детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ателектасис партиалис

Упознала га је у јесен. Она јесен кад свјетлост још задрхти на лишћу прије него што све падне у тишину. Појавио се као одговор на молитву коју никад није изговорила наглас. Прилазио је с лакоћом мушкарца који зна да је жељен прије него што је виђен.

Звао се Давор. Био је топао поглед, насмијешен глас и ријечи које су знале гдје да додирну. Успио је за седмицу дана оно што други нису за живота, ни отац ни брат ни муж — да се осјећа виђена, саслушана, вољена, подржана, барем је тако мислила.

– “Ти си другачија, посебна” рекао је једном, проматрајући је као нешто ријетко.

– “С тобом могу бити ја.”

– “С тобом бих могао све, толико знања у теби, Боже зар постоји прелијепа и препаметна, талентована жена а тако добра и искрена? Који сам ја срећник, знао сам, добро сам знао да морам доћи у одређене године да бих ово доживио.”

-               „ Полако молим те, нећу крити да сам сретна да коначно ме мушкарац чуо на један други начин али ја сам у браку. То није исправно.“ – одговарала је Габријела.

-              

-               „Љубави знам, види ниси ништа урадила, десило нам се.“

-               „То није изговор, ово мора стати и то што сам како кажеш паметна то се подразумјева, то је све основно знање, таленат је наслијеђен од мајке. И ово што смо се данима дописивали то су све информације које ми ничему не служе. Незапослена сам и живим о вољи мужа и мој фрањевачки одгој ми не допушта да будем незахвална. Живимо тежећи једноставном животу у складу са природом и  Еванђељем, свакодневној молитви, контемплацији и духовној рефлексији.

-               „Јооој љубави моја, живим за дан да се опустиш мало, па нисам ни ја нешто друго и ја сам католик. Знам о вјери довољно, главног се држим не повриједи другог а шта је с оним не повриједи себе? Нико ти неће помоћи нити речи одмори се док сама себи не кажеш. Пази зар ниси рекла да сам те чуо на један други начин, размиси.“

-               „Лаку ноћ“ – брзо и збуњено је одговорила.

Дани су пролазили у њиховом најљепшем дописивању, као листови у биљежници које је нетко пажљиво окретао, сваки с другачијом нијансом свјетлости. Било је у тим порукама нечег дјетињег, нечег светог — као да су њихова слова куцана прстима који су дрхтали над клавијатуром не због несигурности, већ због узбуђења које настаје кад се двоје људи сретну у истом трену маштања. А ни стварност им ништа мање није била посебна. Уважавао је њена мишљења, идеје, њено сумирање његовог рада и припрема радионица.

Ујутро би је будила порука. Не аларм. Не сунце. Његова порука. Кратка, њежна, с неком ситном шалом која би јој отопила мисли као што топли чај отапа мед. Пишем ти јер мислим на тебе, писао би, и она би сједила на рубу кревета, умотана у декицу, са смијешком који није био за друге. Био је за њега, за екран, за ону просторију ријечи у којој су њих двоје постојали у нечему већем од стварности.

Једног недјељног јутра Габријела је  одлучила прва послати поруку.

-„Добро јутро, душо душе моје“

-„Добро јутро, можемо ли се договорити да ми не пишеш недјељом. Ваљда би ти то требала знати? Дан за цркву и кћерка ми долази у госте.“

Први пут се осјећала посрамљено.

-„Ето ми, док ја приповједам вјеру нека ми је баш рекао, како сам могла заборавити на Дан Господњи.“

Недјеља је прошла, затим и понедјељак, уторак... Помисао на њега је била угодна, али већ с дозом боли. Њена су кољена благо савијена док пере под, а коса јој упорно бјежи из пунђе, као да и она жели отићи, побјећи негдје ван, у свјеж зрак, на руб његових порука. Али ништа. Телефон лежи на столу — нијем, хладан, као да зна. . Чистила је, не да би простор блистао, него да би вријеме прошло. Сваки покрет метле био је тиха молитва, не артикулирана, не изречена, али прожета оним “можда сад”, “можда управо пише”, “можда на  мене мисли.“

-„Гдје си нестала ти, ко је то мене заборавио, а?“

-„Љубави моја, мислила сам да се нешто десило?“

-„Жао ми је што се тако осјећаш, имао сам толико својих проблема да нисам имао снаге ни за себе, а камоли да мислим на поруке. Извини али не могу да будем ту кад ти очекујеш.“

-„ Могу ли бити искрена као и увијек с тобом?“

-„ Наравно Габи моја, ти знаш да ја посебно код тебе цијеним искреност.“

-„ То твоје Удружење у којем радиш, мало сам прегледала профил. Не бих рекла да си имао проблема. Видјела сам да сте имали неку конференцију пар дана у Минхену, насмијан си с радним колегицама на фотографијама.“

-„Стварно не могу да вјерујем да судиш о мом стању по сликама. То што сам се насмијао на једној фотографији не значи да ми није тешко. Али, наравно теби је лакше да ме оптужиш него да покушаш да ме разумијеш. Питам ли ја тебе о твом приватном животу?“

-„ Извини, али ја ти ништа ни не кријем.“

Порука није достављена, једна цртица је ништа мање није забољела као ни онда када је њен муж очекивао двије на њеном тесту за трудноћу, тад је разочарала мужа и уморила се да је вјечито разочаран ма шта урадила па и за вољу Божију око трудноће што је кривио а сада Давор како је више упознаје више га разочарава. Сада је већ сигурна да она није жена за љубав осим за интелектуална постигнућа и хуманитарни рад у заједници.

Тако је она почела патити од љубави као да пати од ателектазе још увијек парцијалне– стања у којем дио плућа колабира и више не судјелује у дисању. Плућа постоје, али не функционишу како треба. Баш као и њено срце у тој вези. Постојала је, али више није живјела. Дисала је, два мјесеца је дисала али једва до дана када је добила маил од Давора.

Предмет: Ускоро сам ту…

Хеј.

Знам да је прошло пуно времена и вјероватно најмање што заслужујем је твој одговор… али једноставно нисам могао да не напишем.

Слиједеће недеље сам у твом граду. И не могу да не помислим на тебе. На нас. На оно што смо имали и оно што сам упропастио.

Нисам ти писао јер нисам знао како да ти објасним све што се дешавало. Али то не значи да нисам сваког дана мислио на тебе.

Ако постоји и најмања шанса да причамо, да те погледам у очи, био бих захвалан до краја живота.

Бићу у граду од понедЈељка. Не тражим ништа осим пола сата. Ако можеш? Ако желиш?

Недостајеш .

Ре: Ускоро сам ту…

Не могу да вјерујем да си се јавио. Мислила сам да те више никад нећу чути.

Срце ми лупа док ово пишем. Било ми је тешко. Пуно тога сам имала да ти кажем, али си нестао.

И даље не разумијем зашто, али… дио мене те још увек жели видјети.

Не знам шта ће бити, али можемо да се видимо. Само… немој више да ме повриједиш.

Видимо се у понедјељак.

Габи је чекала Давора испод старог кестена у парку, покушавајући да смири дрхтање руку. Прошло је два мјесеца откако је последњи пут чула његов глас. А сада — ево га, иде према њој као да се ништа није догодило. С осмијехом који је познат, разоружавајућ, и истим оним погледом који ју је први пут оборио с ногу.

Чим ју је угледао, размахао се рукама и пожурио према њој као да долази кући. Загрлио ју је чврсто, као да покушава да избрише све минуте тишине, све дане бола, као да се ишта од тога могло тек тако загрлити изнутра.

„Не могу да верујем да те држим опет,“ шапнуо је. „И да сам те уопште пустио да одеш.“

Њене очи биле су опрезне, али срце јој је почело да куца оним старим ритмом — оним који никада није заиста престао.

Сјео је поред ње на клупу, ухватио је за руку и одмах почео - Схватио сам да нема ништа важно, ниједна ствар на овом свијету, ако тебе нема. Причао је о браку. О заједничком животу негдје уз море. О томе како ће јој помоћи да развије свој таленат, да оствари снове. Како никад нико није вјеровао у њу као он. Како јој види „потенцијал“ који нико други не разумије. Био је пажљив, топао, надреално присутан. Као да никада није био онај који је ћутао, нестајао, рањавао.Њене обрве су се повремено сумњичаво подизале, али сваки пут када би хтјела да изговори „зашто си ме оставио“, он би убацио нову реченицу пуну обожавања:

„Ти си жена коју ћу једног дана гледати док изговара ‘да’.“

„Ти си мој разлог да будем бољи човјек.“

„Ако си још увијек ту — значи да нас је нешто веће спојило.“

Затим је позвао Габи да ради као ПР за Босну испред његовог Удружења.

Те вечери отишла је кући са смјешком. Срце јој је било пуно наде. Вјеровала је да је можда овога пута другачије. Да се заиста промјенио.

Будила се свако јутро у 05:00 сати, довољно времена док њен муж устане око 10:00 како би обавила све послове и била њему на услузи тих пар сати док оде на посао у другу смјену.

-„Обавила сам све што је требало данас идем на пут, говорила сам ти, радићу за оно наше Удружење из Њемачке.“

-„Јел' ? Треба ли ти превоз до станице, можеш са мном успут“

-„ Муж, ово је мој муж, занима ли се он уопће за мене као личност осим улоге супруге. Нека сам ја завршила обавезе а то с ким идем и гдје... И родитељи… ах, родитељи, како су с поносом изговарали: „Наша кћер — права домаћица. Вриједна, послушна.“ Нису гледали моје очи. Нису чули тишину која је одзвањала кад би остала сама, уморна и празна.„ Водила је монолог пакујући се. Оправдавајући, своје емоције с дозом кривње према себи, према другима, поступке.

А сад, сад док путује не осјећа кривицу. Не. Не више. Зашто би осјећала кривицу? Јер дише први пут? Јер мисли својом главом без да јој ико покимао главом, као пас који дозвољава шетњу кад му се прохтије? Она сједи у бусу. Руке мирују у крилу. Поглед јој иде кроз прозор, али види унутра. Види себе, ону дјевојку коју су учили да „буде добра“. Добра — што значи шутљива, непримјетна, корисна. Али сада — сада дише. Грло јој је чисто, без кнедле. Срце мирно. Не зна шта је чека с Давором. Али зна шта је оставила.

 Дани конференције су пролазили кроз ритам говора, кафе, додира, и погледа испод стола. У тишини између двију реченица на панелу, чула би откуцаје његовог сата—или можда властитог срца, ко би могао рећи? Просторије су биле пуне ријечи, слова која су се вртложила око њих попут златне прашине што се љескала кроз стаклене стијене конференцијског центра. Али успркос томе, све је било тихо. Или боље речено: усмјерено.

Његове колеге из Удружења су се одушевљавали њеном елоквентношћу, харизмом и знањем којим је плијенила те вечери у ресторану.

-„Љубави твоје понашање за вечером ме разочарало“

-„ Знам да сам брбљива али нисам рекла ништа погрешно, вјеруј ми да ствари код нас у БиХ функционишу мало другачије. Напричала сам ти се како стоје ствари с пројектима, организацијама.“

-„Ти да си ишта знала не би била вјечити волонтер за заједницу. “

Скоро да су је расплакале ове његове ријечи када је наставио

-„ Као да бацаш бисере пред свиње, само те не желим дијелити с другима који те не цијене.“

 -„ Како сам осјетљива само, управу си. Али, хеј, па они су твоје колеге и колегице, требало би да ти буде драго што су ме прихватили.“

-„ Јоој љубави ништа не конташ.  Ти си моја дјевојчица у тијелу сексипилне жене. Ти си моја инспирација, твоји покрети, начин смијеха, та твоја урођена женственост. Тако ми Господа, имаш о чему друге могу само сањати.“

-„Добро не могу сад о тим темама, питам те у чему је проблем око твојих колегица и мог понашања за вечером“

-„ Па сад ти говорим, читај мало између редова, што се понижаваш, паметнија си од све и једне из Удружења а ти с њима отворено и искрено.“

-„ Кога брига за памет, изглед, битно је да је људима угодно у твом друштву остало је само твоје.“ Одговарала је Габи исфрустрирано.

-„ Скромно моје, кокош, могу ли те звати кокош.“

-„Молим, од свих племенитих животиња ти мене зовеш кокош.“

-„ Јеси осјетљива љубави, џаба таква али моја, дођи да те загрлим.“

-„Даворе кад се ти јавиш својима кући, нисам примјетила да пишеш поруке, чудно ми је.

Толико се бринеш о тати, Удружењу, о свима, не јавиш ми се данима а сада као да не постоје.“

-„ Ништа се с тобом поредило није, нити ће, јеси ли чула? Габић мој, овертхинкер мој слатки. Ово су дани само за нас, де опусти се и уживај. Шта ћу с тобом?“

Иако је било трзавица с Давором, Габријела се вратила кући задовољна и сретна. Припремала је материјал с конференције који је обећала Давору послати, остварила нова познанства. Ти људи су јој били још посебнији и дражи јер су били блиски њему а њу су прихватили. Даворова љубомора јој је била доказ љубав и бриге а не као онај њен код куће „равна линија“ како би Давор називао њеног мужа.

Након пар дана од конференције Габи је писала Давору да је материјал готов те да је исти  послала и њему и секретарици Удружења . Међутим Давор се правдао како нема времена да објави материјал на њихову службену страницу.

„Уреду ако он нема времена писат ћу његовој сарадници коју сам упознала на конференцији“ Вјеровала је да толико себи може дати за право, битно је да је посао одрађен на вријеме.

-„Добар дан Габи, јеси ли се чула с Давором, чудно ми је скроз, секретарица је одговорна жена. Од дана када је и он дошао у Удружење довео је и њу, тајанствена, скромна жена избјегава сликања али му је десна рука без поговора и савршено ради свој посао. Видјећу и ја шта се дешава.“

 Врло брзо је нова порука од Сандре стигла.

-„Габи жао ми је, рекао је да ми већ имамо секретарицу и да се ти не мијешаш превише. Не знам шта сте договорили, жао ми је не могу ти ту помоћи“

Замислите плућно крило које се полако испухује. Не нагло, не болно. Тихо. Као да губи зрак. Као да више не судјелује у животу. Тако је изгледала њена душа у овом тренутку. И све је више осјећала да јој недостаје дах. Не метафора. Физички. Гушење без узрока. Више се плашила његове рекације и одласка него саме истине око секретарице. Брзо је типкала поруку.

-„Даворе! Шта се дешава?“

-„ Шта ће се дешавати, није она ко ти она је скромна жена, шути и ради свој посао а не ко ти жељна пажње. Разочарала си ме, мислио сам да сам ти довољан као ја, особа. Али ти си само једна од њих, само тражите само дај, објави Даворе. Све би ви преко мојих леђа до успјеха. Уништите ме и једна и друга“

-„Даворе! Ако сам ја жељна пажње и тражим да се материјал објави како она скромна и ради свој посао а пет дана ми није на маил одговорила, ниједну фотографију на којој сам ја с конференције није лајкала, те је прескакала и што би те жена уништила ако јој ниси ништа урадио ако те ја уништавам?“

-„Уморан сам од твог умишљања, погријешио сам што сам те уопште упознао с мојим сарадницима. Није живот фацебоок Габи! Престани се бавити мојим животом.“

То је он. Најгоре од свега: кад би је потпуно сломио — нестао би. Нема порука. Нема гласа. Казна. Тишина као оружје као и овај пут. Блокирао ју је поново.

Слике су се редале пред њеним очима, поруке од њега када се Габи обраћа у множини „Ви жене сте себичне, мах не вјерујем ти ништа и она је тако говорила. „Када Маги нападне Габи“ О Господе, разум ми расвијети магдалена.во@гмаил.цом секретарица Магдалена је Маги. „Када Маги нападне Габи“ његов громогласни смијех јој је одзвањао у ушима. Сјетила се љубавне пјесме коју је добила од њега. Полудјела је, брзо је пјесму објавила на сторy знајући да ју је он блокирао и неће видјети. Видјет ће ко треба, она. Врло брзо је одговор стигао у мессангер.

 Магдалена

-„Поздрав Габријела, можеш ли ми рећи откуд ти ова пјесма?“

-„Добила сам је на поклон.“

-„Од кога и када? “

-„ Улазите ми у приватност, прије двије године. Шта се дешава?“

-„ Али та пјесма је упућена још некоме.“

-„Вама?“

-„Да, мени.“

-„ Маги – Габи изгледа да смо баш поетичне и инспиративне и једна и друга.

Угодан остатак дана секретарице.“

Није познавала себе, ово је била нека друга Габи, откуд јој оволика смјелост?

-„ Јеси ли је добила од Давора? Колико дуго се дописујете“ – настављала је Магдалена

-„Примила сам пјесму као знак захвалности а остало требате видјети с њим.“

-„Само ми одговори јесте ли ви у неком љубавном односу?“

-„ Магдалена молим Вас, лијепо је кад нам неко да смопуздање и крила да летимо али само ћемо се уздигнути властитим радом и трудом. Колико знам ви сте дипломирали на престижном Универзитету у Њемачкој. Цијените себе. Угодан остатак дана вам желим.“- у том трену не зна кога је више жалила себе или њу. Жалила је у том тренутку све образоване жене које су младост потрошиле у науци и дозволиле себи у каснијим годинама да их мангупци манипулишу. Затим се дозвала. Послала му је маил тражећи објашњење, зашто би пословна сарадница, удата жена напала њу другу удату жену због мужа треће жене. Осјећала је стид, себи није могла опростити своју наивност. Слала им је исте маилове. „Како сте могли, уиграна екипо, нашли сте мене, локалну волонтерку да радим за вас, себични створови. Секретарица није одговарала на маилове. Он јесте већ у свом препознатљивом стилу, претњи. Габи је први пут осјетила жељу за осветом. Исмијала их је. Секретарица се није пометала тако је бар дјеловало јер она је хватала змију његовим рукама.

-„Габи звао је онај човјек, послао је поруку да си психички лабилна и радиш пролеме њему и још једној особи и да те се обузда. Џубре, није звао док му је било лијепо:“ – у  мору њених црних мисли дозивао ју је муж.

-“Можемо ли разговарати, Данијеле.“

-„Ниси смјела погријешити Габи, све ти је било дозвољено осим да се заљубиш.“

-„Знаш ли ти да то што ти зовеш слободом мени је терет и бол. Жељела сам да скупа путујемо, излазимо, ако ја могу с тобом на сваку мису можеш и ти бар понекад са мном на понеки концерт. Никада ниси марио за мене осим моје улоге супруге.“

-„Марш ако ти неваља, иди али не може, добила цура ногу у гузицу.“

-„Данијеле, цијели живот слушам исте ријечи за све, „ иди“.

-„Нема оправдања за твоје поступке Габи.“

Мрзила је све на слово „Д“ Данијела-мужа, Давора- њега, Данко-тату. Мрзила је и тату једнако колико и њих странце у њеном животу. Мрзила је сваки пут када би покушала разговарати с татом што би је зауставио темом о реалистичном животу са сврхом каквог је живјела и код њега. Како брак ту свету заједницу треба да чува и његује. Бољеле су је његове ријечи као да је брачни живот једностран и да се све само своди на добро усклађене обавезе како су она и Данијел живјели. С временом је постала сјенка жене која је некада била. Није се више смијала срцем, није дисала пуним плућима. И не само метафорички – стварно је осјећала као да је нешто притиска, као да не може удахнути до краја. Као да јој је неко у грудима искључио дио плућа. Повукла се у кућу.Само је жељела да зна истину. Па ако је крива прихватит ће кривицу, лакше ће и с кривњом живјети него с пола истине. У једном тренутку, кад јој је постало јасно да је у свим причама избрисана, покушала је оно што никад није —говорити наглас. Звала је Марка, његовог старог пријатеља из Удружења. Послала дугачку поруку Сандри. Чак је контактирала његову најбољу пријатељицу, и послала снимке, поруке, фрагменте њихових разговора.

“Нисам луда,” писала је. „Само не желим да ме претворе у причу коју нисам написала.”

Али одговори су били шупљи. “Не бих се мијешала…”– “Давор ми никад није рекао ништа лоше о теби.”– “Звучи комплицирано… можда је најбоље да то ријешите међу собом.”-„ Видјела си слику коју сам поставила код себе, јел ти сад јасно.“ -„Види одрасла си особа знала си с ким имаш посла.“-„Звао ме је Давор синоћ, будем ли увучена у неке приче ја ћу итекако проговорити, јеси ли чула Габи, жалим што сам ти ишта и рекла.“

А онда су стизали маилови од Давора. Више није било „ти си посебна“. Сада је било:„Знаш, ти стварно умијеш да будеш тешка.“„Увијек све драматизујеш.“„Зато те људи и не разумију, превише си осетљива.“ Некада јој је говорио да вјерује у њен потенцијал. Сад би рекао:„Ти ни не знаш шта хоћеш од живота.“„Толико причаш о тим својим сновима, али ништа конкретно не радиш.“„Видиш? Зато ти треба неко као ја, да те приземљи.“ Затим „ Љепотице, погрешној жени си се замјерила, мислиш проћи чеш без посљедица, побит ћу ти фамелију, ја имам новац видјет чеш шта је замјерити се са мном, ја сам поштован у мом граду“ „Други, сигурно се други мушкарац појавио док не одговараш на маилове.“ „Никад те нисам физички привлачио, гадуро, проклетнице живот ћу ти упропастити.“ „Нема смисла више ово вући. Превише си компликована за мене. Желим мир. Не тражи ме.“

Дани су пролазили, у миру који је пронашла све више јој је недостајао Давор из првих дана. Сјећала га се само по лијепом, понекад би се и смијала какве глупости је себи приуштила и преживјела од како је тај мангуп ушао у њен живот. Ипак, није жељела да га сретне икада више.

Збор Срце Исусово у фрањевачком самостану је изводило њену најдражу пјесму „Не бој се јер  ја сам с тобом, да те чувам од свакога зла....јер моја љубав је истина, моја љубав лијечи срца сломљена.“ Тада јој је пришао фра Иво и питао ју да ли жели ове године да иде на конференцију са сестром Ана Маријом. Исту ону на коју је годинама ишла са својим Фрањевцима али и прошле са Давором. Пристала је, морала је преломити да ће га сретати и да живот иде даље, мада је знала да ће се појавити само на панелу у којем учествује њена заједница те се вратит кући.

Конференцијска дворана одзвањала је тихим шаптањем, звецкањем чаша и повременим смијехом из угла гдје су се окупљали стари познаници. Габи је стајала крај високог стола, зурећи у име на распореду предавања, иако га није читала. Гласови око ње претварали су се у позадинску буку – док се није чуо онај једини за који је жељела да је не дозове.

-„Можемо ли бар бити пријатељи?“

Он је стајао тамо, наслоњен на штап самопоуздања који му никада није требао- и никад га заправо није имао.

-„ Нисам те видио први дан писало је да радиш.“

-„Потрудила сам се да ме и не видиш. Ја сам за тебе требала само бити људско биће, да ме не увлачиш између вас. И немој да нисте скупа, овдје су се многи потрудили да ме обавијесте како сте нераздвојни 24/7 и како одлазите и долазите заједно у хотел.“

Погледао ју је онако како су то радили само они који вјерују да те још увијек могу дотакнути без да те додирну. Очи су му прешле преко ње, полако, као да оцјењује, тражи пукотину. Није ју нашао. Или је барем није показала.

-„ Опет вјерујеш другима него мени, сви ви знате мој живот боље од мене. Како не схваташ они су љубоморни на нас како смо прошле године плијенили.“

-“Даворе од свих колегица из Удружења ти баш са њом непрестано, чак и на фотографијама код других на профилима сједите раме уз раме поред свих могућих слободних столица? Јесте ли ви у вези?“

-„ Господе, шта ћу од ње онако фрљаве, де љубави?“

-„ Фрљаве јел? Па да, мени говориш да је она фрљава као што си вјероватно и њој за мене рекао да сам психички лабилна.“

У међувремену јој је пришао радни колега да је обавијести о промјени плана што је видио Давор те поново јој пришао.

-„ Требао сам одмах знати, па да, други мушкарац.“

-„Даворе гдје си ночио?“

-„Код родице Вање. Уосталом шта те брига.“

Осјећала се као након потреса, када кућа још стоји, али знаш да су темељи једном били уздрмани. Нема више рушевина, али сјећања су остала. Није му рекла да у његовом посљедњем одсуству се потрудила да сазна о њему из перспективе других као и о њој која је за разлику од Габи била татина принцеза, супруга угледног господина којој није било довољно ни пола дионица његове фирме, ни  путовања с мужем, од живота је узимала и своје и туђе али од Габи није узела ништа, само је бранила своје. Сазнала је да је Давора уназад десет година вукла за нос. И сваки пут када би се она удаљила он је тражио потенционалну жену да је прави љубоморном те би сваку оставио када би га поново вратила назад. Није му рекла ни да је опет се усудила контактирати његове познанике. Његова лудост у тренуцима када га суочи с истином била је црња од најтамније олује, псовке, претње животом њој, њеним најближим затим плакање и називањем ње балавицом која га је завела.

-“Прекини одмах. Закопат ћу те.

Не знаш с ким се играш.

Ако још једном споменеш моје име… нестат ћеш. Лутко нечеш уствари остат ћеш жива и на шкрге ћеш да дишеш, јеси ли чула.”

 На путу кући с конференције контактирала је мужа његове родице Вање.

-„Добар дан, ја сам Габи, пријатељица рођака Ваше супруге, Давора Дузић. Рекао ми је да је Ваш гост ових дана. Морам знати истину. Остаје између нас. Послије ме слободно блокирајте и избришите поруку.“

-„Ја га стварно не познајем нити смо имали госта ових дана, не желим узнемиравати супругу она с родбином с очеве стране није у контакту већ годинама. Госпођо драга, гдје мене нађосте.“

И тако је то био дан када је одлучила стати. Пустити. Као што се плућа морају испухати да би се поново могла напунити зраком, тако је и она морала остати без даха да би га поновно пронашла. Блокирала је на друштвеним мрежама све његове познанике из Удружења, није се више могла довести у стање да истражује, доводи и себе и друге у непријатне ситуације. Нити бити једини кривац само зато што није дио колективног интереса. Било је и више него јасно само је једноставно требала прихватити. Писала је и Магдалени али Магдалена није хтјела истину.Хтјела је наратив.И зато је шутјела. Док је једна жена гасила ватру рукама, друга је сакупљала материјал за свој нови пројекат о насиљу над женама. Габи је опростивши Давору опростила свима, и мужу и оцу и најважније себи. Њен живот се дијелио на прије и послије познанства с Давором. Габријелин посљедњи врисак у празно- постао је ријеч. Па реченица. Па прича, Ателектасис партиалис.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: