детаљ слике: КРК Арт дизајн

 НЕСАВРШЕНОСТ

Нисам ја хтјела да мијењам ни тебе ни свијет.

Вољела сам ту твоју несавршеност.

Те твоје паузе док ми говориш полако,

како су кише отказале лет ка неком новом свијету. Како су неравни путеви по којима ходаш. Како је нестварна љепота гледати и ћутати. Оно што очи упију, тек дјелић стаје у ријечи. Како су паучине плеле неки непознати прсти. Понекад радошћу а понекад ни сам ниси знао објаснити.

Како је горјело небо сударјући се са облацима густог дима. Како су успијавеле искрице да замаскирају да је то само дим од угарака.

Како си се њежно осмјехивао када изговорим неку детињарију, да не осјетим како смо ми одрасли људи. Или нисмо...

Нисам хтјела ја тебе да мијењем. Ваљда је то оно што волиш у човјеку а не умијеш да објасниш.

Говорио си ми како сјећања нису оно што нас чини срећним. Тренуци су кривци за недостајање. Ти ђаволчићи које смо успјешно тјерали од себе сваким сусретом.

Не, нисам ја хтјела да мијењам ни тебе, ни свијет, јер онда не бих ни ја била оно што желим бити поред тебе... у тренуцима, на овом свијету...

ПРИЧАЋЕШ МИ ЈЕДНОМ

Кажеш причаћеш ми једном како је забрањен град, да су зидинама сакрили погледе, и да су људи зли.

Кажеш причаћеш ми једном како си створио свој свијет изван тих зидина, преко брана и забрана.

Кажеш, говорићеш ми и како ниси промијенио живот, како је прије било тако, да су се жалци и трње провлачили кроз немогуће.

Кажеш да су небо и онај облак исто гдје су и били, високо а опет надохват руке...

Кажеш причаћеш ми како је једном текла ријека узводно а онда је промијенила ток, за инат свијету и вијеку.

Како су дани заборавили на године и да је старост закаснила, заборавила на годове, чак и када је стабло пресјечено.

Остало је тамо гдје је и било, коријењем дубоко утиснуто у мајчину утробу.

Кажеш причаћеш ми једном шта је варка а шта сјен оних зидина – забрана. Покушај стављања сочива здравим очима.

Кажеш причаћеш ми једном и о Макарију који је видио и оно што сам мислила да не постоји, да је све плод маште или сна.

Кажеш причаћеш ми о пољу и неораној њиви, заборављеном кршу на врху планине, и како ти је био лаган онај камен који си носио на врху Румије. Тек мален а опет много велики, као твоје срце и душа, слично оном крсту који те чува.

Кажеш причаћеш ми једном...

Не знам да ли ћу те чути или видјети Макаријевим очима, јер можда је одвећ касно...

ДОК ВАРАМ ЈЕСЕН

Све ћу те слагати.

Отето ноћи, прије сванућа.

За пут без краја.

За онај тренутак када ми не фалиш и кад улице стрпљиво чувају успомене

које мимоходом пролазе, асфалтом, који није горио разузданим жаром.

Не дам ни вјетрометини да буде јача од жеље.

Још увијек није хладно, и није календар поцјепао баш сваки лист.

Није ни јесен прескочена.

А ни вече не шкрипи као старачке кости,

док се студен увлачи лагано у ноздрве и тјера на кијавицу.

Да, и то ћу те слагати.

И све, баш све ћу те слагати.

За ону њежност капи киша.

За квасну улицу сјенком нацртаном.

За мирис гоњен беспућима.

За косу скривену шеширом који чува твоје прсте у њој.

За сјутра, за дах и уздах.

Све, баш све ћу те слагати.

И то, да није трава пожутјела, да није јесен, да није сутон.

Није ни жеља.

Није ни онај немир тијела уроњен у заборав, тек понеки трзај.

Али нећу те слагати тај задњи час.

Тај трен као да бићу ту.

Да ти кажем ријечи тишине.

Загрљајем, криком последњег поздрава.

И не говори ми ништа док варам јесен.

РЕЋИ ЋЕ

Рећи ће ти зли људи како нисам умјела да волим.

Како ми је сваки цвијет изгледао трновит, обичан. Како сам ходала чудним облацима, да су ми очи цаклиле по беспућима.

Говориће и да су им сметале моје тишине. А биле су јаче од сваке вриске, буке и галаме. Не знају ни да су се враћале као ехо...

Говориће како сам била у неком граду, да су ме видјели у кафеу са пријатељицом која је давно пошла на разговор са анђелима.

Како су ми прорекле судбину неке бабе врачаре, гатаре...ђаво би га знао ко.

Рећи ће да ми је хаљина пристајала лијепо али да је фалио један детаљ, привезак или пак осмјех...

Рећи ће ти и да сам отишла у неки други град, којем неће моћи имена да се сјете...

Али ти ћеш знати! Препознаћеш ме по црном капуту и марами за коју ћеш ме враголасто повући, само то нећу бити ја, биће варка која оку промаче, као она сјена када смо се растали...

Увијек се вратим оној чаролији када су се играле звијезде на небу, а она намигуша нестала. Како си је само мајсторски једним трептајем ока послао у сазвежђе да не баца сјен на пољубац на рамену испод небеског свода...

Како је кривудао пут до оног градића или бијаше то пут за изгубљене.

Нека их, са мирисом љетње ноћи, са јесењом измаглицом и даном који буди сне...

Лагано и повјетарац утихну, и она птичица и шапат грана који најави тишину...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: