О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА









2019
2020









Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Инђија Про Поет


У НОВЕМБРУ ДЕВЕТНАЕСТЕ (ИНЂИЈА ПРО ПОЕТ 2019)

Наталија Танкова

. . .

In November 1919 frosts alternated with thaws and frequent long rains. The victorious offensive of the White army choked, and began a slow painful retreat with continuous battles. All day long, in the dreary drizzling rain, there was a battle like this rain, long and exhausting, without a decisive attack and without hope to win. It tired and demoralized soldiers and officers. At nightfall, the army would break away from the enemy and move further South. We would spend the night without undressing, very crowded to quickly get up and gather in the event of a sudden attack. All this was extremely exhausting for men and horses. Tired soldiers, as soon as they entered a warm house, immediately fell asleep, they did not have the strength to feed and unsaddle the horses, on whose condition depended our ability to move on.115 At first sign of dawn, the enemy would appear and the endless and tedious battle would go on until dark. All this went on day after day, day after day...

Since mid-December, the weather turned to severe frosts almost without snow. The roads were frozen, there was no dirt, we walked like on the parquet. The retreat became continuous, the fighting stopped, and the retreat became a true flight. We stopped only twice a day to feed the horses. Slept on the go. From cold, fatigue and the moonlight people started to have hallucinations. One night in the loose snow, broken by the hooves of thousands of horses, Boris saw countless armfuls of white roses. He rode, swaying in his saddle, struggling with slumber, and thought of what awaited them all. This retreat – will it ever end, or the White Army, retreating step by step, day by day, leaving behind one after another cities and villages, will leave Russia forever, will go to a foreign land and dissolve, disappear without a trace among foreign peoples, as if it never was, as if there was no heroism and betrayal, dedication of soldiers and officers, General’s ambitions, as if there was no attempt to save the Homeland – Homeland, which did not want to understand and accept its saviors, Homeland, which bids them farewell with phantom moon roses, Homeland, which each of them loves and to which forgives everything...

Natalija Tankova

---

. . .


В ноябре девятнадцатого года морозы чередовались с оттепелями и частыми затяжными дождями. Победоносное наступление Белой армии захлебнулось, и начался медленный мучительный отход с непрерывными боями. Весь день под унылым моросящим дождем шел бой, такой же как этот дождь, долгий и изматывающий, без решительной атаки и без надежды победить. Это утомляло и деморализовало солдат и офицеров. Как только темнело, армия отрывалась от противника и отходила дальше на юг. Ночевали, не раздеваясь, очень скученно, чтобы быстро собраться в случае внезапного нападения. Все это необычайно изнуряло людей и лошадей. Усталые солдаты, едва войдя в тепло, тут же засыпали, у них не было сил для того, чтобы накормить и расседлать лошадей, а ведь от их состояния зависела возможность двигаться дальше. Едва светало, появлялся противник и снова завязывался бесконечный и нудный бой до темноты. И так день за днем, день за днем...

С середины декабря установились жестокие морозы почти без снега. Дороги замерзли, грязи не было, шли как по паркету. Отступление стало непрерывным, бои прекратились, началось настоящее безостановочное бегство. Останавливались только два раза в сутки, чтобы накормить лошадей. Спали на ходу. От холода, усталости и лунного света у людей начались галлюцинации. Однажды ночью в рыхлом снегу, разбитом копытами тысяч лошадей, Борис увидел бесчисленные охапки белых роз. Он ехал, покачиваясь в седле, борясь с дремотой, и думал о том, что ждет их всех. Это отступление – закончится ли оно когданибудь, или Белая Армия, отступая шаг за шагом, день за днем, оставляя позади один за другим города и села, покинет Россию навсегда, уйдет на чужбину и растворится, исчезнет без следа среди чуждых народов, словно ее никогда не было, словно не было героизма и предательства, самоотверженности солдат и офицеров, генеральских амбиций, словно не было попытки спасти Родину – Родину, которая не захотела понять и принять своих спасителей, Родину, которая дарит им на прощание охапки призрачных лунных роз, Родину, которую каждый их них бесконечно любит и прощает ей все...

Наталия Танкова


Биографија


Наталија Танкова је писац, аутор великог броја детективских, акционих и историјских романа које су објавиле највеће издавачке куће у Русији. Члан је Савеза писаца из Санкт Петербурга и Савеза руских писаца.


Њене књиге имају укупан тираж од преко осам милиона примерака, од којих су две преведене на француски и објављене у Француској. На основу њих је снимљено неколико телевизијских серија.
Живи у Санкт Петербургу.


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"