детаљ слике: КРК Арт дизајн

Моја прва соба

Ја сам плод. Сићушан свемир који расте под мајчиним срцем, у мојој првој собици. Моје очи још не виде, али осјећам. И чујем. И знам. У овој тами, гдје нисам ни дијете ни сан, почиње моја прича, испреплетена с њеном причом моје мајке Азре, студентице у Лондону, у згради што мирише на старе књиге, влагу и дане у којим студенти касне на предавања.

Моја мајка је црвенокоса, али не онако како пјесници замишљају ватру. Њена коса је смијех у боји, наранџаста побуна против сивила које је обавијало наше студентске дане у тмурном Лондону. Док су друге жене биле озбиљне, углађене и повучене, Азра је корачала као да испод коже носи тамбурицу и кафу у исто вријеме.

Јутро. Хладни лондонски тротоари.

Азра, трудна, вуче ранац на рамену, једном руком носи врећицу из „Tesca“, другом телефон. Вјетар јој тјера косу с лица док разговара:

– Не, мама, добро сам.

– Не, нећу купити витамине из апотеке, прескупи су. Узет ћу фолну киселину.

– Да, сама сам. Емир је још у Сарајеву.

– Не, није дошао. Рекао је да има неке обавезе.

Азра је одувијек знала да у Емиру неће имати партнера, већ терет у облику мушкарца. Вољела га је. Мој отац, Емир, није био зао. Није био насилан. Није био ни гласан. Био је тишина која боли – ни тиха подршка, већ пасивни проматрач властитог живота.

Азра сједи у соби, испод покривача.

Скyпе позив. На екрану Емир – необријан, у поткошуљи, иза њега стари ормари и угашени ТВ.

– Звали су ме из амбасаде. Треба ми потпис за боравишну. Не могу без тебе.

– Пошаљи. Потписат ћу. Не разумијем се ја у то.

– Наравно да се не разумијеш. Никад се ниси ни трудио.

– Опет драматизираш. Трудна си, све ти је сад… увећано.

– Вољела бих да макар једном нешто увећаш ти. Па да се укључиш у овај живот. Али не брини. Нећу ти сметати. Одлучио си бити само декорација.

Отац је био распршен, и врло често неприсутан – као да му је тијело ту а дух негдје далеко. Његово одсуство, чак и када је био ту, била је најдубља врста празнине. Ја сам га звао сјенком која хода поред лавице. А мајка? Она је била ватра која не тражи дозволу да гори.

Мајка је била дијете из махале, одрасла у Сарајеву, гдје се знало кад се клања, кад се учи, кад се шути. И то није било лоше – барем не у потпуности. У Лондону је упознала студенте из Саудијске Арабије, Емирата, Катара. Била је ту и Марта из Пољске, Тибор из Мађарске, Јурај из Словеније. Сви сличних коријена. Арапе није вољела – огрнути брендираним мантилима, долазили су с возачима који су их чекали у луксузним аутомобилима. Њихова одјећа није била вулгарна, али коментари јесу, зли и прикривени. Али онда је срела њих – Иранце. Фарах, Реза, Дарја… Студенти из Техерана, Шираза, Исфахана. Цитирали су Хафиза у кафићима.

Универзитетски кафић.

На столу чај од кардамома, стара књига о перзијској поезији. За столом сједе Фарах, Реза и Азра. Реза започиње конверзацију:

– Наша је Сораја отишла из Ирана, исплакала сузе у Европи, писала књиге … Али шта је постигла осим суза?

– Постигла је то да остане жена која није пристала на мање од поштовања.

– Али била је принцеза. Могла је имати све. Љубав шаха, раскош. Могла је шутјети, поред њега.

– Зато има тужне очи – јер није хтјела да шути. Шах је изабрао трон, а не њу. Љубав је изгубила битку с политиком. Није проблем што је отишла. Проблем је што су сви очекивали да остане – да се жртвује јер је жена. Али њено мјесто је тамо гдје је поштују – а не тамо гдје је украсе дијамантима, па баце кад више није политички привлачна. Тужне очи Сораје нису слабост. Оне су огледало жена које су морале да се насмијеше и кад им се срце распада.

– Можда је твоја Сораја храбрија него што смо ми то хтјели признати…

– Не “моја”, већ ваша. Ви сте је изгубили. Ми је сада гледамо очима поштовања. И учимо од ње шта значи достојанство кад све друго пропадне.

Моја мајка није само храбра – она је разиграна. Чак и сада, трудна, уморна и ненаспавана. Има обичај да изговори оно што други само помисле. И још то чини с осмијехом који би разоружао и најхладнијег професора.

Универзитетска учионица.

Књиге. Мирис старог папира. Професор хода испред плоче с примјерком Мрс Даллоwаy у руци.

– Дакле, Kлариса Даллоwаy је продукт своје класе – затворена у салонски свијет повластица, скрива се иза

површне пристојности и организације забава како би избјегла егзистенцијалну празнину.

– С поштовањем, професоре, али мислим да је та интерпретација површна. Цлариса није само симбол класе – она је женска фигура отпора, комплексна и контрадикторна. Њена шутња није пасивност, већ форма унутарњег отпора.

– Отпор? По чему то закључујете? Њене акције су прилично тривијалне. Планира забаву, размишља о цвијећу…

       – То што не дјелује конвенционално, не значи да не дјелује дубоко. Присјетимо се: “She felt what a leap of her heart - it was like being hit by a wave.” Волф ту даје емоционални врхунац без морализирања. Kларисина носталгија није за прошлим временима , већ за слободом осјећања коју није смјела имати.“

-       „Занимљиво. Но није ли то читање обојено савременим погледима? Wоолф је писала у контексту пост-едвардијанске Енглеске.“

-       „Управо зато је револуционарна. Користи ток свијести да покаже оно што друштво не види. Кларисина хетеронормативна удаја није тријумф, већ компромис. Она пита: - Did it matter that she must inevitably cease completely? – то није мелодрама, то је питање властитог нестанка под теретом очекивања.“

Студенти шапућу и осмјехују се. Дарја је поносна на своју пријатељицу Босанку док Саудијац Хамад  промрмља пакосно а Фарах га прекину.

-       „Трудна је, а расправља о феминистичкој теорији. Ко би рекао“.

-       „Зато што може. Јер није само тијело – већ ум који куца двоструко. Азра игнориши га, Волф би била поносна на тебе“.

Касна је ноћ. Стигли смо из библиотеке. Мајчина рука милује трбух, мене. И ја милујем мајку мекано, изнутра.

-       Мама… јеси ту?

-       Јесам, љубави. Увијек сам ту. Стигли смо до седмог мјесеца.

-       Знам да си уморна. Чујем те како учиш до касно, како ти срце убрза јер мислиш да нећеш стићи све.

-       Некад се и сама питам хоћу ли моћи. Хоћеш ли ми замјерити што још нисам готова с књигама, што понекад заспим над књигама умјесто да причам с тобом.

-       Нећу. Само… осјетим твоје мисли, твоје бриге. И твоју снагу. Знаш ли колико си храбра?

-       А знаш ли ти колико си ми потребан? Ти си моје „зашто“ кад ми све изгледа претешко.

-       И ти си моје „зато“ – зато ћу расти, зато ћу чекати, зато ћу вољети чим први пут отворим очи.

-       Понекад ми кажу да сам премлада, да није вријеме. А ја само мислим – да си ти моје вријеме. Да си дошао кад сам требала схватити шта значи љубав без граница.

Осјећам како мајка понекад сумња у себе, иако то не каже наглас. Њене мисли су тихе, али гласне мени – увијек се пита да ли је довољно добра, да ли ће успјети, да ли сам ја сигуран уз њу. А ја знам, моја мајка је стијена која се савија, али не пуца.

Вечерас док припрема презентацију о књижевним мотивима женске аутономије у 19. стољећу, стала је, ухватила се за сто и задрхтала. Соба је била тиха, али ја осјећам панику у сваком удаху. И не могу вриштати. Не могау тражити помоћ. Тек сам  плод, заробљен између свијета и мајке. Али знао сам: нешто је погрешно. Нешто је јако, јако погрешно. Хитна помоћ дошла је прекасно за удобност, али довољно рано за живот. Еклампсија. Ријеч коју је мајка први пут чује у операционој сали.

-        Морамо је хитно породити. У питању је живот – и мајке и бебе.

У овој операционој сали , свјетла су превише бијела да би пружила утјеху, мајка гледа према плафону и тихо прошапта:

-        Не сада. Не још. Он још није спреман.

-        Ниси ни ти мама. Али живот нема обзира за распореде.

Бијела соба. На кревету – празнина у лику мајке. Сестра износи замотани смотуљак из собе.

Ја сам био плод са двојним идентитетом: оним биолошким, и оним академским. Јер сам од првог даха растао уз приче, уз учење, уз неправду – и уз жену која се трудила да буде све оно што се од ње очекује. Ја сам остао само плод у својој првој и јединој икад собици. Али сјећање на мене није ишчезло.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: