О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НА ГОДИШЊИЦУ

Ружица Кљајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


НА  ГОДИШЊИЦУ


 
Послије баба-Зоркине смрти вријеме је некако брзо пролазило. Марија је имала много обавеза, јер је мајци у свему помагала, а и учења је било све више, због њене жеље да има што боље оцјене у школи. У свему томе некако је заборавила на писма, а била су и склоњена на скровито мјесто.
Како се од бакине родбине нико није појавио, комшије и остали мјештани, договорише се да прије годишњице уреде гроб и поставе скроман споменик. Мајстор из села који се бавио тим послом рече да ће он од себе дати материјал, а да му неколико мјештана помогне у раду.
Тако и урадише. Људски и сложно. На дан годишњице, жене донесоше храну која се служи у тим приликама, као и све остало. Дошао је и попа Бранислав, јер је бака била крштена душа.
Стојећи крај гроба, Марија је била сигурна да их бака однекуд гледа и жели да им исприча неку причу, али ону коју никад нису чули. Тако загледана у плочу, прекривену мноштвом букетића баштенског и пољског цвијећа, одлучи да ће, чим дође кући, потражити пакетић и отворити га.
- Бако, дошло је вријеме. Било је како си жељела. Чекала сам, можда и предуго, али знам да се не љутиш због тога. Данас ћу почети...
- Идемо ли, Марија?! Вријеме је да кренемо.
- Идем, мама. Само да пољубим крст.
   
Иако је била нестрпљива, Марија је ипак сачекала вече. Чинило јој се да само у тишини може открити оно што је мислила да је у тим писмима. Одложи машну, разви папир и угледа писма која су, упркос времену које је протекло око њих, изгледала као да су јуче стигла. Изненади се кад откри да су сва писма послата из Београда, али без адресе пошиљаоца.
- Види ово! Па то нису “авионска писма”!
Погледа колико их има и сложи их по редослиједу, онако како су и стизала.
- Вечерас ћу прочитати само прво. Остала полако, како будем имала времена. Ово које је стигло последње, а  чини ми се и да је највеће, као да је писано на неколико листова, оставићу за крај, као посљедње писмо.
 
„Мајко,
 
кад би само знала с колико бола у души пишем ово писмо. Прошло је много година откад се нисмо видјели, али сазнање да си жива, и надам се здрава, једина је топлота у пустоши и хладноћи у којој се налазим. Опрости што ти се нисам раније јавио. Позивам Бога за свједока да нисам могао. Али, жив сам. И не губим наду да ћу доживјети да те видим и загрлим, знаш, онако, као кад сам долазио из Београда. Тад сам још био дијете, па ми је раздвојеност од тебе била тешка, претешка. Кад сам знао да ћу за важне празнике или за распуст ићи кући, нисам ни јео ни спавао од узбуђења. А кад дођем на нашу капију, па те угледам у дворишту, није било срећнијег дјетета на цијелом свијету. У твом загрљају, осјетио бих све драге мирисе из раног дјетињства. Помијешао би се ту мирис тек помуженог топлог млијека, тек печеног хљеба, и разних ванилица. Често сам пожелио да тај загрљај, и ја у њему, вјечно потрајемо.
Колико год дана, или недјеља, да сам остајао код тебе, све је то брзо пролазило и било мало према потреби коју сам имао за твојом близином, топлином наше куће и љепотом нашег села.
Док сам, као дијете, а касније и  као одраслији био у Београду, увијек су ме гријала чекања тих одлазака кући и лакше сам могао подносити тугу. Али ово сад, као и многе године које су прошле од нашег последњег виђења, за Божић '41. г. није, и не може бити живот...
Опрости! Распричах се, а не питах како си? Има ли дјеце у комшилуку, као што је било кад сам ја био мали, а ти нам причала приче кад год си имала времена. Нађи, мајко, времена, и причај им приче, јер то, и сјећање на родно огњиште, никада и нико им неће моћи одузети, баш онако, као што мене неће никада напустити нада да ћемо се видјети, и чврсто загрлити.
               Воли те твој једини син.
Висконсин; 1962.године.  
   
Без датума. Без мјеста гдје је писано. Без имена у потпису. Као да је писало дијете, а опет руком зрелог човјека.
-  И боље је, бако, што га ниси прочитала. Све из њега већ је постојало и живјело у твом срцу. А нашла си и времена за дјецу из комшилука, као и за приче и  за колаче.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"