детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЛАГОСЛОВЕНА САМОРА 

Урањали су дани у све врелије ноћи испуњене пјесмом цврчака послије жетве. Мјесец освјетлио Варош. Жубор ријеке се претворио у сребрне косе виле што се таласају на сјају мјесечине док несташан мирис липе скупља у кавезе своје крошње разбјежане мисли по пољу жеља.

Има онај сат у ноћи кад је мјесец тако близу, подвуче се испод сваког листа, зађе у сваку мисао, осјети сваки откуцај срца. Онај сат кад ми мајка није дозвољавала да изађем из куће, каже тад мјесец није сам у пратњи је звијезде Данице која се може видјети три сата прије изласка сунца.

-Знаш СаМоРа има ђаво свој сат не треба га изазивати. Гладан љубави чека ноћу у некрштеном сату своју жртву, најчешће на раскрсници. На мјесту гдје се раздвајају свијетови. Душа је најосјетљивија јер на тим мјестима није у тијелу. Колико пута си чула да је неко умро у сну, заспао и није се пробудио. Нашла му се душа на раскрсници и није знала како да се врати у тијело, душа не види она осјети. То су мјеста која не припадају никоме, великих енергија, мјеста која чува троглава богиња Хеката са својим црним псима да људи не би склопили пакт са ђаволом. Испричао ми твој ђед Петар његов сусрет са ђаволом. У ноћи кад си се родила био је са Фатком, покојница није имала лак пород са Самедом па су дошли по њега. Како је окаснио ишао је пречицама до ријеке, кад је прешао мост код Рахимове куће на раскрсници између мејтафа и пијаце каже једва се одбранио. Напао га сам ђаво, окреће у сваке руке, смије се, плаче, чупа Мандагору трчи у круг. Каже ђед Петар - Све покушава само да ми види очи, гутам страх не гледам га. Зове ме Петре, Петре, ћутим, помислих, ја само Богу служим. Прекрстих се, а ђаво се још више разљути, вуче моју торбу, трга комад по комад кожуна видим не одустаје. Сјетих се ријечи попа како се свако зло тјера постом и молитвом, зар има нешто јаче од молитве и вјере. Помолих се, девет пута изговорих Господи Помилуј и три пута ударих о земљу мојим змијским штапом, ђаво нестаде.

-Од тад ноћу није излазио, често је знао рећи да се сви послови могу завршити за дана.

Није ми било свеједно послије мајчине приче о ђеду Петру, са трептајем звијезда испод крошње липе јави ми се мали анђео првим откуцајем свог срца. Заблиста ноћ изнад Вароши а ја утонух у сан у наручју планине. Као чворови на бројаници нанизани у круг прође живот између туге и радости, бола и среће, чекања и надања. Не знам чега је било више али знам да је душа била сретнија кад је опраштала кад је лебдила у времену и простору невезана ланцима. Попут свиле на вијетру лебдила сам, мјењајући се из дана у дан носећи живот у себи и себе у животу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: