положила ловачки испит и узела пушку као успомену. Ми деца смо се љутили на оца јер је он мушки наследник и на његово кукавичко држање по питању оружја. Код њега није било дилеме.

Ћале је предао и ђедов пиштољ да не би плаћао порез, али ја знам да је то само да ишчисти кућу од опасности по нас децу. Истина, мене је све то много привлачило.

– Ти, ћале, као да немаш капи крајишке крви – кажем сматрајући да је он као мушки наследник требало да уради оно што је урадила тетка Невенка.

– А ти имаш? – упитнички ме је погледао отац.

Брат и ја смо рекли да ми имамо крајишке крви и да хоћемо да будемо ловци.

– Увек ви пуцате из свег наоружања, знам ја вас – рече отац заједљиво.

– Само да почнем да радим, купићу пушку и ићи ћу на позната ловишта диљем лепе земље Србије – додаје брат – и даље, на Кипар, Олимп.

Отац његовога друга био је овог пролећа на Кипру са нашим ловачким друштвом...

Овај позив да се преда нелегализовано оружје дошао је као из ведра неба. Повод је заправо невероватан злочин малолетника који је употребио очев пиштољ у својој школи. Ти његови пуцњи уздрмали су цео свет и опомена су за сва времена. Малац је поремећен, али и свет у коме живимо, то је бар јасно.

Што се тиче нашег случаја, бака треба да одлучи. Може ли се растати са успоменама и породичним наоружањем.

Сећам се како нам је пред спавање причале ловачке приче свога оца са пуно љубави. Причала је да зна да растави на делове и поново састави и пиштољ и пушку. Зато је бака у нашим очима била страва, нека врста хероја, као нека друга бака од оне која пече колаче и меси резанце.

Сада је бака имала на души негде у кући склоњену пушку, која није пренета ни на кога и зато нелегална. Прво је потекла расправа између мајке и сина, овог нашег ћалета који неће ни за живу главу у томе да учествује. Бака је рекла да је неће предати и ником дати, да памти када је њен отац за њу дао 1500 марака и да је то било и остало право богатство.

– Уосталом, то ми је успомена. Све сам остало изгубила, остало горе у Крајини да се звери легу. Е, ово не дам никоме – рекла је бака баш узнемирена и одлучна у намери.

Било ми је мило да чујем када бака каже да не предаје и продаје успомене. Тога последњег дана јуна и последњег дана спровођења акције предавања оружја, позвала ме је бака и рекла:

– Да ли имаш времена да ме одвезеш у центар?

Знам да има обзира према мојим обавезама.

– Хоћу, направићу паузу...

Нисам јој рекао да сам у страшној фрци.

– А куда идеш? – питам успут.

– Па, да предам пушку мога тате – рече и лаганим кораком се спусти степеницама у подрумске просторије. У кући је владала тишина, што је права реткост под овим кровом.

Док возим по врелом дану тачно у подне по невероватној гужви, испод ока посматрам бакицу. Некако се смањила на седишту. На крилу јој лежи пушка у зеленој сомотској футроли. Мислим шта сада види бакић док пролазимо кроз градску гужву, које шуме, ливаде свога детињства и изгубљеног завичаја. Баш ме дрма ова ситуација, али не покрећем разговор. Нека још који минут влада над справом, која је њена злата вредна успомена.

Када кренемо према милицији, узимам од баке светло оружје и прихватим је испод руке. Привуче лактом моју руку према себи, треба јој ослонац. Носећи тако по пола разглављену пушку, осећао сам да ми нека снага и силина надолази. Када бих могао да зауставим ову предају, али, мирно и тихо улазимо у зграду полицијске управе.

У реду је већ стајало неколико људи с оружјем у футролама или умотаног у платно. Неки су држали омање најлон кесе, вероватно су имали пиштоље. Службеници у униформи узимали су податке од пристиглих и успут одговарали на питања. Некако, напета ситуација. Прикључио сам се у тај ред у коме није било много разговора. Бака је села на слободну столицу. Онда неко поче да прича да му је то од покојног оца остало. Сви климају главом и капирам да је свака пушка  имала своју светлу породичну историју и да су сви емотивно везани за тај магични предмет који припада породици.

Онда је по позиву у канцеларију ушла бака. Како је текао разговор не знам, али након петнаестак минута изашла је уплакана, са марамицом у руци, црвеног носа, као да је била на сахрани. Прилазим јој па и мени грунуше сузе, јер добро памтим да је рекла да не тргује са успоменама и да јој је баш тешко то што сада ради.

– Немојте, госпођо, смирите се, много шта смо изгубили и преболели – каже човек у пругастој мајици, који малопре рече да је из Призрена.

Тако смо ставили тачку на породично оружје. А ко зна да ли бих ја и био добар ловац. Пошто пазим да не станем на мравињак, веровати је да бих обрукао старог ђеда, љутог Крајишника. Као и мој ћале, који није повукао по мајчиној линији већ по очевој.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: