О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


СВИ КОЦКАРИ ГУБЕ СВЕ

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


СВИ КОЦКАРИ ГУБЕ СВЕ



Судбино, јеси ли бацила коцку? Данас једни губе, други добијају, већ сутра коло се окреће. Бољи дани стално путују али никад не долазе. Ко те клео није вријеме губио, била је реченица написана на зиду одиграних животних улога.
Четрдесета се приближавала. Брада је рат водила са сједима али бољи дани ваљда једном морају доћи. Немој превише да бринеш јер ни суза из ока не пада без Божије воље.
 Мартин је често био вођен жељом да умножи новце. Губио је више него што је добијао али се никада није жалио. Био је радохоличар, свјестан своје способности и  погрешне стазе за корачање. За ничим није жалио и то га је одвајало од других. И онда када је адреналин прелазио границу, када је број ишао против њега, када у џепу није имао ништа осим празнине био је спреман помоћи другима. Награда и казна били су на истој страни. На души је носио печат јер је био свијестан свога гријеха, немоћан да се одупре оном унутарњом гласу ђавола што му је често са рамена на ухо дошаптавао да је баш данас његов сретан дан. Како је вријеме пролазило низали су се губитци повремено враћени све док у његовим очима није заигрла љубав. Иако превише није вјеровао у њу, јер губитнике нико није хтио покрај себе, у њему је тињала малена искра спремна да се запали само ако се охрабри да је наглас каже.
Често је сједио сам са собом тјерајући порок низ падине пређеног амбиса. „Ако ми је живот дао још једну шансу, још једну улогу за одиграти, како бити довољно јак пред слабости што ми ум замрачује“ говорио је сам са собом. 
Пријатељи су пријатељи само док имају користи, а породица је темељ за снагу корака што те води напријед и кад мислиш да  више немаш гдје. Понекад ми се  чини да је све узалуд.  Како бити оно што ниси и како остати оно што јеси са покором  гдје су брда непремостива и гдје је дух несталан, гдје те сви познају, а нико те не зна и гдје ти се сви рђаво ругају не гледајући у свој одраз на огледалу. Треба отићи и тамо негдје гдје си непознат започети из задњег почетка. Ништа човјек не може изгубити што му искрена љубав не може вратити, нити можеш бити вјечно несретан док Бог даје молитву за утјеху и наду за страдање. Након свих промашаја, очигледно насталих са разлогом, Мартин је кренуо бољом стазом. Схвативши да је остао још један покушај, још један скок за остављање видљивог трага и доказа самом себи да се жив човијек на све навикне и да све може и онда када мисли да нема даље. Та борба између хоћу и нећу, могу и не могу водили су и водиће сви. Само једни ће признати, а други ће бити вјечити лажови пред собом и другима.
Када је Бригита тог прољетног дана ушетала у Мартинову свакодневницу порок је изгубио водеће мјесто. Често му је говорила, била његова савјест, била трн што стално боде док год цвијет није могао у својој раскоши да покаже љепоту: „зашто мораш најважнију утакмицу играти против себе.“
Четрдесета на прагу носи жељу да још увијек има младости у теби да је оствариш, и вјеру да ниси стар да желиш. Ако је остало мјеста за љубав ухвати се за њу као пружену могућност за промјенама. Не одбацуј се као да си безвриједан, не сахрањуј се прије времена, не облачи црне мисли сваки дан на себе, не буди се са страхом већ са оном мишљу да је сваки човјек вриједан свега.  Треба проћи све, видјети свашта и бити довољно паметан у својој глупости па признати да не знаш ништа али да учиш на грешкама. Кад прихватиш већ си прешао пола пута.
Бригита је била љубитељ животиња. Од њих је научила основно животно правило. Стрпљиво чекати тренутак јер оно што не долази не треба ни доћи, а оно што ће доћи не може проћи покрај тебе.  Ако мир не можеш пронаћи нигдје и у ничему ватра порока се никад  није ни угасила. Мартин је слушао пажљиво, у њеним очима се губио, непримјетно је дуго гледао, а она му је сваки поглед хватала, осмјехивала се попут сунца, завачила се у сваку пору што га је сачињавала и чекала тренутак. Дани препуни искушења, сати су ратовали са мислима да ли остати вјеран себи или срцу што пуни преткоморе и коморе вијером и надом. Тако близу, а тако далеко чинило се да ће бити немогуће одустати од жеље гоњене хормоном невоље. А онда једног дана, Мартин је дошао пред Бригиту са шаком пуном новаца. Ставио је на сто и рекао: „Узми све и забрани ми да те волим, одузми ми то право јер га нисам вриједан.“ Тог дана сви покушаји, сва вјера да се човјек може промјенити ако то искрено хоће су пали у воду.
Одавно већ погледи нам се нису срели. Зреле године су као вјерни стражари спустили оружје. Не знам да ли си предао битку или још увијек жалиш за губитцима. Сад је све узалуд.
Колико год хтио да се вратим свијету у коме рука у руци има снагу за изградити и створити немогуће опет изгубих и све оставих у рам сјећања. Сви коцкари губе све.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"