|
|
|
 | Емина Мукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Моја прва соба
Ја сам плод. Сићушан свемир који расте под мајчиним срцем, у мојој првој собици. Моје очи још не виде, али осјећам. И чујем. И знам. У овој тами, гдје нисам ни дијете ни сан, почиње моја прича, испреплетена с њеном причом моје мајке Азре, студентице у Лондону, у згради што мирише на старе књиге, влагу и дане у којим студенти касне на предавања.Моја мајка је црвенокоса, али не онако како пјесници замишљају ватру. Њена коса је смијех у боји, наранџаста побуна против сивила које је обавијало наше студентске дане у тмурном Лондону. Док су друге жене биле озбиљне, углађене и повучене, Азра је корачала као да испод коже носи тамбурицу и кафу у исто вријеме.Јутро. Хладни лондонски тротоари.Азра, трудна, вуче ранац на рамену, једном руком носи врећицу из „Tesca“, другом телефон. Вјетар јој тјера косу с лица док разговара:– Не, мама, добро сам.– Не, нећу купити витамине из апотеке, прескупи су. Узет ћу фолну киселину.– Да, сама сам. Емир је још у Сарајеву.– Не, није дошао. Рекао је да има неке обавезе.Азра је одувијек знала да у Емиру неће имати партнера, већ терет у облику мушкарца. Вољела га је. Мој отац, Емир, није био зао. Није био насилан. Није био ни гласан. Био је тишина која боли – ни тиха подршка, већ пасивни проматрач властитог живота.Азра сједи у соби, испод покривача.Скyпе позив. На екрану Емир – необријан, у поткошуљи, иза њега стари ормари и угашени ТВ.– Звали су ме из амбасаде. Треба ми потпис за боравишну. Не могу без тебе.– Пошаљи. Потписат ћу. Не разумијем се ја у то.– Наравно да се не разумијеш. Никад се ниси ни трудио.– Опет драматизираш. Трудна си, све ти је сад… увећано.– Вољела бих да макар једном нешто увећаш ти. Па да се укључиш у овај живот. Али не брини. Нећу ти сметати. Одлучио си бити само декорација.Отац је био распршен, и врло често неприсутан – као да му је тијело ту а дух негдје далеко. Његово одсуство, чак и када је био ту, била је најдубља врста празнине. Ја сам га звао сјенком која хода поред лавице. А мајка? Она је била ватра која не тражи дозволу да гори.Мајка је била дијете из махале, одрасла у Сарајеву, гдје се знало кад се клања, кад се учи, кад се шути. И то није било лоше – барем не у потпуности. У Лондону је упознала студенте из Саудијске Арабије, Емирата, Катара. Била је ту и Марта из Пољске, Тибор из Мађарске, Јурај из Словеније. Сви сличних коријена. Арапе није вољела – огрнути брендираним мантилима, долазили су с возачима који су их чекали у луксузним аутомобилима. Њихова одјећа није била вулгарна, али коментари јесу, зли и прикривени. Али онда је срела њих – Иранце. Фарах, Реза, Дарја… Студенти из Техерана, Шираза, Исфахана. Цитирали су Хафиза у кафићима.Универзитетски кафић.На столу чај од кардамома, стара књига о перзијској поезији. За столом сједе Фарах, Реза и Азра. Реза започиње конверзацију:– Наша је Сораја отишла из Ирана, исплакала сузе у Европи, писала књиге … Али шта је постигла осим суза?– Постигла је то да остане жена која није пристала на мање од поштовања.– Али била је принцеза. Могла је имати све. Љубав шаха, раскош. Могла је шутјети, поред њега.– Зато има тужне очи – јер није хтјела да шути. Шах је изабрао трон, а не њу. Љубав је изгубила битку с политиком. Није проблем што је отишла. Проблем је што су сви очекивали да остане – да се жртвује јер је жена. Али њено мјесто је тамо гдје је поштују – а не тамо гдје је украсе дијамантима, па баце кад више није политички привлачна. Тужне очи Сораје нису слабост. Оне су огледало жена које су морале да се насмијеше и кад им се срце распада.– Можда је твоја Сораја храбрија него што смо ми то хтјели признати…– Не “моја”, већ ваша. Ви сте је изгубили. Ми је сада гледамо очима поштовања. И учимо од ње шта значи достојанство кад све друго пропадне.Моја мајка није само храбра – она је разиграна. Чак и сада, трудна, уморна и ненаспавана. Има обичај да изговори оно што други само помисле. И још то чини с осмијехом који би разоружао и најхладнијег професора.Универзитетска учионица.Књиге. Мирис старог папира. Професор хода испред плоче с примјерком Мрс Даллоwаy у руци.– Дакле, Kлариса Даллоwаy је продукт своје класе – затворена у салонски свијет повластица, скрива се изаповршне пристојности и организације забава како би избјегла егзистенцијалну празнину.– С поштовањем, професоре, али мислим да је та интерпретација површна. Цлариса није само симбол класе – она је женска фигура отпора, комплексна и контрадикторна. Њена шутња није пасивност, већ форма унутарњег отпора.– Отпор? По чему то закључујете? Њене акције су прилично тривијалне. Планира забаву, размишља о цвијећу… – То што не дјелује конвенционално, не значи да не дјелује дубоко. Присјетимо се: “She felt what a leap of her heart - it was like being hit by a wave.” Волф ту даје емоционални врхунац без морализирања. Kларисина носталгија није за прошлим временима , већ за слободом осјећања коју није смјела имати.“- „Занимљиво. Но није ли то читање обојено савременим погледима? Wоолф је писала у контексту пост-едвардијанске Енглеске.“- „Управо зато је револуционарна. Користи ток свијести да покаже оно што друштво не види. Кларисина хетеронормативна удаја није тријумф, већ компромис. Она пита: - Did it matter that she must inevitably cease completely? – то није мелодрама, то је питање властитог нестанка под теретом очекивања.“Студенти шапућу и осмјехују се. Дарја је поносна на своју пријатељицу Босанку док Саудијац Хамад промрмља пакосно а Фарах га прекину.- „Трудна је, а расправља о феминистичкој теорији. Ко би рекао“. - „Зато што може. Јер није само тијело – већ ум који куца двоструко. Азра игнориши га, Волф би била поносна на тебе“. Касна је ноћ. Стигли смо из библиотеке. Мајчина рука милује трбух, мене. И ја милујем мајку мекано, изнутра.- Мама… јеси ту?- Јесам, љубави. Увијек сам ту. Стигли смо до седмог мјесеца.- Знам да си уморна. Чујем те како учиш до касно, како ти срце убрза јер мислиш да нећеш стићи све.- Некад се и сама питам хоћу ли моћи. Хоћеш ли ми замјерити што још нисам готова с књигама, што понекад заспим над књигама умјесто да причам с тобом.- Нећу. Само… осјетим твоје мисли, твоје бриге. И твоју снагу. Знаш ли колико си храбра?- А знаш ли ти колико си ми потребан? Ти си моје „зашто“ кад ми све изгледа претешко.- И ти си моје „зато“ – зато ћу расти, зато ћу чекати, зато ћу вољети чим први пут отворим очи.- Понекад ми кажу да сам премлада, да није вријеме. А ја само мислим – да си ти моје вријеме. Да си дошао кад сам требала схватити шта значи љубав без граница.Осјећам како мајка понекад сумња у себе, иако то не каже наглас. Њене мисли су тихе, али гласне мени – увијек се пита да ли је довољно добра, да ли ће успјети, да ли сам ја сигуран уз њу. А ја знам, моја мајка је стијена која се савија, али не пуца.Вечерас док припрема презентацију о књижевним мотивима женске аутономије у 19. стољећу, стала је, ухватила се за сто и задрхтала. Соба је била тиха, али ја осјећам панику у сваком удаху. И не могу вриштати. Не могау тражити помоћ. Тек сам плод, заробљен између свијета и мајке. Али знао сам: нешто је погрешно. Нешто је јако, јако погрешно. Хитна помоћ дошла је прекасно за удобност, али довољно рано за живот. Еклампсија. Ријеч коју је мајка први пут чује у операционој сали.- Морамо је хитно породити. У питању је живот – и мајке и бебе.У овој операционој сали , свјетла су превише бијела да би пружила утјеху, мајка гледа према плафону и тихо прошапта:- Не сада. Не још. Он још није спреман.- Ниси ни ти мама. Али живот нема обзира за распореде. Бијела соба. На кревету – празнина у лику мајке. Сестра износи замотани смотуљак из собе.Ја сам био плод са двојним идентитетом: оним биолошким, и оним академским. Јер сам од првог даха растао уз приче, уз учење, уз неправду – и уз жену која се трудила да буде све оно што се од ње очекује. Ја сам остао само плод у својој првој и јединој икад собици. Али сјећање на мене није ишчезло.
|