О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Разговори


ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: КРОЗ ПЕТ ДЕЦЕНИЈА КЊИЖЕВНОГ РАДА

Неда Гаврић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јованка Стојчиновић Николић: Кроз пет деценија књижевног рада

 

У свету књижевности, мало је аутора који су током своје каријере оставили тако дубок траг као што је то учинила Јованка Стојчиновић Николић. Са пет деценија богате и разноврсне књижевне продукције, Јованака је постала симбол уметничког изражавања, инспирације и посвећености речима. Њена дела, која обухватају поезију, прозу и есејистику, не само да одражавају њену личну борбу и страсти, већ и шире друштвене теме које додају вредност савременој књижевности. У овом ексклузивном интервјуу, разговарали смо  о њеном стваралачком процесу, изазовима с којима се сусретала током година и о томе како види будућност књижевности.



Књижевни ЕСНАФ: 13.06.2025
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула
 
Недавно сте пред великим бројем пријатеља, породице, колега, поштовалаца вашег књижевног рада обележили значајан јубилеј, 50 година књижевног стваралаштва. Какви су Ваши утисци о томе догађају и како сте доживели подршку и љубав публике у том важном тренутку?


У дубини своје душе човјек увијек проналази и открива нешто ново, нарочито када је у питању „оно“ што му је  рођењем дато. Тако у тај мали унутрашњи простор временом стане цијели свијет, али увијек постоји инспирација или знатижеља да се он мијења и допуњава. Када кажем „цијели свијет“, првенствено мислим на видике који оваплоћују умјетнички простор у човјеку, прелазећи из „ватре мрака“ у снагу свјетлости. Управо се тим поводом укрстило много поетско-прозних тачака, али временом и критичко-есејистичких и огледних. Тако сам у ових педесет година књижевног рада прошла све фазе, од почетних, „избјегличких“, идеалистичких, незадовољствених, несавршених... па све до повратничких, издржљивих у једном даху, спасилачких, сигурних, те до саме зрелости књижевног стварања. На тај начин, уз велики рад, одрицања и потребом за читалачком храном, све се сублимирало у тих пола вијека. Драго ми је што сте и сами били судиоником књижевне вечери тим поводом. Кроз све те године, рекла бих, многе ствари су се „саме одабрале“, створило се обострано поштовање и повјерење између пјесника, као лирског субјекта и поштоваоца лијепе књижевне ријечи. Мало је данас таквих сусретања са публиком, гдје вам дође више од 250 људи, који су личним опредјељењем ту.  Самим тим, увећавају се разлози да  будете поносни, срећни, емотивнии и да се између вас и публике успостави мост истовремено од љубави, емоције и поштовања. Моји мостови су првенствено саткани и од истине; нема ту преваре. Публику можете да преварите само једном и никад више. Притом, мени су сви присутни једнако важни, иако понекад препознајете и оне који су из неких личних разлога ту. Цијеним чак и то. Морам да поменем разлоге што сам свим срцем жељела да о мом раду те вечери говоре сјајни књижевници: Милица Јефтимијевић Лилић из Београда и Ранко Павловић из Бање Луке. Разлози, најједноставније речено су наша дуга познанства (више од 30 година) и обострана праћења књижевног и културолошког рада. Осјетило се то да није било грешке. Потом Лазар Благојевић, (музичка подршка) који је ове године завршио Основну и основну Музичку школу у Добоју, у класи проф. Љубице Тимановић, као ученик генерације. Посебно ме такође обрадовало изванредно вођење програма Вукосаве Софренић, директорке Центра за културу и образовање, који је и организатор. Једном ријечју, свима који су у истим или сличним књижевним водама, пожељела бих да бар једном у животу доживе и осјете овакве „облике“ радости и поштовања.


Које су Вам најдраже успомене из дугог и богатог књижевног и културног пута које сте проживели у последњих педесет година? Који тренуци, догађаји или људи су Вас посебно инспирисали и оставили трага у Вашем личном и стваралачком развоју?


Било је тога много, и тешко би се могао издвојити посебан догађај. Наравно, када сте млади, то другачије доживљавате, а морам до краја да будем искрена и да кажем, да смо ми тада много више уважавали и поштовали старију генерацију писаца. На примјер, мислим да је то била 1975. када ме је Душко Трифуновић, посредством добојске Библиотеке позвао да учествујем у  Књижевном каравану, који се одржавао у неколико градова БиХ, мојој срећи није било краја, а имала сам објављену само једну књигу пјесама. Осамдесетих година гостовла је Мира Алечковић у Добоју, па прозвала и нас, младе пјеснике да кажемо по једну пјесму. Након више од 10 година, среле смо се на Косову и Метохији, у Приштини на сусретима „Лазар Вучковић“ и Мира ме пита да ли сам из Добоја и каже да ме се сјећа. Остала сам без коментара и дружиле смо се тих дана. Велике заслуге у мом списатељском одрастању припадају двојици писаца: Сретену Ковачевићу, који ми је предавао у школи у Мајевцу тада српскохрватски језик (имао је објављену књигу пјесама „Церовачке јесени“). Открио је мој таленат и дао ми списак књига које морам да прочитам. Прва књига се звала „Јан Бибијан у царству чаробњака“ и „Јан Бибијан на мјесецу“, (Елин Пелин). Тако сам као ученица VIa разреда добила и прву награду за прозни састав „И тече Босна“ (1965). Од тада не престајам да читам, поред класика и књиге наших писаца, који ми често шаљу, обавезно прочитам, када стигнем, али прочитам. Деведесетих, стицајем околности, упознала сам Ранка Павловића (тада је био Главни и одговорни уредник у Гласу Српске). Од тада смо у непрестаној комуникацији ( и књижевној и породичној) и међусобно „се пратимо“, само што Ранко има такав стваралачки капацитет, као мало ко, бар на овим просторима, и потребу да исписује своју животну историју, јер се времена мијењају, па и човјек у њему. Људске судбине су право чудо. Када сам двије хиљаде и неке године, била на Сајму књига у Франкфурту, који је огроман, неко ме прозива Јованка... Наравно, нисам се ни окренула, мислећи да ми се чини, или да  од жамора и буке посјетилаца не разазнајем гласове, но убрзо ме потапшао по рамену Вјачеслав Купријанов, који ме препознао јер сам имала среће да га упознам на „Струшким вечерима поезије“. Онда познанство са Елком Њаголовом (Варна у Бугарској), предсједницом Академије словенске књижевности и умјетности, при којој је и Међународни фестивал „Словенски загрљај“ је право поетско исцјељење у сусрету са словенским писцима, једно мало продуховљено богатство, затим разна путовања на фестивале са дивном пјесникињом и човјеком, Милицом Јефтимијевић Лилић... као и промоција моје књиге поезије „Тамно око улице“ на Коларцу (2010). Посебан осјећај је био бити један од учесника на обиљежавању 40 година књижевног стваралаштва Милице Јефт. Лилић, о чијој поезији  сам говорила (чак и без подсјетнице), уз невелику трему и узбуђеност, јер  била је посебност сједити за столом  уз академика, неуропсихијатра, психотерапеута, филозофа и књижевника Владету Јеротића, чији је говор по мени, био вреднији од многих награда и признања.


Јованка Стојчиновић Николић и Неда Гаврић

Како сте својим стваралаштвом, као и активизмом и културним иницијативама, допринели развоју културе у Добоју и шире?


Просто се тако намјести, или судбински или поријеклом да човјек буде предодређен за нешто. Најбитније у свему је да све што постаје предметом интересовања у свим радним областима, јесу неки основни елементи битни за постизање циља: Љубав, Вјера, Нада, Истина, Знање... Ако се наоружате знањем и додате ове већ набројане предуслове за постизање циља, онда је успјех неминован. Како сам професор физичке и здравствене културе, ни једна академија у граду није се одржала, а да са ученицима нисам учествовала у програму, најчешће слетске вјежбе, чак и припрема рецитала. С колегом, професором Миливојем Ћућићем, учествовали смо на републичком  слету у Сарајеву (мислим 1983) са 200 ученика поводом Дана младости, Више од 10 година сам била на челу КК „Трудбеник“ Добој, и организовали смо бројне културне манифестације. 1997. основала сам концерт „Богојављенска ноћ“, који се и данас одржава уз најеминентније програмске садржаје. Већ, 1999. године, радећи као директор Центра за културу и образовање у Добоју, оснивам „Театар фест- Добој“, потом Ликовну радионицу „Тврђава“, Добој, те са Драгом Хандановићем и Браниславом Виштом обнављамо „Добојски ликовни салон“. Испоставило се да су грађани Добоја тако нешто жељно очекивали и никада нису заборавили, мој допринос култури,  годинама подржавајући мој поетско-прозни рад, никада не препуштајући забораву  ренесансни временски период  у култури Града Добоја.
 
Који су вам били најзначајнији моменти или достигнућа у вашем раду као директор Центра за културу и образовање у Добоју?  Како сте током година успевали да унапредите културне програме и институцију коју сте водили?


На ово питање сам добрим дијелом одговорила, вежући га уз треће питање. Могла бих само да додам, да сам имала (више вербалну) подршку градске администрације, али и финансијску помоћ и разумијевање друштвене заједнице. Театар фест је постао лице и наличје града и као такав, сам се изборио за додатна финансијска средства Министарства просвјете и културе РС
.
Шта Вам је представљало највећи изазов у организацији и вођењу културних фестивала и радионица? Како сте успели да одржите квалитет и привлачност тих догађаја у различитим периодима?


Невјероватно интересовање грађана за програмске активности било је највећи мотивски покретач, а и сама сам, још из гимназијских дана, када сам први пут у животу у организацији школе, у првом разреду гимназије, присуствовала Вердијевој опери  „Травијата“, а потом балету „Жизела“ у Народном позоришту у Сарајеву, спознала да су то мјеста која ми припадају. Сам квалитет догађаја, је произвео њихову самоодрживост, јер су гостовала све виђенији позоришни театри (Југословенско драмско позориште, Београд, Народно позориште, Београд, Београдско драмско позориште, Атеље - Београд, Звездара театар, Београд, Сомборско позориште, Српско народно позориште Нови Сад, Зеничко народно позориште, Театар „Ругантино“ Загреб, ИТД, Загреб и многи, многи други... као и најеминентнија имена музичке, ликовне и књижевне области.


На који начин сте свој књижевни рад успели да ускладите са активизмом и ширим културним иницијативама? Како су Вам ове делатности помогле да изразите своје ставове и допринесете заједници?


Још као дјевојчица, научила сам да мало спавам, јер је школа била удаљена сат времена хода од куће,
тако да сам стицајем околности устајала рано. Навече бих у кревет ишла с књигом; некада ме и јутро затекне, с њом у рукама.Тако и до дана данашњег. Веома сам радознала и волим сама све да урадим. Као и свака жена... Имам троје дјеце и четворо унука, велики број слика на зидовима ( у разним техникама, иако највише волим акварел), пуно књига и цвијећа, с којима проводим тренутке одмора. Никада не пишем дању, скоро никада, него у раним јутарњим часовима, од три сата па надаље (како кад). Али никада се нисам пробуила с намјером да пишем, него ме пробуди пјесма, прича, па чак и књижевна критика; то су мале радости које усправљају моја јутра и мој дан. Тако, због поетско-прозне свјетлости која ме обасјава изнутра не трпи нико, „ни у сну ни на мјесечини“ (како кажем у једној пјесми).


Како сте доживели свој улазак у међународне културне и књижевне организације? Како су Вам  међународне сарадње помогле да проширите свој утицај и искуства?


Добро је када се човјек нађе међу људима који су му слични, па ако је у питању и списатељство. Но, ја о свему томе имам своје мишљење, јер ко је ближе ватри, много му је топлије и лакше се огрије. Увијек би се осјећала дужником, ако не бих узвратила истом мјером. Моје мишљење је да ми на овим просторима (словенским), имамо сјајних пјесника и добрих књижевних вриједности,  или нам се језици „додирују“, па ми је тиме поезија и пријемчивија; што сам више одлазила у „међународне воде“ тиме се у мени и проширивало сазнање о љепоти књижевне ријечи која траје у разним облицима свога постојања.


Пријатељска честитања и даривања: Јованка Стојчиновић Николић и Милица Јефтимијевић Лилић


Током ових педесет година успевали сте да одржите свој креативни елан и страст према уметности. Шта Вас мотивише да наставите са својим стваралаштвом и данас?


Истина, вријеме нас мијења, некада дограђује, а некада склоности ка паду заузимају примарни дио. Од првог дана, од када сам као дјевојчурак, почела да пишем, писала сам само тада када имам мотивацију, и савијала пјесничко гнијездо када бих осјетила да могу да „запарам“ висине и да се лијепо осјећам. Не пишем свакодневно и онда се у тијелу  акумулира списатељско језеро смањујући унутрашњи простор, у коме се укрштају и смјењују свијетле и тамне стране живота и вишак енергије, који се онда сам „ослобађа“ из тијела, претворен у пјесничку или прозну бравуру. Док траје та фаза писања, врло мало спавам. То је за мене нормална, природна појава и уопште ме не оптерећује. То стање доживљавам као катарзу, спасење и избављење... И тако данима, и тако годинама. Ето, прође више од 50 година, а ја ту списатељску љубав одгајам и његујем на сигурном, у свом унутрашњем бићу, све док јој не постане тијесно, да се не би осјећала заточеником. Онда када изађе на свјетлост, постаје свемирска и колико остави трага иза себе, толико ће себи осигурати дуг живот.
 
Шта бисте поручили млађим генерацијама књижевника, уметника и културних радника? Које вредности и савете бисте желели да им пренесете за њихову будућу креативну и професионалну путању?


Вријеме у коме живимо, потпуно се промијенило у свим областима животних токова, тако ја, а вјерујем и блиске ми генерације, „гријемо се“ сјећањима из младости. Овог момента оживјеше ми стихови Енеса Кишевића: „Толико сам летио/ да не стигнем никад пасти...“ Ето, нека  та два стиха буду смјерница за путању младих нараштаја.


Како бисте описали свој пут од почетака до садашњости, и шта вам је највише помогло да останете посвећени својој уметности у протеклих пола вијека?


У претходним питањима се налазе одговори, па мислим да би то било и довољно. Ако немате ништа против, завршила бих овај интервју пјесмом, којој је мотивација, управо пола вијека књижевног стваралаштва.


 

ДУЖЕ ОД ПЕДЕСЕТ ГОДИНА

 
 
Прошло је више од педесет година
Како сам с оловком у руци почела да исписујем
Чудесну Свјетлост у којој сам рађала оштрицу ријечи
 
Тек сада сам сигурна да ме нико више неће питати када сам
Почела да пишем иако се добро сјећам
Те априлске ноћи када сам отргла лист из свеске
Ставила га на прозорску даску спаваће собе
И „положила на језик“ мјесечево сребро што се одрањало
Од таласа ријеке
 
Тако написах кратку прозу „И тече Босна“
И не знајући тада да сам тим оружјем кренула у пјеснички Свијет
 
Ко би вјеровао да ће тај сјај из хиљаду деветсто шездесет пете
Годинама прелазити преко мога тијела и враћати свјетлост
Не само до дана данашњег Него и онда када ме
Задуго не буде било
 
 
Јованка Стојчиновић Николић
 
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"