детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОРЕ, МОРЕ...

Узбуђење је почињало да расте већ почетком јуна. Како се школска година примицала крају, тако је расла нестрпљивост пред почетак распуста и, још много више, пред одлазак на море.

Одлазили смо на породична летовања од мог најранијег узраста, чини ми се, од треће или четврте године. Прве успомене су остале забележене на фотографијама кад сам имала само четири, а онда су, из године у годину, фото албуми постајали све дебљи. У њима су биле црно-беле слике са плажа на Јадранском мору, посебно из места где су била одмаралишта фабрике у којој је тата радио. Понекад смо били у приватном смештају, али се, да будем искрена, и не сећам да је ту било неке разлике, јер ми је боравак у води и поред воде био најважнији, а све друго слабо памтим. Тако смо нас четворо обишли скоро целу јадранску обалу.

На море смо путовали прво авионом, каравелом до Дубровника, јер смо тих првих година углавном летовали на јужном делу обале. Касније увек аутомобилом: фићом, фијатом 850, стојадином, ладом... Да, тата је волео аутомобиле и куповао бољи и новији кад год је могао. Сестра и ја смо уживале на задњем седишту, не придајући пажњу постепеном повећању простора, јер смо ионако седеле збијене једна до друге, пошто је задње седиште увек било препуно торби. Мени, колико се сећам, седење није било занимљиво, већ сам скоро цео пут проводила нагињући се напред, јер сигурносних појасева тада није било, тако да ми бар пола тела буде стиснуто између маминог и татиног седишта. Тако сам имала добар преглед шта се дешава на путу, као и шта се спрема за ужину у мамином крилу.

О, како је била вешта и добро организована моја мајка на тим нашим путовањима. Не знам како је успевала, посебно у скученом фићи и фијату 850, али испред њених ногу је стајала висока торба пуна хране, а у крилу чиста и уредно испеглана крпа за судове. При руци јој је био и неопходан прибор за јело, посебно ножеви, па крпе за брисање, јер у то време није било папирних салвета као данас. Ту је спремала прецизно одмерене залогаје и додавала нам их да не бисмо мрвиле и да се не бисмо испрљале. Тати је вешто убацивала залогаје у уста док је он, такође веома вешто, улазио у кривине босанских планинских путева. Између оброка смо грицкали воће пазећи опет да се не улепимо, а тата је добијао зрна грожђа право у уста. То је највише волео.

Мама је такође тати палила и додавала цигарету. Увек ми је био нестваран тај моменат кад мама стави цигарету у уста, запали је шибицом и повуче први дим, пре него што цигарету стави у татина уста. Јер, мама није пушила, а ја нисам ни желела да пуши. Увек је мирисала на нежне сапуне и на уштиркани веш. Дувански мирис уз њу никако није ишао. Зато би ми, по неком правилу, увек лакнуло кад би тек упаљену цигарету дала тати. Као да сам се плашила да постоји опасност да ће и мама постати пушач.

Сестра и ја смо на задњем седишту имале своју забаву. Увек смо се играле, увек између себе причале. Певале смо, много смо певале и није било шлагера из тих шездесетих и седамдесетих година прошлог века који нисмо знале наизуст. Радио је дошао касније. И касетофон и све остало што је следило, али су то биле године у којима смо у аутомобилу имали само своје гласове. Вишечасовна вожња према мору, интимност тог скученог, али пријатног простора, чинили су да се осећамо и понашамо слободније него на било ком другом месту. Мама и тата су били део приче и песме, али су углавном пуштали да ми започнемо, а они су нас онда пратили.

Онај тренутак кад први пут угледамо море, које извирује иза неке кривине, између брда, полусакривено маслињацима поред пута – то је тренутка који смо чекали од поласка на пут, баш од оног момента кад смо у Лозници ушли у наш ауто и узбуђено кренули на летовање! Наша је радост била гласна, необуздана, цвркутава, распевана. Да, песме за тај тренутак смо спремили још раније, и све су имале одговарајуће текстове о мору, о Јадрану, о сунцу...

„Жубори море, к себи нас зове, сунце нас мами на топли жал“–почињала сам песмом с којом сам баш тог пролећа учестовала на дечјем фестивалу„Златна сирена“.

„Море, море, Јадранско море, море, море, радосно море“– настављали смо сви заједно њен рефрен. А море је било све ближе и наша радост све већа.

По повратку су сва деца у крају и у школи причала о доживљајима са распуста. Већина мојих другара ишла је код бабе и деде на село и ја сам им озбиљно на томе завидела, јер ми нисмо имали никога у селу, које ми се чинило привлачно, егзотично и недостижно. Моје приче о летовању на мору су код њих изазивале малу завист, јер велики број мојих вршњака у тим годинама још увек није видео море. Већина ће први пут отићи са школом, посебно деца која су живела у околини Лознице и чији су се родитељи бавили пољопривредом. Могли су само да сањају о томе да отпутују на одмор у време највећих радова. Ја сам то разумела. Родитељи су ми на време објаснили, па сам се чак и помало уздржавала да се сувише не хвалим причама о дивном проводу на мору, о таласима, сладоледу на риви, прављењу замака од песка. И посебно о путовању, о сатима неизмерне породичне радости само зато што смо заједно и што путујемо у још једну дивну породичну авантуру.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: