детаљ слике: КРК Арт дизајн

100. интервју Неде Гаврић, уреднице информативног програма Књижевног ЕСНАФА. Са захвалношћу и поштовањем гледамо на њен рад и желимо да наставимо нашу успешну и богату сарадњу. Све честитке за овај дивни мали јубилеј!

Редакција Књижевног ЕСНАФА

Бојан Вегара: Дјеца коју ће чути свијет

Рударење по ранама

Недавно је објављена књига „Дјеца коју није волио свијет“ Бојана Вегаре. Бојан Вегара није обичан писац, и ово није обична књига. Зашто? Много је разлога. Један од најважнијих је да ће свет, волео или не ову децу, чути приче те исте деце која су била крива и невољена само зато што су то српска деца. Књижевни ЕСНАФ вам са задовољством представља и књигу, и аутора књиге, са којим смо имали прилике разговарати након Бањалучке промоције у Кући Милановића.

Бојан Вегара рођен је у Сарајеву, живео у Хаџићима, а послије рата преселио се у Братунац где и данас живи. Све гласније сведочи о једном времену чију истину, све гласније, жели да искриви пропаганда. Бојан то неће дозволити. Ни Бојан, нити једно дете које није волио свет.

Књижевни ЕСНАФ – 06.06.2025.

Разговарала: Неда Гаврић

Технички уредио: ИЛија Шаула

Наслов "Дјеца коју није волио свијет" је врло снажан и емотиван и носи са сабом једну причу која је и била разлог да књига добије баш овај наслов. Можете ли је поделити са нашим читаоцима?

Некада у рату у Хаџиће је дошла једна америчка новинарка. У Општини или команди су јој рекли да, ако мисли да преживи, прати како се и куда крећу дјеца. Постала је пријатељ са нама и снимала нас је и интервјуисала. Често је с нама причала. Кад је отишла, након два мјесеца, у Пошту је стигао пакет за нас дјецу. Чоколаде, слике и писмо. Писала нам је да нико у Америци неће да објави те приче о нама. Интересовале су их само приче о дјеци са друге стране фронта. Написала нам је на крају да смо ми дјеца коју не воли свијет. Такође, слика дјеце са насловне стране је њена. Тако да је овај наслов књиге рођен неке 1993 године, и чекао је да неко напише нешто о животу дјеце у дуплом обручу Српског Сарајева.

Колико је за вас било важно да прикажете и свакодневне аспекте живота у ратном окружењу, поред самих страхота?

Било ми је значајно да покажем све аспекте живота у рату да би се то вријеме боље разумјело и да људи данас виде да је све могуће, те какве је напоре то ратно друштво истрпило да би обезбједило данашњи мир.

Сматрате ли да је ваша књига допринос разумевању искустава српске деце током рата у Сарајеву, с обзиром на често једнострану перцепцију тих догађаја?

Пропаганда наших непријатеља, али и читавог свијета ме подстакла да напишем ову књигу. У овој књизи је гола истина и нема лажи какве пласира друга страна, и међународна заједница. Ово је приказ рата онакав каквав је био у очима дјетета од дванаест година. Једноставно, рат је исти на обје стране фронта , посебно за цивиле, само за нас свијет није хтио да чује. Исти свијет је пуцао на нас и убијао нас, тако да ми, Срби из Сарајева, добро знамо да лаж влада овом планетом.

Колико је времена требало да се сећања "слегну" пре него што сте били спремни да их преточите у речи?

Прошло је више од 25 година од рата када сам одлучио да напишем серију ових прича. Сјећања су још увијек свјежа, јер тај период се не заборавља, а помало се све слегло тек када сам написао ову књигу.

С обзиром на тежину тема и личну инволвираност, како сте се носили са емотивним теретом док сте писали о тим страхотама?

Рећи ћу само да сам 80% прича написао са сузама, и да је ово било рударење по ранама.

Какве емоције вам буди сећање на тај период? Да ли се бол смањио с временом или се мењао његов интензитет?

Зависи од периода којег се сјећам, јер у рату није све црно. Људи су хуманији и Срби су, генерално као народ, у ратовима без премца. Сабрање је једна од најљепших успомена на рат. Наравно, ту су и комичне ситуације изазване страхом и паником. Али, искрен да будем, послије неких прича које сам написао данима сам ћутао и омакла би ми се и понека суза.

Да ли је писање ове књиге имало терапеутски ефекат на вас? Ако јесте, на који начин?

Кад сам завршио ову књигу плакао сам дуго, али сам скинуо велики терет и осјетио огромно олакшање. Мислим да је читава генерација те трауме потискивала и покушавала да се уклопи у нормалан ток живота. Ова књига је заиста била разговор са самим собом из тог доба, те својеврсна исповјест и имала је терапеутско дејство на мене.

Да ли бисте препоручили писање о трауматичним искуствима другим људима као начин суочавања?

Препоручио бих уз надзор духовника, јер нисмо сви од истог материјала.

Шта бисте поручили данашњој деци и младима који можда немају свест о томе шта је рат и какве последице оставља?

Дјеци бих поручио да читају о прошлим временима, јер је то ствар личног узрастања и за добробит је заједнице. Један прибран у злу добу који зна шта је невоља, па макар и из књига, спашава стотине живота.

Да ли планирате да пишете још књига инспирисаних вашим животним искуством?

Пишем стално ратне приче, јер рат у Сарајеву је неиспричана прича и мало људи, чак и код нас, зна о том подвигу једне генерације. Додуше, све више размишљам и о роману из мирнодопског периода, јер живот се није мазио са мном. Имам једну, скоро па филмску причу, коју морам испричати и исписати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: