|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НА ГОДИШЊИЦУ
Послије баба-Зоркине смрти вријеме је некако брзо пролазило. Марија је имала много обавеза, јер је мајци у свему помагала, а и учења је било све више, због њене жеље да има што боље оцјене у школи. У свему томе некако је заборавила на писма, а била су и склоњена на скровито мјесто.Како се од бакине родбине нико није појавио, комшије и остали мјештани, договорише се да прије годишњице уреде гроб и поставе скроман споменик. Мајстор из села који се бавио тим послом рече да ће он од себе дати материјал, а да му неколико мјештана помогне у раду.Тако и урадише. Људски и сложно. На дан годишњице, жене донесоше храну која се служи у тим приликама, као и све остало. Дошао је и попа Бранислав, јер је бака била крштена душа.Стојећи крај гроба, Марија је била сигурна да их бака однекуд гледа и жели да им исприча неку причу, али ону коју никад нису чули. Тако загледана у плочу, прекривену мноштвом букетића баштенског и пољског цвијећа, одлучи да ће, чим дође кући, потражити пакетић и отворити га.- Бако, дошло је вријеме. Било је како си жељела. Чекала сам, можда и предуго, али знам да се не љутиш због тога. Данас ћу почети...- Идемо ли, Марија?! Вријеме је да кренемо.- Идем, мама. Само да пољубим крст. Иако је била нестрпљива, Марија је ипак сачекала вече. Чинило јој се да само у тишини може открити оно што је мислила да је у тим писмима. Одложи машну, разви папир и угледа писма која су, упркос времену које је протекло око њих, изгледала као да су јуче стигла. Изненади се кад откри да су сва писма послата из Београда, али без адресе пошиљаоца.- Види ово! Па то нису “авионска писма”! Погледа колико их има и сложи их по редослиједу, онако како су и стизала.- Вечерас ћу прочитати само прво. Остала полако, како будем имала времена. Ово које је стигло последње, а чини ми се и да је највеће, као да је писано на неколико листова, оставићу за крај, као посљедње писмо. „Мајко, кад би само знала с колико бола у души пишем ово писмо. Прошло је много година откад се нисмо видјели, али сазнање да си жива, и надам се здрава, једина је топлота у пустоши и хладноћи у којој се налазим. Опрости што ти се нисам раније јавио. Позивам Бога за свједока да нисам могао. Али, жив сам. И не губим наду да ћу доживјети да те видим и загрлим, знаш, онако, као кад сам долазио из Београда. Тад сам још био дијете, па ми је раздвојеност од тебе била тешка, претешка. Кад сам знао да ћу за важне празнике или за распуст ићи кући, нисам ни јео ни спавао од узбуђења. А кад дођем на нашу капију, па те угледам у дворишту, није било срећнијег дјетета на цијелом свијету. У твом загрљају, осјетио бих све драге мирисе из раног дјетињства. Помијешао би се ту мирис тек помуженог топлог млијека, тек печеног хљеба, и разних ванилица. Често сам пожелио да тај загрљај, и ја у њему, вјечно потрајемо.Колико год дана, или недјеља, да сам остајао код тебе, све је то брзо пролазило и било мало према потреби коју сам имао за твојом близином, топлином наше куће и љепотом нашег села.Док сам, као дијете, а касније и као одраслији био у Београду, увијек су ме гријала чекања тих одлазака кући и лакше сам могао подносити тугу. Али ово сад, као и многе године које су прошле од нашег последњег виђења, за Божић '41. г. није, и не може бити живот...Опрости! Распричах се, а не питах како си? Има ли дјеце у комшилуку, као што је било кад сам ја био мали, а ти нам причала приче кад год си имала времена. Нађи, мајко, времена, и причај им приче, јер то, и сјећање на родно огњиште, никада и нико им неће моћи одузети, баш онако, као што мене неће никада напустити нада да ћемо се видјети, и чврсто загрлити. Воли те твој једини син. “Висконсин; 1962.године. Без датума. Без мјеста гдје је писано. Без имена у потпису. Као да је писало дијете, а опет руком зрелог човјека.- И боље је, бако, што га ниси прочитала. Све из њега већ је постојало и живјело у твом срцу. А нашла си и времена за дјецу из комшилука, као и за приче и за колаче.
|
