|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art
Буђење
Не почиње свако јутро изласком сунца. Некада се дан рађа изнутра.Буђење није само раскид са сном, већ разлиставање свести, тихо, као што кап росе склизне низ прозорско стакло. У тој првој пукотини између таме и светлости, човек не отвара очи ка свету, већ ка себи. И тада се догађа оно што филозофи називају свест, а песници кажу, душа која се сећа да постоји.Постоји тренутак, немерљив сатима, у којем човек не устаје из кревета, већ из властите сенке. И то је оно истинско буђење: кад више не живимо по инерцији, већ са сумњом, чежњом и храброшћу. Сумњом у навике. Чежњом за целином. Храброшћу да погледамо себе у очи, без огледала.Буђење није правило, већ позив. Оно није императив спољашњег света, већ шапат изнутра који човек чује тек кад у њему утихну сви туђи гласови. Иако филозофија буђења варира кроз епохе и правце, његова суштина остаје иста: сусрет са собом, огољеним и стварним.У егзистенцијалистичкој мисли, буђење је чин свесног устајања из сенке незнања, свет који је до јуче био сигуран, познат и „уређен“, постаје крхка конструкција. Самоспознаја тада није луксуз интелекта, већ хтење душе. Човек схвата да није само посматрач живота већ и творац, са слободном вољом, али не као привилегијом, већ са бременом одговорности.Слобода, у том тренутку, не звучи славно, тегобна је. Јер са њом долази и сазнање да нема више оправдања у спољњем свету. Иза сваког избора више се не крије "морање", већ "могу и хоћу", а у тој тежњи лежи тежина постојања.Веродостојност не подразумева светао и једноставан пут. Напротив, то је најтежа стаза јер води кроз простор и време који су неминовни, стварност коју не можемо избећи. Живети веродостојно значи рећи "не" навикама које нас чине невидљивима, и "да" истинама које нас често рањавају. Али, тада поглед бива чист, а корак савршено наш.Наравно, буђење носи и тескобу која нас разголићује. Али тескоба није слабост, она је доказ да се човек буди. Она је онај нелагодни осећај у додиру са светлости, кад се очи по први пут отворе ка себи. У том новорођеном погледу, свет се не мења, мења се начин на који га удишемо. Од тог тренутка бесмисленост престаје да буде зид и постаје огледало. Нема унапред датог смисла, али у томе лежи прилика, да се смисао ствара, одређује. Да проникне из љубави, из уметности, из тренутка у којем држиш нечију руку и знаш да вреди.Потенција (потенцијал), у овом контексту, није моћ у спољашњем смислу. Она је унутрашња снага бивања, могућност да делујемо, да стварамо, да волимо. Човек који се пробуди не постаје суперхерој, већ постаје рањив, и у тој рањивости истински снажан.Постмодернизам потребу за буђењем релативизује, показује нам да истина зависи од угла посматрања, приступања, популистичког наратива… Чак и кад је све фрагментарно, средиште буђења остаје постојано: оно не тражи спољашње одговоре, већ унутрашњу храброст.Буђење се догађа кроз дослух и додир, удах и поглед, као непосредно искуство света које нас изнова укорењује. Оно не долази као гром, већ као уздах душе која се једно време умирила.То није чин једног јутра, већ пут којим човек прелази из таме навике ка светлости свесности. Филозофија нас учи категоријама, али срце зна, право буђење се не догађа у теорији, већ у погледу, у даху, у одлуци да више не спавамо на путу кроз живот.У свету који нам непрестано нуди готове одговоре, аутентично буђење захтева да застанемо и питамо се „Да ли сам заиста ту, да ли дишем?“ А кад одговор стигне, не у речима, већ у тишини, тада знамо. Пробудио се неко кога смо једно време заборавили, ми сами.Зато је буђење више од мисаоног процеса. То је повратак. Повратак себи, другима, свету, не онаквом какав јесте, већ онаквом какав може постати кад га погледамо пробуђеним очима.У времену фрагментираних истина, буђење је можда једина целина која нам још преостаје.Напред, у освит истине! Аутор есеја је главни и одговорни уредник часописа за књижевност и теоријуКњижевни ЕСНАФ Илија Шаула
|