детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕВИДЉИВО, СВЕДОK ПРИСУТНОСТИ ДУШЕ

Илија Шаула

Невидљиво, а присутно, то није оксиморон, већ срж постојања. Све оно што не додирујемо руком, не видимо оком, а ипак осећамо, мислимо, верујемо, сањамо, то је простор у којем стварност престаје да буде збир података, а постаје услов могућности да се свет препозна трећим оком.

У том невидљивом слоју битка живе идеје пре него што добију облик, емоције пре него што их призовемо, слутње које нас држе будним, снови који хоће да нас уче. То је простор између  оног што јесте и што би могло бити, између оног што опажамо и оног што нас обликује.

У савременом свету, где се дигитално и реално преплићу, невидљиво је и даље присутно попримајући својство трансформације.  Алгоритми су у стању да управљају нашим свакодневним изборима, али шта управља нашим тишинама, мекшим делом бића?

Док кликови на друштвеним мрежама бележе присутност, одсуство често проговара као критика површног мишљења. То су оне тишине између два одговора, тренуци у којима неизговорено одзвања гласније од реченог. Празнина није пуко одсуство, она је простор потенцијала, сусрет с невидљивим. Станка пре изговорене речи носи тежину промишљања, унутрашње борбе, можда чак и позив на искреност. Као и поглед који није ухваћен камером? То је искра аутентичности, која измиче алгоритму, невидљиво, сведочење присутности душе. У ери инстант комуникације, неухваћени тренуци постају најаутентичнији знакови постојања. Одсуство је често отпор или тихо одбијање да се буде забележен, класификован, преведен у метаподатке. У тој тишини, човек се не мери по учесталости својих кликова, већ по снази поседовања властите личности.

Филозофија нас учи да стварност није оно што јесте, већ оно што може бити. У том смислу, могућност није слабија од чињенице, она нас позива. Дакле, невидљиво је позив ка унутрашњем, ка дијалогу с оним што не можемо дефинисати, али можемо осећати.

Као када у детињству замишљамо свет иза врата која никада нисмо отворили. Та врата воде ка световима које ствара имагинација, а не опажање. У том чину, човек постаје више од посматрача, постаје саучесник стварања.

Невидљиво нас прати као сенка смисла, без могућности да га откријемо, али у прилици да га оживимо. Могућност је у том случају отворена божја рука, спремна да прими нашу причу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: