О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ЕМОТИВНИ ЗАПИСИ СЛАВИЦЕ МИНИЋ ЦАТИЋ

проф.Ђорђе Дабарчић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ЕМОТИВНИ ЗАПИСИ

СЛАВИЦЕ МИНИЋ ЦАТИЋ


проф. Ђорђе Дабарчић
 
Као што и сами наслови кажу,ове збирке пјесама су чиста емоција,љубав,радост, младост, топлина. Чисто срце је препознало плетену нит и претворило је у стихове који милују и чезну, али који понекад и болују, заборављају, али остављају и простор за наду и опоравак.
Одавно већ у нашој поезији не прочитах овако лепршаве стихове, још од Десанке Максимовић. Само је она успјела да држи пажњу својим благим кривудањима између редова, од њених стихова је застајао јецај у грлу, подрхтавао глас, очи се пуниле сузама, са њеним стиховима смо доживљавали катарзу.
И ето сада, послије толико времена дио тог трептаја осјетио сам и у стиховима пјесникиње Минић Цатић.
Када се сузом напише молитва у чаши горчине, тада се и душа као феникс диже из пепела и шири крила слободе. У овој поезији осјећамо ту слободу, зато слободно можемо рећи да је ово поезија љубави, гдје се љубав пије, не као жуч у чаши меда, него као нектар сока бесмртности, васкрсења.
Пажња ми се даље усмјерава ка дјелу о чекању. Иако нас пјесникиња упозорава да је чекање болно, да је непредвиђено, оно у ствари постаје смислени дио постојања. Радиш, дишеш, играш, волиш и у свему чекаш. Чекаш нешто, некога, обећање, наду... Али чекање никада није узалудно, нити је случајно. Све се дешава са разлогом и у право вријеме. Оно што се није дочекало није ни требало да се дочека, а оно што се дочекало је само ново искуство и нова драж живота. Једна уписана висока оцјена, један виши откуцај срца, једна нова нада, ново поглавље.
Има толико сјетних момената у збирци да је тешко издвојити само један. Сви су повезани као једна морална градацијска љествица. Тако је послије чекања на ред дошао и симбол љепоте дочеканог. Све је побијеђено од стране онога ко је Живот, ко је Љубав, ко је Спасење свих нас малих и убогих. Зато из сваког овог стиха струји талас љубави и топлине. За кога. За све који су уз њу, које воли и који је воле. Пјесникиња упозорава да чувамо да нам не одузму наду, љубав, вјеру, јер ће нам одузети право на живот, држи читаоца својим саговорником у тренуцима самоће, јер је све саткано од најљепших животних нити у њој. Стазе некуда воде далеко, руже у башти чекају додир сна, док се бреза повија у мислима, а липа мирише и мирише. Такви склопови синтагми којима се поиграва пјесникиња као да точи обичну комшијску причу су узнесени у свијет изнад стварности која је крута за свакодневицу. Њен немир појачава тишину до бола, само њој чујну мјесечеву пјесму о нечем или неком далеком - блиском што остаје у сјенци наглашене њубави, исконске, богомдане, непорочне. Загонетно, доживљајно поимање блискости са оним што је окружује и што је њено, прихвата као поклон живота који је дарован од више силе а обогаћен химничним лирским записима.
У заокруженим циклусима који тематски одређују зов сјећања, који је помало увијен садашњошћу Славица прелази линију дистанце и молитвено јутро боји надом, као и трен кад рука у руци ломи чежњу прије опраштања. Са јаком емоцијом обоготворена она се супротставља суровости свакодневице и то проналази у овоземаљском загрљају наде и љубави. Просто, пјесникиња не дозвољава забораву ни један трен, посебно онај који је чини срећном, бесмртном. А њено скривалиште од релности је пјесничко срце, сигурно велико по ономе што нам даје у стиховима ових збирки.
     Славица с лакоћом гради егзистенцијални дом припадања животној љепоти и духовном универзуму гдје је љубавни круг симбол крчага из ког се точи топла ријеч, јака, велика као бескрај за све који су њени и чија је ОНА. Ријетке су прилике наићи на овакав књишки драгуљ и свако ново ишчитавање ме чини емотивно богатијим. Са срећом и пером у ново стиховање, желим јој.
   Један пјесник је рекао да Божију промисао може само донекле замијенити библиотека. Ево прилике да видно мјесто у тој библиотеци буду и Славичине збирке пјесама. Понављам, Славицу ћете наћи тамо, јер живи у пјесми.
 
                                                              




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"