О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ГОСПОДАР ШАКАЛА

Борис Мишић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Господар шакала

 
 
 29. 4. 2019. године
 
 
Драги мој пријатељу! Не могу ти описати колико сам узбуђен што смо баш Милена и ја од свих чланова Друштва доживели ту част да будемо изабрани за ово путовање. Да дочекамо и присуствујемо повратку Господара на лицу места. Схваташ колико сам узбуђен, па ћеш надам се, опростити ако ми се  омакне покоја грешка. Морам признати да никад раније нисам био оволико јужно од Суботице-ти знаш да сам окренут Европи, земљама науке и напретка, да не волим јужњачки и источњачки мрак и фатализам, њихов назадни менталитет. Али овакву част нисам могао одбити. Нисам ни знао колика је ово заправо дивљина. Драги мој Дрејк, веруј ми да су ваше шкотске мочваре и маглуштине дечија игра према овоме. Дивљина је почела буквално чим смо изашли из Београда (ишли смо аутобусом, као обични путници, да што мање привлачимо пажњу). Са обе стране цесте протезала су се густо пошумљена брда. Та брда су била ниска, понека можда од подножја до врха нису имала ни пуних стотину метара успона, али су била буквално непроходна. Дрвеће је било толико густо збијено једно уз друго да не знам како су се људи уопште могли кретати кроз такве шуме. Деловало је као да људска нога тамо није крочила, као да никакве сече никада није било. Чинило се да тим стравичним, мрачним брдима нема краја. Како смо се примицали Браничевском округу, Дунаву и Капији, постало је још горе. Мирис дивљине и њене сурове злобе готово се осећао у ваздуху. Приметио сам да је и Милена узнемирена. Магла повезана са кишом чинила је брда још дивљијим и злокобнијим. На једној ливади која се простирала испод ниског, густом храстовом шумом обраслог брда, приметио сам шакала. Био је сив, мршав и високих ногу, тек нешто већи од крупније лисице. Побегао је неколико десетина метара од цесте, а онда се на сигурном, изненада окренуо и загледао у аутобус. Милена и ја се погледасмо. Најежили смо се, веруј ми. У шакаловом погледу јасно смо видели интелигентну, блиставу, усмерену-мржњу. Не измишљам Дрејк. Кунем ти се да смо му мржњу видели у очима. Била је усмерена право у нас. У нас двоје је гледао, ни у кога више.
После неког времена пред нама се указао Дунав, у свој својој пуноћи и величини. Кишни априлски дан није сметао тој величанствености, нити је умањивао, напротив. Његова огромна маса стопила се са сивилом неба. Овде је био најшири- више од шест километара бескрајне, сиве усталасане воде протезало се од обале до обале. На другој страни обале, видео сам дугачка  зелена румунска брда. Румунија! Милена и ја разменисмо усхићене погледе. Гледали смо преко воде право у родну земљу Господара.
Онда смо у даљини угледали Капију. Са ове удаљености још увек је била сићушна, тек наговештај грађевине испод огромних мрких стена и зелених ниских брда, али знали смо  да је то варка простора, и да ће се, чим јој се проближимо, указати у свој својој лепоти и величанствености. Наравно, ми смо знали праву историју ове Капије, захваљујући истраживањима Друштва и древним списима до којих је оно дошло знали смо и праву природу њених градитеља. Капију, коју су неуки људи називали Голубачком тврђавом саградили су градитељи који су припадали расама много древнијим него што су била било каква, чак и највећа људска царства. Нисмо имали никаквог разлога да сумњамо у резултате до којих је Друштво дошло. И мање пријемчиви и осетљиви људи осећали су овде у самом ваздуху моћ, а камоли ми који смо за овакве тренутке тренирани годинама. Овде је била граница два света, урбаног и древног, технолошког и магијског, реалног и чудесног, граница разума, науке и напретка Средње Европе и таме, загробног и неумрлог тајанства Влашке; овде је Дунав хитао између светова, секао димензије, време и простор. Није било никакво чудо што ће се Господар баш овде поново уздићи. Све је говорило у прилог томе.
Ипак, нешто није било у реду.
Осетили смо то обоје, чим је аутобус ушао у станицу и чим су нам ноге додирнуле тло малог градића који је као предворје био удаљен неколико километара од Капије. Не знам тачно како то да ти опишем, али осетили смо. Нешто је било погрешно. Чули смо звуке у даљини, далеко, далеко изван домета обичног људског уха, ми смо то могли, знаш и сам, да чујемо много даље него људи који су настањивали овај градић. Као што смо могли да региструјемо  фрекфенције и таласне дужине које су њима биле недоступне. Чули смо ми те гласове, звукове који су најављивали долазак Господара. Вукови су завијали далеко изван градског атара, шишмиши су се дозивали и купили у јата, инсекти су интензивно зујали и формирали џиновске ројеве, пацови су сквичали и надирали кроз подруме и подземље, али све је то било некако погрешно. Сви ти звукови као да су били створени у неком бунилу, као да је у њима било хаоса и неке чудне збуњености, уместо радости, усхићења и крајњег подаништва помешаног са страхопоштовањем које су ти нижи облици живота по природи ствари морали осећати пред Господарев повратак. Милена је нарочито била непопустљива; природа њеног пола подарила јој је још већу пријемчивост за танане разлике у звуковима него мени. Затражила је од мене чим се сместимо, да сместа јавимо надлежнима у Друштву наша запажања. Прихватио сам без противљења.
Наравно, знаш да нам је кућа у Голупцу (тако се зове градић) унапред припремљена и на време очишћена од локалаца. Чим смо се сместили, сместа смо писали Друштву, али као што сигуран сам, већ претпостављаш, нико нам није веровао. Поновили су нам више пута да су вишеструко проверени сви документи, списи, сви знаци који су се појавили у скорије време и да све без дилеме указује на тачно време и место повратка Господара. Наше неспокојство приписали су узбуђености великим задатком пред којим смо били и великом одговорношћу која нам је дата, као и лошем времену, лошем путу и генерално-овим пределима (не заборавите, рекли су, овде је утицај Влашке страховит, чак и најизвежбанији умови могу му подлећи).
Шта смо могли, наређење да се све настави по плану нисмо могли одбити. Вечерали смо и одлучили да се добро одморимо пред сутрашње судбоносно вече. Али није ишло, Дрејк. Нешто нам никако није давало мира. Нисмо могли чак ни да водимо љубав (мислили смо због превелике узбуђености и нервозе, али није то било у питању, знам). То ће ме гристи док сам жив (ако поживим) што нисам ту вечер подарио Милени, али како сам могао знати да се више нећемо видети? (бар не на овом свету). Покушали смо заспати, али и то је ишло тешко. Кад сам коначно уснио, у сан ми дође онај шакал што нас је посматрао поред пута с кишне ливаде ; очи су му деловале дивље и претеће, али као да сам и нешто друго наслућивао и распознавао у њима. Неко упозорење, неко знање које ми је покушавао пренети својим немуштим животињским мислима. Али онда са брда појурише нека крупнија телеса, веће звери искежених зуба и зажарених очију. Схватих да су то вукови и да ће ускоро растргати шакала који ми је пришао да ме на нешто упозори. Мало је фалило да вриснем кад су први зуби дохватили шакалову гушу и кад сам се у трену пробудио. Милена је спокојно спавала (барем ми се тако чинило), њена блиставосмеђа дуга коса расула се по јастуку. Пољубих је у косу и нежно помазих. Желео сам је као никад раније, била ми је потребна да одагна зверско и језиво које ми је почело подривати поверење у наш задатак  и нагризати ми сигурност и разум. Али нисам желео да јој прекидам сан, те сузбих своју жељу и окренух се на своју страну кревета. Као што већ рекох, горко ћу се покајати због тога.
                                  
 
 30. 4.  2019. године
 
 
Сутрадан смо устали рано, уморни, исцрпљени, туробног расположења. Милена ми је испричала да су је целу ноћ мучили гадни снови. У њима је на хиљаде шакала надирало са околних брда на Капију и таман када је Господар изашао, стуштили су се на њега, искежених зуба и са вриштавим, готово људским гласовима. Умирих је да је то од напетости и да би је поштедео даљих недоумица и питања, слагах да сам добро спавао и да нисам имао никаквих лоших снова. Обедовали смо и послали кратку поруку Друштву, а онда смо изашли да се мало окрепимо чистим ваздухом и моћним мирисом велике реке. Стаза поред Дунава је била лепо уређена, широка, чиста, и први пут откако смо крочили у ово месташце осетишмо нешто спокоја. Смејали смо се и држали за руке као деца. Али тренутак среће брзо је исклизнуо. Дунав се ваљао огроман и сив, пенушав и бујан од силних киша и отопљених снегова. Нешто у њему је претило, неко сивило изван нашег људског поимања, чак и нашег а ми смо, без лажне скромности, далеко изнад обичних људи.  Нешто је вриштало и беснело из те воде, нешто непознато и снажно. Милена се стресла. Видео сам јој у очима да је тужна и несрећна. Да се плаши. Нисам знао како да је заштитим. Био сам немоћан пред силама које нисам могао ни разумети, ни појмити.
Сати су споро и тешко пролазили, и био сам све сигурнији да се овде догађа нешто што је промакло Друштву. И даље смо чули кроз даљине звукове које смо и требали чути-завијање вукова, сквичање пацова, готово бешчујне комуникације шишмиша, али ти звукови нису били онакви какви су требали бити. Али шта смо могли? Да одустанемо, да се вратимо кући подвијеног репа? Како би нам икада опростили у Друштву? Како би ти могао да нам опростиш? На крају крајева, како бисмо сами себи икада могли опростити?
Увече смо послали још једну упозоравајућу поруку Друштву, и наравно добили смо одговор какав смо и очекивали. Гласио је: ,,Примљено. Жалбе одбијене. Не допустите малодушности да вас надвлада. Наставите све по плану. Јавите нам сместа чим се Господар појави и чим ступите с њим у контакт.''
Знали смо да нам више нема узмака. Поново смо легли у кревет, навили сатове на време које нам је било довољно да стигнемо до Капије пре његовог доласка. Ех, да сам знао шта ће се догодити, да сам могао претпоставити! Побегао бих са Миленом, па таман да се цео живот скривамо од убица Друштва. Али и ми смо поклекли пред осећањима части, дужности, обавезе.



24:00, 1.5.2019.                                              Ноћ доласка Господара

Прикрили смо се недалеко од ресторана, у близини пута који је водио ка Капији. Изблиза је била огромна, величанствена. Дивовске беле куле дизале су се у небо и стражариле над бучном, немирном водом. Посули смо около мало гробног праха, помешаног са вештичјом травом, што ће успавати чуваре. Неће чути ништа што не треба да чују, нити видети ништа што не треба да виде.
Дунав се ваљао, хучао, огроман, непокоран. Земља је почела да тутњи, као усред земљотреса. Долазак! Били смо страшно узбуђени. У једном тренутку напустила нас је малодушност и помислили смо како ће ипак све бити у реду.
Пристизале су и животиње.
Прво су стигла јата шишмиша. За њима, са брда и из шума, стуштише се вукови. На пут, право ниоткуда, из земље, из шума, испод камења, нагрнуше пацови. Али онда се врати стари осећај погрешности.
Вукови су се вртели у круг, попут побеснелих паса, збуњено се гледајући. Пацови су се расипали у безбројне колоне, које су се сударале и тукле једне с другом. Шишмиши су летели у сулудим елипсама и путањама, ударајући једни у друге и падајући на земљу. Могао сам да осетим и безумно кретање инсеката у мраку, чак и појединих змија. Милена ме погледа забринуто. Никад нећу заборавити тај поглед Дрејк, молила ме је очима да је спасим, заштитим, одведем одатле. Нисам то учинио. Нисам је спасио. Нисам умео. Нисам знао како да је спасем.
Тада се појавио Господар.
 
Изронио је готово неприметно из сивила, из ничега, висок, црн, огроман. Готово крикнушмо од одушевљења, за трен из нас ишчили стара малодушност. Он само одмахну руком и капија за посетиоце испод Тврђаве, намењена туристима, сама од себе се отвори. Господар  иступи на пут.
Животиње су се и даље погрешно оглашавале. И даље су се погрешно кретале.
И ми напустисмо наш заклон,  изађосмо на пут да дочекамо Господара.
Погледао нас је хладним, безвременим очима. ,,Ах'', његов глас шкрипио је попут ковчега који урања у црну, грубу земљу. ,,Ево и одбора за дочек.''
,,Наравно, Господару.'', Милена је прва проговорила, пре мене прекинула нашу збуњеност. ,,Неизрецива нам је част и задовољство што имамо прилику да вас лично дочекамо. Желимо да вам пренесемо најсрдачније поздраве и безрезервно поштовање и дивљење Друштва...''
Прекинула је усред реченице, таман када је бљеснула муња и потпуно осветлила Господара. Имао сам прилику да га погледам из близине, тај призор остаће ми урезан у око и ум до краја живота. Схватио сам због чега је прекинула реченицу. То није био Господар.
Бар не наш Господар.
Физички-то је био он. Висока, страшна прилика, језиве ћелаве лобање, са искеженим очњацима и дивовским канџама уместо прстију, али очи су га издавале. У очима је бљештало нешто друго, нешто што није с овога света, што га је запосело али није могло преузети све детаље физичког облика у потпуности. Остало је у зеницама, у очном дну, иза бескраја.
Иза тих тамних очију куљало је бескрајно, стравично сивило, свет без света, можда и без живота, или са неким наказним животом каквог наша планета не познаје. Тамо у даљини чуо се Глас, глас стравичан и суманут...кунем ти се свим Мрачним боговима Дрејк, никад у животу нисам чуо такав глас. Нешто тако језиво и моћно. Био сам сасвим сигуран да тај Глас покреће огромне таласе Дунава, да због њега земља подрхтава; а опет био је толико бескрајно далеко, еонима, можда и трилионима трилиона лига удаљен од нас. Да је овде, да је у потпуној физичкој вези са Земљом, био сам сасвим сигуран да би један врисак тог Гласа поцепао континенте и подигао цунамије, а да би неколико минута његове ,,песме'' сасвим сигурно разорило кору комплетне планете. Осетих да ми ноге клецају. Милена је у лицу потамнела од страха. Животиње, које су дошле да сачекају  другог Господара и даље су се збуњено вртеле у круг и сударале.
Приметио је моје клецање. ,,Тако и треба'', насмеја се. ,,На колена, бедни црви. Ако ме будете верно служили, можда вам поклоним животе. Наравно, девојка ће морати нешто интензивније да се потруди. '' Поново се насмејао. ,,Чекали сте вашег Господара? Искористили смо његово тело, ову празну љуштуру која је давно иструлела и усахла. Удахнули смо јој живот, искористили је за транспорт... правог Господара.''
Ипак, наша обука није била узалуд. Нешто је и лагао. Он није био никакав Господар. Био је само слуга, изасланик, моћан, демонски слуга, али само слуга.
Могли смо да видимо и наслутимо много тога што обични људи не могу. Као што има изрека да пара лаје, јер мора да се покаже, исто тако и моћ не мирује, моћ мора да се обзнани и прикаже. Моћ која га је покретала, припадала је Гласу који је вриштао иза безбројних димензија у некаквом Сивилу времена и свемира. Јер тај Глас није могао, уз своју снагу и моћ, прећи овамо. Иначе би сви ми одавно били уништени. Нешто је постојало очито, некаква препрека, нека базична забрана у самом ткању времена и простора која је том моћном створу бранила приступ у наш свет. Или је можда сам Творац увео неку забрану. Парадоксално, створењима мање моћи-његовим слугама, било је дато нешто што је њему било забрањено и онемогућено. Они су с времена на време кроз ходнике времена и простора продирали у наш свет, он их је слао с надом да ће пронаћи стазу или рупу која ће и њему постати доступна. Милена је, као по обичају, схватила пре мене и прва реаговала.
,,Ниси ти никакав Господар.'', пркосно ће она. ,,Ти си обичан слуга, лакеј. Клечиш ли пред Гласом? Пузиш ли пред њим као кученце?''
,,Тишина кучко.'', зарежао је. ,,Не изазивај ме. Вриштаћеш еонима у тамници Господара. Веруј ми да ће ти се сва људска мучилишта чинити као дечије играчке. Пожалићеш што постојиш.''
Изненада је подигао главу. Ослушкивао је као пас. ,,Шта је то?'', рече.
На брду изнад нас окупљали су се шакали. Никад нисам видео толико животиња на једном месту. На хиљаде хиљада. Сјурили су се низ падине. Неколицину усмртише вукови, изгризоше пацови, али бројност је односила превагу. Вукови, бројчано надјачани, убрзо побегоше у шуму, напади пацова су постепено јењавали. Убрзо се удаљише и шишмиши; чинило се да су и животиње осетиле и схватиле превару, да не вреди гинути за лажног Господара који не долази  из њиховог света и њиховог времена.
,,Шта је ово'', вриштао је и уперио канџе у нас. ,,Како сте их призвали?''
 
Тада су шакали јурнули ка њему. Подигао је руке и са његових канџи бљеснуше плаве и наранџасте муње и ударише у чопоре шакала. Чуо сам жалосно цвиљење и кричање, готово човечије, док им је горела кожа и крзно, док су буквално испечени, умирали у мукама.
Милена је плакала (одувек је волела животиње, све животиње, чак и оне најдивљије) а ја сам посматрао окамењен, немоћан. Ипак, шакали се нису предавали. Кидисали су неуморно, скакали преко лешева и јуришали на демонског изасланика. Падали су у стотинама, али видео сам да се и њему лице и мишићи почињу грчити. Посустајао је, ни његова моћ није била бескрајна. Снага му је копнила, тањиле су се везе које су га држале са нашим светом. Онда је полако почео да бледи, сиви, муње су биле све ређе и слабије, схватио сам да нестаје.
,,Одлази! Одлази, проклет био!'' , Милена је поскочила радосна, усхићена.
Тада се десило.
,,Одлазим'', нешто снаге у гласу му се вратило. Зацерекао се. ,,Али не без тебе, лепотице.''
 
Из нестајућег сивила искочи снажна, дугачка наранџаста муња, пламени бич који обмота Милену око ноге и повуче је ка сивилу које се вртложило. Вриснула је, а демон се зацерекао. Вриснух и ја и бацих се на бич који јој је држао ногу. Сурови пламен ме опржи, бол је био тако интензиваан да сам мислио да ће ми се глава распрснути. На тренутак сам га испустио из руку, али онда сам поново ухватио, покушавајући да га скинем, али врелина је била неподношљива. Испустио сам је Дрејк. Кукавички сам је испустио. Нема никаквог оправдања за мене. Ни да је температура била милион степени, нисам смео да пустим вољено биће. Шакали су кидисали, покушавали да прегризу бич-зуби су им се од врелине топили и испадали буквално у секунди. Милена последњи пут врисну, погледа ме стравичним, оптужујућим погледом и нестаде заједно са сивилом. Све је било готово.
Отада сам више мртав него жив, Дрејк. Помисао да ће служити демону и Гласу његовог Господара за забаву/мучење, била је неподношљива. Толико ме боли, неописиво.
 
 
 
 1.5. 2019. године                                                 Вести из Голупца:
 
Надлежни још увек немају никаквог објашњења за масовни помор шакала, вукова, пацова и других животиња подно Голубачке тврђаве. Незванично, сазнајемо да овакав помор није забележен не само у историји града, већ и читаве земље. Обавестићемо вас чим буде детаљнијих информација.
 
 
 
15. 5. 2019. године
 
 
Дрејк, опрости, разумећеш што ти дуго нисам писао. Надам се да си још увек у Београду,  да ће ово писмо стићи до тебе. Неко мора да зна истину,  мора остати забележено оно што се догодило Милени. Дугујем јој то. Платио сам једној скитници да писмо однесе на пошту. У Голубац не долазим. Као ни у околна места. Знам да ме убице Друштва траже. Знам и да њима не вреди објашњавати. Сматрају да сам их изневерио, да сам нечим спречио и нарушио долазак Господара, да сам се продао  агентурама и ко зна шта још. Саветовао бих и теби да спалиш ова писма и да све што си прочитао у њима само усменим путем преносиш драгим људима. Чувај се Дрејк. И зидови имају уши. И очи.
Немој ме тражити. Нисам у манастиру Тумане. Нисам ни у Зосимовој испосници. Нисам ни у једној познатој испосници. Далеко сам, далеко у дивљини Хомоља, тамо где ничија, па чак ни монашка ни испосничка нога никада није крочила. Дружим се као што вероватно претпостављаш, са шакалима. Већ неколико њих ме стално обилази, делимо храну и полако учим да разумем њихов језик и начин мишљења. Питаш ме како су шакали пре нас осетили да је Господар лажан, пре вукова, пре свих других створења? Не знам, још увек. Открићу, надам се. Од тог открића можда зависи и Миленина судбина. Чудна су сорта шакали. Нису величанствени ни опевани као вукови (по мени су неправедно запостављени), али имају у себи неко двојство светова. Нешто су на пола пута између ситног и величанственог, између пса и вука, између стрвинара и звери...Мало су и од једног и од другог. Нису ни скроз црни, ни скроз бели, Сиви су, са нијансама. Можда зато имају у себи нешто што осети танане вибрације и струјања времена и димензија. Нијансе. Не знам. Али сазнаћу. А кад сазнам Дрејк, поћи ћу с њима заједно, у онај свет да потражимо Милену. Да ловимо Изопаченост. Једном сам је изневерио. Други пут нећу. Не знам да ли ћемо се икад више видети. На овом свету. Спали сва писма. Моли се за мене и Милену. Буди љубазан према шакалима, кад их сретнеш, нахрани их и помилуј. Ваљани су то створови.
 
 
 С Поштовањем, вечно Твој
  Господар Шакала





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"