детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЕМОТИВНИ ЗАПИСИ

СЛАВИЦЕ МИНИЋ ЦАТИЋ

проф. Ђорђе Дабарчић

Као што и сами наслови кажу,ове збирке пјесама су чиста емоција,љубав,радост, младост, топлина. Чисто срце је препознало плетену нит и претворило је у стихове који милују и чезну, али који понекад и болују, заборављају, али остављају и простор за наду и опоравак.

Одавно већ у нашој поезији не прочитах овако лепршаве стихове, још од Десанке Максимовић. Само је она успјела да држи пажњу својим благим кривудањима између редова, од њених стихова је застајао јецај у грлу, подрхтавао глас, очи се пуниле сузама, са њеним стиховима смо доживљавали катарзу.

И ето сада, послије толико времена дио тог трептаја осјетио сам и у стиховима пјесникиње Минић Цатић.

Када се сузом напише молитва у чаши горчине, тада се и душа као феникс диже из пепела и шири крила слободе. У овој поезији осјећамо ту слободу, зато слободно можемо рећи да је ово поезија љубави, гдје се љубав пије, не као жуч у чаши меда, него као нектар сока бесмртности, васкрсења.

Пажња ми се даље усмјерава ка дјелу о чекању. Иако нас пјесникиња упозорава да је чекање болно, да је непредвиђено, оно у ствари постаје смислени дио постојања. Радиш, дишеш, играш, волиш и у свему чекаш. Чекаш нешто, некога, обећање, наду... Али чекање никада није узалудно, нити је случајно. Све се дешава са разлогом и у право вријеме. Оно што се није дочекало није ни требало да се дочека, а оно што се дочекало је само ново искуство и нова драж живота. Једна уписана висока оцјена, један виши откуцај срца, једна нова нада, ново поглавље.

Има толико сјетних момената у збирци да је тешко издвојити само један. Сви су повезани као једна морална градацијска љествица. Тако је послије чекања на ред дошао и симбол љепоте дочеканог. Све је побијеђено од стране онога ко је Живот, ко је Љубав, ко је Спасење свих нас малих и убогих. Зато из сваког овог стиха струји талас љубави и топлине. За кога. За све који су уз њу, које воли и који је воле. Пјесникиња упозорава да чувамо да нам не одузму наду, љубав, вјеру, јер ће нам одузети право на живот, држи читаоца својим саговорником у тренуцима самоће, јер је све саткано од најљепших животних нити у њој. Стазе некуда воде далеко, руже у башти чекају додир сна, док се бреза повија у мислима, а липа мирише и мирише. Такви склопови синтагми којима се поиграва пјесникиња као да точи обичну комшијску причу су узнесени у свијет изнад стварности која је крута за свакодневицу. Њен немир појачава тишину до бола, само њој чујну мјесечеву пјесму о нечем или неком далеком - блиском што остаје у сјенци наглашене њубави, исконске, богомдане, непорочне. Загонетно, доживљајно поимање блискости са оним што је окружује и што је њено, прихвата као поклон живота који је дарован од више силе а обогаћен химничним лирским записима.

У заокруженим циклусима који тематски одређују зов сјећања, који је помало увијен садашњошћу Славица прелази линију дистанце и молитвено јутро боји надом, као и трен кад рука у руци ломи чежњу прије опраштања. Са јаком емоцијом обоготворена она се супротставља суровости свакодневице и то проналази у овоземаљском загрљају наде и љубави. Просто, пјесникиња не дозвољава забораву ни један трен, посебно онај који је чини срећном, бесмртном. А њено скривалиште од релности је пјесничко срце, сигурно велико по ономе што нам даје у стиховима ових збирки.

     Славица с лакоћом гради егзистенцијални дом припадања животној љепоти и духовном универзуму гдје је љубавни круг симбол крчага из ког се точи топла ријеч, јака, велика као бескрај за све који су њени и чија је ОНА. Ријетке су прилике наићи на овакав књишки драгуљ и свако ново ишчитавање ме чини емотивно богатијим. Са срећом и пером у ново стиховање, желим јој.

   Један пјесник је рекао да Божију промисао може само донекле замијенити библиотека. Ево прилике да видно мјесто у тој библиотеци буду и Славичине збирке пјесама. Понављам, Славицу ћете наћи тамо, јер живи у пјесми.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: