детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

ЗЛА КРВ

„Имам оно што ви никада нећете имати, мирну савјест и жељу да  сачувам очевину и дједовину знојем натопљену“ започела је Искра своју исповјед.

Кад постанеш жртва муке коју ти други ставе на врат, степенице душевне патње бивају све веће и дуже.

Неправда се размножавала и ширила као коров. И ту није крај. Крволочне хијене, кренуле су у напад на свету земљу позивајући се на право које им је додијељено. Нажалост грешком, јер само људске грешке могу бити немилосрдне. Узалуд што је стомак пун кад су очи вјечно гладне и жељне крви.

Три деценије након Искриног рођења земља стара вјековима пустила је сузе.  Гробови кукају, кости се преврћу, на злу крв и коб која се надвила на заједнички живот Искре и њеног завичаја. Она се срами туђих нечистих дијела, а лоши људи ни својих, ни похлепе, прљавих руку и образа дебљег од ђона.

Нема горе болести од жеље да наносиш бол, од погледа у очима у коме мачеви сјеку главе, од пића препуног гњева и од чекања да други умре прије тебе да му отмеш из гроба душу.

Посматрајући године уназад, Искра је гледала цијели живот како се гени понашају и шта раде, слушала лажи и обмане, и стално се питала: како могу, како смију, како имају снаге да буду то што јесу, црни људи у још црњем свијету. Походиле су је све невоље, све несреће, патње, сумње, гријеси и казне без кривице, осуде и осуђивања. Беспомоћно са страхом пред крвним гонитељима бранила се очима дијетета.

Камени темељ у утроби подрхтава док се боре да јој га отму из тијела. Све једноставно постало је замршено, нејасно и несигурно. Може да се деси и добро, али сада није добро. Треба отићи лећи са том јадном и кукавном надом, без изгледа да ће се ријешење наћи мирним путем, а све је могуће, уснути сан у коме ће дио тебе умријети, јер само смрт ријешава све.

Свашта је виђено и речено и све ће остати забиљежено. Крв је отпочела рат и умјешала туђу, злобну, покварену, спремну да напада и отима не бојећи се гријеха, као да другачије не може и никад није могло. Све је била лаж и превара зарад сопствене користи и тог чемерног хтјења да друге понижаваш и угњетаваш.

Искра је постала уморна од борбе предодређене њеним рођењем. Наизглед плодни, темељи крвних односа, одувијек су били трули.

- Немам прекора за чисту савјест праћену устајалим и поквареним генима. Ништа себи не могу да пребацим јер знам да сазнајем и откривам, све више видим да није потребан никакав повод да будеш тако ништаван. -  оворила је Искра на гробу својих родитеља.

А они су горко пиће, црни крух, попит ће их и појести црви без трага и жала.

Ако изгубим, ако ме хијене савладају у сјећању ће остати оно што је било, а хартија ће моћи све да поднесе. Њихов свијет је у ствари једна тијесна и дубока провалија, замраченог ума и поремећених вриједности у коме су изградили себе покварене и зле јер само кроз такав пролаз могу проћи.  Са обе стране срушили су камење и ископали јаму не знајући да ће и они у једну лећи. Не може се починити гријех без испаштања јер ниједан злочин није савршен.

Искра је пристала да брани равницу и оне прве кораке што је на њој направила, ону прву капљу зноја на ливади просуту, онај смјех помјешан са боли из мајчиних груди пред задњи удисај, очеву руку што је држала док је очи склапао, пропланке са погледом на бескрај гдје јој срце одмара, ријеке што јој венама жуборе, ласте што у прољеће слијећу под олуке родне куће.

Љепших крајева можда има, дражих нигдје. Ту гдје сам постала, ту ћу и нестати и  одржати у животу задњу жељу на самрти у мозак угравирану: „Чувај дијете оно што је твоје од невоље што ће ти ускоро на врата ући без стида и срама.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: