детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГРАД КОЈИ ЈЕ ИЗГУБИО СЕЋАЊЕ

 Мај је и свићу заредом кишна јутра. Тренутна временска прогноза савршено ми одговара, јер се убијам учењем. Пријемни је за месец дана, а мени је остало још четвртина градива да прођем, две области, да бих онда све још једном прешао. Уз то, чека ме полагање матуре, па матурско вече, редовни изласци са девојком. Невероватно, али истинито.

Генерално, иде ми добро, задовољан сам урађеним, мада западам у проблеме. Засићен сам. Тригонометријске једначине су ми се попеле на главу. Да ми је била ова памет, устајаобих и редовно пратио онлајн предавања. На вези сам са другарима, решавамо проблеме заједно па лакше превазилазимо ову  муку у којој смо се нашли.

Сада ми пада на памет моја професорка српског језика, како нас је молећивим гласом упућивала да читање релаксира човека, да читањем хранимо свој его јер ето то радимо за себе, јер поштујемо себе, и тако некако је баш лепо то објашњавала. Зато сам узео да мало прелистам Дервиша, кога сам вешто заобишао у време обраде.

Проверавала ме је мајка, али, ја сам се провукао са првих 50 страница. Нисам имао времена за то. Ево сада, дижем се ујутро и уместо да седам за компјутер, ја отварам овај роман о дервишу и умирању и у полулежећем положају читам и оловком подвлачим текст, лагано јер то је књига из комплета сабраних Мешиних дела.

Овде је, мајке ми, свака реченица за памћење и подвлачење. Писац страва. Како пише! А која опсервација живота, лако је причати о смрти која се догађа другима, али када, брале, закуца на твоја врата, то је онда друга песма.

Сада бих читао цео дан, не могу да верујем откуда то интересовање. Кријем се од укућана, јер сада су заиста прече друге ствари.

Да бих се овога јутра раздрмао, скокнуо сам у продавницу и купио панел плочу коју ћу окачити изнад радног стола и на коју ћу качити формуле и мотивационе максиме. Имао сам слушалице у ушима и у ходнику нисам ни чуо да је бака присутна, тек упита ме шта то носим и ја јој рекох, вадим таблу из овеће кесе и показујем.

– Баш је то добро, где си купио?

– У Рафлес ситију

– Па где је та продавница? Нисам никада чула.

– У самом центру, одмах иза суда а испред општине, на оном великом платоу, она робна кућа.

Ту стоји Робна кућа Београд већ 50 година колико ја знам, изнад ње Златна ружа, а насупрот Златне руже – Центротекстил, рече бака онако баш изненађена.

– Бре, бако, немам појма, ја сам сада био у кинеској робној кући, не сећам се шта је ту било пре – кажем и мислим како су ме родитељи вукли за руке по свим продавницама да ми купе патике или шта већ.

Као да сам дирнуо у осињак, у неко болно место које баку јако боли, отпоче тирада на мене, који стојим онако с панел таблом и кишобраном насред ходника.

– Спусти то, молим те и уђи – рече и отварајући врата своје дневне собе.

– Седни, Петре, да ти само три реченице кажем – рече баш некако љутито. Познат ми тај поглед који те заустави у свим намерама.

Знао сам одмах да ће сада да следи поучна беседа, монолог, али, боље ми је да то мало сада истрпим него да се баки замерим. Ипак сам ја „добар момак и из добре куће!” (То ми дрве непрестано).

Седим сада заваљен на троседу док бака отпочиње сасвим, сасвим смирено (бар тако изгледа, просветари су извежбани да стишавају своја осећања, иначе би нас ђаке подавили током наших малверзација...).

– Петре, ми смо у граду имали четири велике робне куће: РК Београд, која је била на тргу испред Скупштине града, на два спрата. Ту су биле најлепше италијанске ципеле и ташне, а покретним степеницама смо се спуштали у велику, прекрасну самопослугу, у којој је било и птичијег млека. Ту је било прашке шунке, француских сирева, рибе по жељи, квалитетна пића... Само да пожелиш.

Изнад ове зграде суда, ако и њу нису изнајмили Кинезима, била је лепа Златна ружа, обложена венчaнским каменом златосмеђе боје, унутра продавница Златара Мајданпек. Да си ти то видео тај накит, које огрлице, медаљони, прстење са каменом, шта пожелиш, продавнице одела Беко, Каменско, Клуз, Први мај...

Насупрот ње, са друге стране улице улазило се у Центротекстил и када уђеш са десне стране мермерним степеништем пењало се на два спрата. Ту је била највећа продавница метраже. Ту су радиле госпође које су биле школоване за свој посао, културне, љубазно се опходиле са купцима, знале до детаља састав материјалима, саветовале су купце, помагале при избору. Како су оне одвијале оне ролне на којима је била греж свила или шантунг свила, сомотски материјали, плиш у свим бојама, све природни материјали, наше фабрике чије име можеш да изговориш без проблема и чији називи нешто значе: колекција Мирјана Марић, Рашица, Сана, Рудник, Мура, Први мај, Вартекс, Клуз, Беко, Коштана, то не можеш да замислиш... Каже да је имала американ картицу и да је тако лакше трошила , а секирација око плаћања ју је стигла после месец дана.

Прича бака, уздише, држи руку на срцу јер јој вероватно убрзано лупа при том присећању на златно доба Перикла њене некадашње земље.

Мислим сто на сат како баку да утешим. Видим да су то тешке ране на њеној души, па кажем:

– Бако, а да ми попијемо једну кафицу, да се договоримо када ћемо да одемо да купимо сако што си ми обећала као поклон за 18. рођендан.

Био је то прави погодак. Док стављам шећер у кафу, јер бака одбија све горчине овог света, предлажем да идемо у Плазу, тамо су све познате фирме и највећи избор.

Знам како је мојој мајци говорила да свој новац троши на лепом месту и са задовољством и разлогом.

Испијамо кафу, као да није било оне малопређашње расправе. Мени гори под ногама, али, брале, мора се бити пристојан.

Док качим панел-таблу на зид изнад радног стола, мислим како је изгледала радња у којој сам је купио; нико ме није услужио; узео сам, платио код мале слатке Кинескиње, која је иста као све остале Кинескиње. И то је то. Tabula rasa.

Да не буде фабула раса,окачио сам максиму:

Свет у коме живимо, први је видео Тесла!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: