детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВРЕДАН ДОПРИНОС МОДЕРНОЈ ПЕСНИЧКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Обрен Ристић, Часни сонети, Православна реч, Нови Сад, 2021.

Марко Паовица

Песнички глас Обрена Ристића одликује густа сливеност локалног и универзалног, завичајног и националног, националног и космополитског. У његовој поезији – бар од песниковог приклањања везаном стиху у форми сонета пре неких десетак, и више, година –  доживљај завичаја артикулисан је по мерилима видно опречним онима на којим почива доминантно стереотипно представљање локално-завичајне тематике. Ристић, наиме, не апстрахује, већ наглашава, и посебно истиче, иначе познате природногеографске, као и оне културногеографске, посебности свога источносрбијанског завичаја, у својству природног амбијента, односно духовне сфере његове слојевите, час стишане, час екстатичне, у основи филозофично визионарске и религиозне слике света. Притом, слике саздане како према  естетичким тако и по онтолошким и културолошким мерилима, о чему најбоље сведочи његова најновија песничка књига.

            Часни сонети Обрена Ристића, сачињени из четири поетске целине – два сонетна венца: „Венац Творцу“ и „Неимарима древним“, потом песничког циклуса „Инима знаним“ и краћег лирског круга „Видео сам други свет“ – пропраћени су исцрпним експликативним поговором Србе Игњатовића, који, за сада, сваки покушај следећег читања, па и када се клонимо дословне реинтерпретације, чини увелико репетитивним подухватом. Па ипак, кренимо, у најкраћем (!), композиционим трагом, којим се приљежно, ред по ред, кретао и Срба Игњатовић, да бисмо потом застали над густим тематско-значењским преплетом нове Ристићеве књиге.

            У химнично интонираном „Венцу Творцу“ смењују се различити мотиви повезани из сонета у сонет лирском нарацијом на експозицији свестране похвале Творцу, као шире, основне теме сонетног низа. А реч је, чини ми се, о прослављању Творца као врховног песника, према познатој романтичарско-његошевској аналогији између творачког и стваралачког чина.

            Да је то тако, сведочи чињеница да је први сонет у низу посвећен самој песми, односно високој цени и дугом процесу њеног настанка, кроз „дане у ноћи предугих лектира“, што свакако прибавља и часну, аскетску компоненту њеној лепоти и вредности. Предмет певања у следећем сонету постају управо апострофиране „лектире“, схваћене мање дословно него у пренесеном значењу, као читање књиге живота, то јест стицање драгоценог животног искуства, које, опет, везама између предака и потомака, „причи тој древној дописује[м] страницу“. У трећем сонету најпре се „сједињују дела“ Творца и Ствараоца посредством сакралног мотива чеснице, а потом долази до укрштаја сакралне и фолклорне симболике оличене у „заветним књигама“, које у наредној секвенци поетсконаративног низа поново искрсавају у сакралној равни: да глас ствараоца „обзнане“ у атрибуцији „житија“.

            У петом сонету узноси се над отвореном „древном Књигом“ похвала умећу „ливења звука“, с призвуком омажа песничком сабрату Радету Томићу, и изводи се на светлост дана читава свита балканске бојне и артистичке симболике – стреле, неимари, звоноливци – да у седмом, „под Старом планином“ настави узалудну потрагу за „страсним поетом“, „мајстором разборним што узнесе га лира“. (Узалудну, јер: „Чему певати када нам и лета и зиме / исто миришу“!)

            Управо то одсуство разлике и посебности у актуелним временима и униформност савременог света не само да узрокују негативан исход потраге за савршенством уметничких достигнућа него и отварају опасност немогућности утемељења и пуноће певања и сваког уметничког исказа. Отуд се у осмом сонету обелодањује недостатност савршенства (јер нигде „модела достојног савршеног уметника“) , а у следећем – чисто онтолошке последице тог и таквог стања: „Страшан је напор да речи не изгубе у гласју / Апостолски завет да опевају суштину смелу / Звук на почетку и на крају Знак Слово у пепелу / Згасло и Само радосну химну жита у класју“.

            У више последњих целина првог Ристићевог сонетног венца претходно доминантна метафизичка настројеност песничког гласа узмиче пред религиозним православно-паганским доживљајем поетских садржаја. Тако, у једанаестом сонету, песник визионарски имагинира сопствени онострани удес вазнесења над најужим завичајним перивојем, уз активно суделовање свих природних елемената и алтернативу хришћанског или анимистичко паганског спасења. У претпоследњем, четрнаестом сонету свог „Венца Творцу“ Обрен Ристић примерно разговетно, у најширим размерама, антиципира визију Апокалипсе призивајући у првој терцини непомутиву радост постапокалиптичног тренутка: „Дане лепи освани освани белином творца обзнани у часу / Кад огњиште поприма савршен облик савршеног градитеља / Кућу за претке и потомство потоње у светлост заодени“. Завршна терцина истог сонета још једном истиче , а својим последњим стихом дословно уоквирује, доминантно метапоетску тематику целог низа – певање о бићу, статусу и удесу песника, песме и песништва у савременом свету оличеном у природним и духовним својствима песниковог завичаја: „Ако сам песник само ме овде довољно има, у гласу / Биља и воћа, у цвећу и трњу. Душа се у тишину спустила. / Толике жизни минуше а песма тек изустила“. И најзад, наспрам повремених, мада ретких, херметичних затамњења у сонетном низу „Венца Творцу“, његове магистрале стилски транспарентно,  реторички живо и семантички иновативно резимирају бројна искуства Ристићеве медитативнолирске нарације на метапоетско-аутопоетичку тему о песми и песнику. Оне су, као што и сам наслов целине најављује, завршни акорд химничне похвале Творцу.

            Укрштај прошлости и садашњости, својеврстан пресек дијахронијске и синхронијске равни завичајног ареала, као и осцилације песничког гласа између његових природних и културно-цивилизацијских посебности, на снази су у сонетном венцу „Неимарима древним“, како је било и у претходном Ристићевом сонетном низу. Непрекидно релационисање у моћним имагинативним замасима између земаљског и небеског, стварног и имагинарног, пролазног и непролазног – али и практиковање сонетних пропозиција дугог стиха, изузев коришћења и изостављања риме – заједничко је такође његовом једном и другом песничком подухвату дужег даха.

            На питање у чему је разлика између њих, односно која је новина другог Ристићевог сонетног венца, разговетан одговор сугеришу већ њихови наслови, што Срба Игњатовић, да га још једном ослушнемо, изричито разјашњава : „Након познате нам апологије Творцу, у новој лирској нисци најпре нам је најопазивија / најчитљивија апологија градње, неимарства“. И заиста, та, пре бих рекао, апотеоза „градње, неимарства“ и свеколиког стварања отпочиње већ у првом сонету новог Ристићевог венца те лирске форме: „Ако бих град зидао дворе и куле камене / несвакидашње насеобине на сунчевом блеску // [...] Овде бих древне довео мајсторе“.

            А како данас, у песниковој визији, изгледају, где су, и шта све раде ти неимари, древни мајстори, читамо у следећем сонету. Они „Осећају пулсирање подземних вода на Тресибаби / У мом завичају и гибање на малом прсту / Десне руке Управо оне којом подупиру земљине //  Плоче  И мапу на малим раскршћима подно / Старе планине као у средишту универзума [...] // Друга им рука остављена лежи на Светом / Косову У житницама небеским пребира златно // Класје“. Ова сливеност завичајног, националног и универзалног у једном једином сонету разлиће се и блеснути у засебним мотивским вртлозима сложеног лирског тока: кад енергичном одлучношћу псалмопојца над неуралгичном националном актуелношћу: „Мајсторе древне зидаре дичне реч и слово / У саму зору дозваћемо на Свето Косово / Господе“, као у трећем, односно четвртом сонету: „Бесмо ли гости или домаћини сред олтара / дани краћају а ноћи изједају видело / Јесмо ли спремни ако смо они који јесмо И дело / Наше Над Косовом небо се отвара“;  кад, опет, у идилично-мистичној визури завичаја: „Спава / Село моје на истоку не поимајући суштину и тајну воде // Док израњају давно заборављени градови куле у строју / И света брда“, на једном другом месту, које се употпуњује и сасвим адекватним зазивом: „О Боже, какво је ово време // Ако ме поново родиш задој ме ведрим стихом“ (шести сонет), или у визији универзалне неминовности датој у тринаестом сонету, чија фантастична завршница дуго лебди пред очима: „Као велики ваздушни балон или разиграна јата // птица селимо се у висине. Свет нестаје лагано / Догађај који ништа неће одгодити у овој јари / Ни нови сунчев зрак ни сутрашњи варвари“.

             Мада се мотив варвара јавља тек негде при крају сонетног низа, антиципација „сутрашњих варвара“ представља не само смисаону опозицију „древних неимара“, како  је истакнуто у Игњатовићевом поговору, него и антитезу њихове апотеозе у другом Ристићевом сонетном венцу. Јер Обрен Ристић, за Кавафијем, прихвата неминовност историјске цикличности цивилизација, које се растачу и преображавају пред варварским најездама, док Јован Христић говорећи, као што је познато, са ужег друштвеноисторијског и културолошког становишта, опонира Кавафију уверењем  да „варвари нису решење“. (Најкомплекснију тематизацију мотива варвара и синдрома варварства остварио је у српском песништву Мирко Магарашевић, певајући у својој првој књизи Погоци за вучије и друге очи о нашим јучерашњим варварима, у Варварији о оним класичним, кавафијевским, а у Гласовима Косова о овим данашњим.)

            Но, ко пажљивије прелиста и два последња лирска круга Часних сонета, у ствари само претпоследњи, осетиће свакако и виталистички призвук Ристићевог доживљаја варвара. Ни античких, ни јучерањих, ни сутрашњих, већ – свагдашњих. Имам у виду посебан песников афинитет за завичајни свет природе, јасно осетан и у сонетним венцима, али овде више парцијално сагледаван: кад у страхотној конфигурацији планинског предела, разорним потенцијалним енергијама његове утробе и стихијској силини природних елемената („На дрвеном Жлнском мосту“); кад у језовитој врисци „митских коњаника“, нагонском прикрадању звери и паничној реакцији „паса чувара“ („У горама чудо“); најзад, у повратку чистој дивљини, неукротивој ћуди и елементарној виталности природе („Балада о старопланинском коњу“).  У наведеним и сличним песмама Ристић у ствари афирмише искуство живљења у крилу природе, са свим његовим изазовима и предностима, сугеришући стално отвореном корелацијом са космичким пространством или са „вечности Оца и Сина“ исконску истину страхоте и блаженства првородног постојања.

            У том погледу, Ристића ипак не затичемо, како је то речено, на чистом  Растковом трагу повратка природи и примитивним формама друштвеног живота и културно-уметничких садржаја. Јер, Ристић се ниоткуд не враћа програмски претпостављајући, као Растко, културном колонијализму рационалистичког латино-галског Запада програмски ирационалистички  израз младићког доба народа. Ристић се, и у овим песмама,  оглашава као аутентичан поетски глас источнобалканског, уједно, источнохришћанског  духовног поднебља тежећи космополитском сазвучју по мери сопствене духовне припадности. А ко пажљивије ослушне брујање његових Часних сонета у целини, препознаће у њима, поред  сличности  Растку и већ поменуте директне алузије на Радета Томића, и разговетан ехо добро асимилованих песничких гласова Црњанског, Миљковића, Павловића...било у виду метапоетског или духовнотрадициског дијалога.

