|
|
|
ВРАТИМО ГЛАС СВЕТУ КОЈИ ГА ГУБИ  | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Вратимо глас свету који га губи
Илија Шаула
У времену које слави површност, где се свет мери брзином прегледа и виралношћу садржаја, остаје једно тихо питање које пробија буку: да ли још увек постоји простор за мисао? За слободу? За истину која се не продаје на распродаји пажње?Слобода говора, данас номинално загарантована, често се судара с невидљивим препрекама; алгоритмима, сензационализмом и друштвеним притисцима. Између права да се каже и моћи да се чује, све је већи јаз. Медији, некоћ бастион истине, све чешће изгледају као корпоративне експозитуре, заробљене између налогодаваца и уредничке бојазности. А независни гласови, и даље присутни, бораве на маргини дигиталне галаксије, тамо где ветар истине дува, али не допире далеко.Књига, та стара сабља духа, још се носи у биткама, али често рањена. Дело које је некад мењало свет сада се мора уклапати у популизам и полице бестселера, пратити алгоритме „доброг наслова“ и читати се под неонским светлом савремених трендова. Па ипак, уметност не умире: преобликује се. Открива пукотине у систему и кроз њих пише. Књижевност још увек покушава да буде огањ, а не рефлектор! Филозофија, та древна уметност питања, данас је често непозвана гошћа. Нема рекламу. Нема ефекат. А ипак, кад свет клизи у хаос, она једина нуди оријентир. Не нуди спас, али учи како да мислимо. А то је већ отпор. У сваком човеку који се пита “зашто?”, филозофија траје.Политика, некад арена државника, све више личи на позорницу менаџера-скоројевића. Људи без визије, али са агендом; без идеала, али с ПР тимом. Уместо да воде друштво, они се укрцавају у брод звани „dives fieri“ и броде докле иде. А афере? Оне више нису изузеци, већ облик комуникације, као и завере. Ипак, нада није угашена. Технологија, иако двосекли мач, може бити и савезник. Транспарентност, образовање, колективно знање, све то може постати ново оружје грађанске свести. Све док су људи спремни да гледају испод површине.У свему овоме, можда најважније је сачувати оно људско, способност да поставимо право питање, и смелост да трагамо за одговором. Да стварамо уметност која не прави компромисе. Да говоримо и када нас не слушају. Да чувамо мисао као ватру у прозеблој ноћи.Јер свет се мож(е)да мења, али потреба за истином, правдом и смислом није никада била већа. И докле год има људи који се питају “да ли може другачије?”, дотле ће трајати борба за свет који мисли, осећа и говори слободно.
Аутор колумне је главни и одговорни уредник часописа за књижевност и теорију Књижевни ЕСНАФ
|