            А ко, уз то, још и напрегне слух, могао би и да, по сродним значењским низовима класификује најфреквентније речи-мотиве-симболе Ристићевих Часних сонета: завичај, исток, Стара планина,Тресибаба, Ртањ, Црна Река, Крајина, Тимок; воде, снегови, кише, ветрови, мрклине, светлост, белине, сунчев сјај; родна кућа, огњиште, икона; Свето Косово, Света Гора, Атос; часна трпеза, часне двери, фреска; Творац, Господ, Књига, Слово, Знак, Песма; неимари, древни мајстори, сутрашњи варвари... Ако сваки од предочених низова и не представља континуиран садржински ток у густом преплету са осталима, тачније у пуној сливености лирске нарације, онда свакако чини низ текстуалних сигнала, који снажној матици, и сложеној матрици, Ристићевог певања, маестрално дицсциплинованог у Часним сонетима, прибавља значењски, духовни или поетички идентитет.

            Тако први низ топонимијски исцртава географску мапу песниковог завичаја; други, не без извесне обојености самог песничког гласа у исти мах, оживљава природна својства завичајног поднебља. Трећи – варијацијама мотива куће, огњишта и иконе – сугерише архетипско-сакралну димензију најужег животног амбијента. Четврти низ у певање егзистенцијалноуниверзалистички заокупљено завичајном темом уноси највиша знамења српског духовног и културнотраддицијског идентитета, на легитимацијском трагу Светогорског источника и Косовског завета. Тријада мотива следећег низа шири сакралну симболику завичајног простора све до његовог неба, али првенствено симболички сакрализује химнички тоналитет песничког гласа са јасним поетичким импликацијама.  Јасним, разуме се, сваком ко познаје симболику храмовног простостора и мобилијара православне богомоље. Јер ако је, да подсетимо, часна трпеза сто у централном делу олтарског простора на којем се врши приношење и освећење дарова Господу Исусу Христу, онда су, према нашем песнику, и његови часни сонети, песме уопште, надахнуте љубављу и чудом постојања а прочишћене/освећене аскетизмом трагања за савршенством форме, такође песниково уздарје Господу за Богом даровани живот и моћ  песничког говора  А песник, као и богослужитељ, први међу богоугодницима. Ако су, даље, царске двери улазна врата у олтар, најсветији храмовни простор као симболично Господње боравиште , у које имају приступ само свештенослужитељи, оне, померене у песми на улогу капије неба симболички преобраћају у храм цео физички простор земље и неба, а песника у својеврсног свештенослужитеља у свету. И то би био – ако не изгубимо из вида родну кућу, огњиште и икону – други степен сакрализације песника, песме и света према (ауто)поетичком становишту  песника Часних сонета.

            Следећим низом, махом јовановскојеванђељских симбола – Творац, Господ, Књига, Слово, Знак, Песма – у Часним сонетима Обрена Ристића достиже се трећи степен сакрализације поезије, песника и света на трагу романтичарско-његошевске поетике хришћанске логосности, данас још изразито практиковане код Матије Бећковића. Песник ту више није само богоугодник славословља  Творцу, и Творевини, већ богонадахнут и богоподобан  Стваралац Песме и Поезије, као што је и Господ за романтичаре био НајвећиПесник – „Јер у почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“.

             Са последљим низом наведених симбола – неимари, мајстори древни, сутрашњи варвари – Ристић се опет, на самосвојан начин, враћа архаичној културно-цивилизацијској прошлости и недогледној будућности сопственог завичаја., садржинским и духовним хоризонтима Павловићеве Скитије и његових езотеричних спевова Дивно чудо и Златна завада, сагледаним, међутим, са сасвим аутентичног животног и промењеног историјског искуства А такође и датим у захтевнијој, видно иновираној песничкој форми.

            Стога су, све у свему, Часни сонети Обрена Ристића апсолутна хабилитација великог дела модерног српског песништва пропуштеног кроз сито и решето осведоченог песничког дара, често кореферентних а независно пробуђених, и проживљених, интересовања. Посебно, вредан, незабораван допринос модерној традицији српског културолошког и метафизичко-религиозног певања.

            Баналном забуном испуштен кроз прсте овога који пише, у правом часу и на правом месту..

(Траг, бр. 70/2022, Врбас)         

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: